Sklona sam da verujem da je od svih oblika čovekovog izražavanja film najbliži magiji. Može da zavede, da nas očara, odvede u neku drugu realnost i pokaže novi svet. Međutim, on takođe može da bude i lakmus papir sveta u kom živimo. Da rasvetli bolna mesta, da napipa neuralgične tačke društva, da obeleži neobeležene teritorije, da kritikuje, preispituje, p(r)ozove… U tekstu „Pred subjektivnim ogledalom: igram se pripadnika generacije” Makavejev je skrenuo pažnju na to da jedna „pojava može da ima onoliko likova koliko je očiju posmatraju. Nisam rekao upola manje, jer svako od nas može da ima i više od dva oka, recimo skeptično oko, pa optimistično oko, pa suzno oko i to suzno rastuženo i razočarano, i suzno okvašeno radosnicama, sve je to vrlo vrlo komplikovano”.
Sve te oči jesu film, hiljade i hiljade filmova, među kojima su i oni iz crnog talasa. Taj kratki plodonosni period otvorio je svako od ovih očiju i gledao u realnost ne plašeći se da kaže šta u njoj vidi. Etički, politički, estetski hrabar i progresivan, ovaj period je verovatno najdragocenije kinematografsko nasleđe koje kao region imamo, i to ono koje nas, ako slučajno zaboravimo ko smo i šta umemo, podseti.
Zato smo se, „pred subjektivnim ogledalom”, vratili decenijama unazad u legendarne naslove ove epohe od „Skupljača perja” do „Ponedjeljak il utorak”. Da ih se prisetimo i oživimo, ali ne da bismo gledali nostalgično unazad nego kritičnije razmišljali unapred, i prisetili se da je uloga umetnosti da nas probudi iz učmalosti, samoprezira, samozadovoljstva ali i samosabotaže. Filmovi crnog talasa su hrabri, eksperimentalni, živi, besni, erotični, politični, surovi i iskreno ljudski, i u danima kada je kultura posebno na udaru represivnih i regresivnih politika vredi podsetiti se da film nije bekstvo, već otpor. Pripadnici nove generacije glumaca Hana Selimović, Andrija Kuzmanović, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Matej Zemljič i Jovana Stojiljković našli su se u ulogama protagonista crnotalasnih filmova, i razgovarali smo sa njima o stanju u društvu i kulturi, angažovanosti filma, o (ne)uslovima, kako postići autorsku hrabrost danas i zašto uprkos svemu film ostaje magičan?
„Prema tome, sve što nam se događa, i dobro i loše, ide nam u rok službe. Znači, svaka katastrofa, ako si kreativan a ne uspeš da je pretvoriš u svoju prednost u sledećem potezu, tvoj je neuspeh. Prema tome, niko nema pravo da plače što su mu oduzeli hleb, ili što su ga sjebali. To je u filmu tako. I, jednostavno, ti imaš to što si izgutao, vatru koju si izgutao u jednom trenutku. Ta vatra treba da zasija u tvom sledećem filmu i da se pretvori u neko sunce. Ako to ne uspeš, onda – jebi ga. Onda imaš čir u stomaku. To je isto vatra, samo psihosomatska, i onda umreš i istopiš se.”, Dušan Makavejev, zabeležio Živojin Pavlović, Belina sutra, Prosveta, Beograd, 1983, str. 369
Kad budem mrtav i beo, 1967 (Živojin Pavlović) Kultni film crnog talasa koji prati mladog čoveka suočenog sa besperspektivnošću i buntom protiv društva koje ga sputava. Džimi Barka je sinonim za mladog čoveka koji pokušava da pronađe svoje mesto u sistemu koji radi protiv njega. Andrija nosi: Odelo od mešavine vune, pamučnu košulju dugih rukava i kravatu s printom, arhiv kostimografkinje
Teodora: Kako ste se vas dvoje uopšte upoznali? Čoveku deluje kao da na većini projekata radite zajedno (smeh), ali od čega ste počeli?
Jovana: Ja mislim da smo se upoznali na snimanju „Senki nad Balkanom”, jel tako?
Andrija: Pa zapravo, baš prvi projekat koji smo snimali zajedno, a koji si zaboravila, zvao se „Mio i drag”. To je bila pilot-epizoda, komedija o zajedničkom životu nekoliko mladih, ti si bila druga godina akademije, tek si počinjala.
