Da li je starenje konačno postalo prihvatljivo?

Znate one ljude koji toliko insistiraju da su drugačiji, posebni i zanimljivi, da ne vole one dosadne basic stvari, muziku i filmove, a svi oni kojima se desilo da im na slušalicama krenu Jala Brat i Buba Corelli barem na sekund ili greškom prosto ne razumeju svet na dovoljno dubokom nivou? Znam da znate, jer svi znamo. Uglavnom su uverenja da su old souls, da su rođeni u pogrešno vreme i da ih ovo doba ne razume. Međutim, poslednjih meseci deluje kao da je ceo svet rešio da im konačno udovolji. Sve izgleda staro, vintage i ručno rađeno, kao da je neko sve provukao kroz jedan od dobro nam poznatih filtera na Retrica aplikaciji i ostavio ga zauvek uključenim. Da li je old times estetika konačno ušla u mainstream i da li to znači da će i starenje možda postati prihvatljivo?

Kad kažem mainstream, mislim bukvalno na sve grane. Beauty, enterijeri, moda, kultura, pakovanja, marketing, knjige. Vraćamo se na staru priču o zasićenju AI estetikom i digitalnom maglom u kojoj više ne razlikujemo šta je živo, a šta generisano. Ljudi beže od hipertehnološkog, od ravnih linija, od sterilnosti, od te hight-tech jednostavnosti i minimalizma. Žele teksturu, grešku, trag ruke, sporost. Žele da nešto makar izgleda kao da je napravljeno samo za njih, iako znaju da nije.

@officine_universelle_buly

Zato se i brendovi hvataju za narative o zanatskoj izradi, nasleđu, posebnom materijalu, nekoj romantizovanoj prošlosti koja verovatno nikada nije postojala u toj formi. Ekonomija je jednostavna: ako cene već neminovno rastu, makar će pokušati da nam prodaju priču da kupujemo vreme, tradiciju i dušu, a ne samo proizvod.

Ne mogu da kažem da mi se takva estetika ne sviđa, pre svega jer sam veliki pobornik maksimalizma, a minimalizam u meni stvara anksioznost. Zašto ne želite udobne stvari i sopstveni karakter u ličnom prostoru? No, nebitno, to each its own. Ali ako samo pogledate šta je trenutno u trendu, jasno je da svi žele da izgledaju staro. Beauty proizvodi sa ornamentima, cvetnim šarama koje liče na stare tapete, gravurama nalik porodičnim grbovima. Dezodoransi i balzami u teglicama koje izgledaju kao da ste ih kupili u viktorijanskoj apoteci, a ne u DMu. Srednjovekovne reference u modnim kolekcijama, poput onih kod Dries Van Notena, gde svaki komad izgleda kao da ima svoju hroniku i da je direktno inspirisan nekom tradicionalnom nošnjom. A enterijeri? Svaka prodavnica nameštaja sada ima moodboard pun patiniranog drveta, sirovih tekstura, ručno kovanih detalja i svetiljki koje deluju kao da su ispale iz renesansne radionice. U tom talasu, brendovi punom parom kopaju po istorijama koje možda jesu stvarne, a možda su samo dobro ispisane priče. Fontovi se vraćaju iz prošlih vekova, simboli iz heraldike i religijske umetnosti ponovo postaju poželjni, pakovanja izgledaju kao porodični artefakti. Craving for the past postaje sve češći hashtag i preliva se na sve, beauty, modu, enterijere, pa i najobičnije pakovanje sapuna.

Ali zašto baš sada?

E sad, to pitanje je skroz validno, a najočigledniji odgovor je digitalni umor. Ali ako zagrebemo malo ispod površine i zapitamo se šta zapravo znači ova masovna glad za prošlošću, možda možemo da razumemo sve one ljude koji su nas nervirali (ili nas još uvek vrlo aktivno nerviraju) sa svojom old soul pričom. Možda je to zapravo potreba da sebe učinimo opipljivima, da oživimo svoja interesovanja, da im damo karakter, da znamo da iza tih proizvoda stoji isti čovek kao i mi, neko ko je doneo odluku, ko je napravio grešku ili bio nesiguran. U buri onoga što je nekada bila recimo opsesija pop muzikom koju su alternativci smatrali previše običnom i bezličnom, a glavu nam probijali nekim naizgled forsiranim i unikatnim interesovanjima, može se prepoznati sličnost sa današnjim otklonom od trendova, veštačke inteligencije i duštvenih mreža, samo na jednom globalnom gotovo pa mainstream novou. I svaki put kad pomislim kako mi je dosta da gledam Canva templates, Ai generisane modele, video snimke ili proizvode osetim se korak bliže sa emosima, rokerima i ostalim alternativnim grupama koje sam u srednjoj školi smatrala čudacima. Možda ja jesam basic, a sve što je bilo potrebno da to shvatim je da biti alternativan postane deo mainstream kulture.

A možda smo samo odrasli? Sve vreme mi u glavi odzvanja pitanje s početka: da li je starenje konačno postalo prihvatljivo? Ako već toliko žudimo za patinom, teksturom, tragovima vremena, možda to znači da više ne bežimo od ideje da stvari, pa i mi sami, prolazimo kroz faze. Izgleda da taj