Jovana: Jao jeste, skroz sam to zaboravila, baš sam bila mala tad (smeh). Pogotovo što, kada razmišljam o nama, pored svega što smo radili zajedno, uvek mi prvo na pamet pada „Jutro će promeniti sve”. To je najduže snimanje i za nas rekla bih najvažnije, i glumački, i prijateljski, i za sazrevanje. Snimali smo par meseci, i baš smo bili kao porodica. Nekada ljudi to tek tako kažu, iako nije uvek istina (smeh). Mada, u našem slučaju je stvarno bilo. Vodio nas je entuzijazam i osećali smo da radimo nešto što je naše. Takva snimanja se retko dešavaju. Intimno to mi je najvažniji projekat, a rekla bih i za naš odnos.
Andrija: Za sve nas je bio izuzetno važan. „Jutro će promeniti sve” je meni verovatno najomiljeniji projekat koji sam radio. I sad evo „Yugo Florida”. „Jutro” je neverovatno bitno. To je poslednji rokenrol. Ima snagu „Roda”, ali mnogo nežnije od njih, i lakoću „Grlom u jagode”. To je serija najbliža odrastanju u Beogradu u 20. i 21. veku, a opet ima magiju kao „La la land” – da te ne zanima kada se dešava. Ima radnju koja, osim što je Filip IT stručnjak, može da bude bilo kada. Jutro je vanvremensko. Stvarno to mislim, ali evo sad sam prvi put to i rekao.
Jovana: Jeste, i nekako rasli smo zajedno sa Tagićem i Stankovićem. Iz projekta u projekat. I eto sada je, nekoliko godina kasnije, Vlada napravio svoj prvi film i sećam se kako te je zvao da te proveri da li si za tu ulogu, i kako je tekao taj kasting (smeh). Mene je pozvao za tu malu epizodu, jer sam želela da učestvujem u bilo čemu. Rekla sam mu da mogu da budem i statista da prođem kroz kadar, sve hoću, samo da pomognem na neki način. Tako da smo i tu zajedno.
Andrija: To što si ti uradila je jako lepo. Pravi mangupski potez. Velika je stvar kada glumci koji su navikli na mnogo više, na glavne uloge, odigraju nešto manje. Divno je jer svako donosi svoju snagu, i dolaziš da podržiš i daš vetar u leđa, jer je reditelj tražio to od tebe. Da doneseš svoju boju. Ja volim da se odazovem na sve u šta verujem, i isto bih uradio da su nam obrnute uloge. Nedavno mi se kolega zahvalio što sam došao da radim „tako malo”. Ništa nije malo, neko te je video u nečemu i to je već veliko. Ne mislim da postoje beznačajne uloge, i trudim se da se uvek isto posvetim, želim da dam zadnji atom onima koji rade mesecima i misle da ja mogu da pomognem makar i jedan dan. I hvala što si ti to uradila za „Yugo Floridu”.
Jovana: Isto mislim, i najteže mi i pada kada dam sve od sebe, a neko se ne da toliko, nebitno kolika je uloga. A što se ovog filma tiče, sve u vezi sa njim bilo mi je izuzetno emotivno – letošnja premijera u Sarajevu, to što je u pitanju Tagićev prvi film, što si ti u svakom kadru, onda naravno i film sam po sebi, cela priča. Još ja dugo nisam išla u bioskop, pa i cela atmosfera, sve mi je bilo izuzetno emotivno, sve me je puklo (smeh).
Levo: Skupljači perja, 1967 (Aleksandar Saša Petrović) Radnja filma smeštena je u romsku zajednicu jednog sela na severu Vojvodine, ali njegova tema prevazilazi lokalni okvir baveći se univerzalnim pitanjima ljubavi, međuetničkih i socijalnih odnosa i smatra se jednim od najznačajnijih ostvarenja crnog talasa i jugoslovenske kinematografije. Crna kapa, Valentino Desno: Nevinost bez zaštite, 1968 (Dušan Makavejev) Napravljen kao kolaž koji se sastoji od istoimenog igranog filma iz 1942. godine u režiji Dragoljuba Aleksića, dokumentarnih snimaka akrobatskih nastupa Dragoljuba Aleksića, kao i dokumentarnih snimaka Beograda nakon bombardovanja, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Svetlana Slapšak tvrdi da spada među najbolje, a možda je i najbolji jugoslovenski film. Hana i Judita nose: Bodi kostme kratkih rukava, arhiv kostimografkinje Slaven nosi: Donji deo kupaćeg kostima, arhiv kostimografkinje
Andrija: Ja sam imao malu pauzu pre gledanja. Primetio sam da mi se uglavnom dešava da filmovi koje snimam izađu tek posle dve ili tri godine. I onda prvo želim da se odmorim od projekta, zatim se uželim, pa ne mogu da pogledam jer nije gotova kolor korekcija, muzika ili nešto treće, i malo se distanciraš od projekta. Što je odlično, sve je to proces i prirodno je. Tako sam se i sad ovog leta posle dužeg vremena vratio „Yugo Floridi” i definitivno mi je obeležila ovu godinu. Mislim da nam fale takvi filmovi. Pre svega jer je u pitanju fenomenalni Vlada. Mnogo je vodio računa da ne skliznemo nigde. To je ozbiljna posvećenost. On je ovde imao ličnu borbu, sam sa sobom, budući da priča o sebi i svojima, i tu je sam sebi pomogao. Bio je u toj kući u kojoj je priča, nije sve preslikano, ali to je to. Mislim da je Vlada Tagić jedan neverovatno bitan element i scene i u našim glumačkim životima.
Teodora: Čini mi se da je to prepoznavanje sa ljudima, osećaj koji imaš, baš važan faktor za odabir na kojim projektima raditi, a na kojim ne. U bilo kojoj umetničkoj sferi, pa i ovoj. Jeste li? Da li vam to pomaže pri odabiru uloga? Kako birate?
Andrija: Ja se u suštini ne plašim posla i nisam gadljiv na njega. Nekada sebi zadam izazov, da odradim nešto za šta bi se svi zapitali zašto radim to, ali me zanima da li je moguće da te loš odabir uloge zaista odvede na neki drugi put. Mislim da to treba ponekad raditi. Tako da, kad je biranje uloga u pitanju, ne plašim se posla, ali umem da prepoznam dobre stvari. Mislim da mi je stomak uvek govorio šta treba da radim, a šta ne. Za „Yugo Floridu” sam recimo odmah znao šta će da bude, „Jutro” isto, to osetiš posle prve čitajuće probe. Ako prepoznamo to nešto životinjsko u nama i znamo da ga upotrebimo za bolje sutra, to je privilegija. A tim je naravno jako važan, često i presudan.
Jovana: Meni je baš važan osećaj sa snimanja, to je ono što smo pričali o Tagiću i „Jutru”. I stvarno dolazi do prepoznavanja među ljudima. Sad sam se setila, mi smo radili svi zajedno i „Sumnjiva lica”, Nušićeve drame kao sitkom. Nije to toliko bilo propraćeno, ali je nama bilo odlično. Tako da gledam tim. Ako nije tim, onda se najviše oslanjam na osećaj. Trudim se da budem racionalna i praktična, ali osećaj prevlada. Nekada je nešto tehnički nemoguće, to je onda laka odluka. Ali za ostalo, kad pročitam znam kad je za mene. Uglavnom imam sreću što mogu da biram, jer u ovom poslu, pogotovo kad si mlađi, nije lako. Ja imam tu sreću da sam mlada počela da radim, i sad već stvarno imam određeni kontinuitet. A kad imaš kontinuitet, imaš i samopouzdanje, i možeš lakše da odbiješ ili prihvatiš.
Andrija: Nije lako, ali iskreno, ovde je otkad sam se rodio nešto teško (smeh). Sećam se da se, kad sam krenuo sa poslom, samo „Montevideo” snimao u tom trenutku, nije cvetalo ni tada sa prilikama, bilo je pitanja da li će se raditi ili neće, vrte se isti ljudi, možda to i za mene neko kaže (smeh), ali uvek je teško kada počinješ. Samo što je sada situacija dodatno katastrofalna na jednom višem nivou. Sve je dovedeno do apsurda, zatvaraju pozorišta, nije raspisan konkurs za sledeću godinu za filmove, to nije normalno. Šta će ljudi da gledaju, na koje će izložbe da idu?
Jovana: Da, mislim verovatno nije lako ni kad si mladi hemičar, ni slikar, ali kad si glumac još je manje prostora za stalni angažman i stabilnost. Ali opet, nije to ni ono ka čemu svi teže. Nekome više odgovara da bude slobodan. Jao, ali sećaš se da se u jednom trenutku baš puno snimalo, desetine sapunica? Nemam ništa protiv, ali takva vrsta projekata u kojima je sve brzo i kao na traci može da frustrira i ne doprinese puno umetničkom razvoju. Svakako, sad je sve nekako na rez prekinuto, kao što si rekao, mnoga finansiranja su skraćena. Nadam se samo da će se iz svega toga roditi neki odgovor, nalik na crni talas koji smo rekreirali. Neki talas hrabrih iskoraka gde će mladi reditelji, ili baš ovi studenti koji su nam pokazali koliko su hrabri i talentovani i u životu i ovim protestima, i umetnički dati neku novu perspektivu.
Teodora: Ta neophodnost angažovanosti me je i vratila na crni talas u ovom trenutku. Da li mislite da je ta vrsta autorske hrabrosti moguća i danas? I da film bude oruđe otpora?
Andrija: Naravno, vratila te je zbog bukvalnog crnog talasa u kom smo. Ne znam, čini mi se jako teško. Sve prolazi mnogo ruku. Ako snimiš danas društveno-politički film, koji će više od petnaest ljudi naterati da se zamisle, on možda neće ni doživeti da bude pušten. Evo koliko se čekala „Sablja”, „Crna svadba”. Dok ne rešimo neke druge stvari jako će biti teško. Jedino je ulica ostala kao mesto gde može nešto da se reši.
Jovana: Ono što ja volim kod crnog talasa je baš ta hrabrost, umetnička hrabrost. Tehnički, oni su snimali na traci. To je sve izuzetno skupo, a toliko je malo vremena. Danas smo opremljeni tako da maltene možemo telefonom da snimamo. A oni su toliko hrabri i autentični. Taj realizam, koji je gotovo dokumentarizam, nešto je što ja mislim da mi još uvek nismo postigli. Ne kažem da to tako mora da se dogodi opet, ali po tome je specifičan i jako volim filmove crnog talasa, i čudi me kako im nismo ni blizu. Koliko je to savremeno i ispred svog vremena.
Čovek nije tica, 1965 (Dušan Makavejev) Prvi dugometražni film Dušana Makavejeva prati ljubavnu romansu između starijeg mašinskog stručnjaka i mlade frizerke, uz sve manje ili više suptilne probleme koji taj odnos nosi. Godine kada je izašao kritičar iz The New York Times ga je opisao kao “najoriginalniji, najinteligentniji, najduhovitiji i najznačajniji film koji je video te godine“ Svilena čipkasta midi haljina, Angelica Montini
Andrija: Jeste, ali danas ja mislim da je umetnička sloboda svedena na nulu, a donekle mislim da je problem i jer smo mi pristali na kompromis. Evo banalnog primera – pogledaj reklame. Ne znam da li se sećaš reklame Vojvođanske banke sa Kojom, Bjelom i Mandom, to je horor, to danas da pustiš, tužili bi glumce, banku, televiziju… Lagano nas ograđuju i teraju u ćošak, a mi smo postepeno pristali na to. Raskadrirali smo svaki kadar, svaka scena ima 72 kadra, zaglupljujemo i sebe i publiku. Gledam „Lepotu poroka” Živka Nikolića, jedan kadar i shvatiš sve za tri scene u jednom kadru. Za mene je on Almodovar pre Almodovara. Sad se nekako sve zaglupljuje, i Holivud je pukao skroz. Drago mi je da si pomenula traku, jer ja baš mislim da su kamere dosta oduzele. Sve se pravi kao da si tamo, ali nisam tamo. Nisam ni lud da mislim da sam tamo. Gledam film, i to je lepota. Ne volim HD, i snimanje na karticu, iako me snimanje na traku nije ni zakačilo. Ne volim ni kad se remasterizuju filmovi. Znam greške u filmu i volim ih, obožavam te greške sastavni su deo stvaralaštva. Ceo moj kraj je imao foru apropo scene kada Irfan Mensur kaže Gagi Nikoliću u Flojdu „I pazi na sebe da…” Sad su izbacili ceo taj deo jer nije rekao ništa. Tako da sve miriše na alkohol, na sterilno, sve se sanitizuje.
Jovana: Da, to me dosta boli jer ako se osvrnemo na crni talas, ljudima koji se bave umetnošću prirodno dolazi da imaju kontekst kritike savremenog trenutka. To se podrazumeva. A toga je sve manje. Danas se to odmah izjednačava sa time da si negativac. Mislila sam da će ostati na tom verbalnom, ali je očigledno postalo mnogo strašnije i ne znam dokle će eskalirati ta vrsta cenzure i sputavanja slobode.
Andrija: Slobode je sve manje na svakom planu. Od cenzure do toga da živimo Velikog brata u svakom smislu i strašno je. Izgubio sam bio telefon nedavno, i veruj mi, prvih deset minuta nisam znao da li mi je draže da ga nađem ili ne nađem.
Teodora: Slažem se da nije blistavo. Kod nas definitivno, a ni na globalnom planu. Svet gori, a reklo bi se da film to oseća ali ne tematizuje (još). Ali, da li ste skorije gledali nešto što vas je pomerilo?
Andrija: „Poor things”. To mi je bilo nešto posebno. Mark Ruffalo genijalan, to je težak žanr jer nije ni komedija ni drama, a oba je. Divan film. Estetika, promena boja, kadrova. Odličan. E, i prošle godine „Za danas toliko”. Četiri puta sam ga gledao u bioskopu. Setilo me je na neko vreme jednostavnosti, bez telefona, kad ne znamo da li ćemo imati love u ponedeljak, mnogi smo razočarani, ali svi smo zajedno. Nemamo uparene jastučnice, ali ima gde da se spava. Na to me je podsetilo. Da je naša industrija normalna, taj film bi punio bioskope, to je film koji navikava ljude na bioskop.
Jovana: Nedavno sam gledala „One battle after another”. Baš sam ti to na snimanju rekla, jako mi je prijalo i pomerilo me je. Odličan je, pravi žanrovski film. Odlično je režiran, sve vreme ide muzika i bubnjevi koji te ne ispuštaju. Sjajan. Adolescence” takođe, hrabro je, iskorak je, ali generalno moram da se složim sa onim što je Andrija rekao, dosta toga mi se čini mlakim. Osetno nedostaje hrabrosti.
Teodora: A šta je faktor zbog kog uprkos svemu još uvek niste odustali od glume?
Jovana: Magija. Ja mnogo očekujem od sebe i od drugih, nisam ludo (samo)kritična, ali imam ideju šta treba da se desi i kad to ne bude rezultat, bude mi teško. A to je normalno, ne možeš na setu da dobiješ sve što si zamislio ili se dogovorio. Ali se zato nekad dogodi i više nego što sam uopšte mogla da predvidim. Stvori se neka magija, i to me uvek drži. Plivam na tim talasima i mogla bih da radim sto sati bez prestanka. I ljudi. Volim da sam u kadru sa dragim licima. Nekad smo mi malo ludi. Ne razmišljaš šta je najbolje za tebe, nego ono što te u tebi gura i vozi.
Andrija: Pokreće me igra. Ja volim svoj posao jako, i kad budem prestao da ga volim, ja se više njime neću baviti, siguran sam u to. Tako da igra, iznenađenja, nove spoznaje mene, novih likova koje igram, a sve sam to opet negde ja. Igram se sa svojim poslom i to mi je super. Čikam ga. Sećam se kad mi je jedan stariji kolega pre desetak godina rekao: „Super si, ali izađi iz zone komfora.” Razmišljao sam dosta tada i zaključio da je on sigurno zapazio nešto. Volim da slušam i mlađe i starije, znam šta treba da poslušam. Ako ne pitaš, ne možeš da napreduješ, a kad prestaneš da napreduješ, ti si umro. Ako počneš da veruješ da znaš sve, i ničije mišljenje te ne zanima, ti si umetnički umro, samo ti još nisu javili.
Modni urednik: Taylor Angino
Talenti: Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Andrija Kuzmanovic, Matej Zemljic
Kostim: Suna Kažić
Šminka: Irena Miletić
Kosa: Milena Maršić
Set dizajn: Sandra Subic
Set dekor: Vitomir Kovačević
Produkcija: Teona Milićević, Marita Bobelj
Asistent fotografa: Darko Sretic
Asistent kostima i mode: Anastasija Jovanovic
Asistent šminke: Nemanja Radočaj
Rasveta: Etar Film
Zahvaljujemo restoranu
Trišešira, Maši, Stevi i Steli, kao i Farmi ovaca Milošević
Naslovna fotografija: Misterije organizma, 1971. Dušan Makavejev. Jovana nosi majicu bez rukava Coperni i kratke pantalone, arhiv kostimografkinje
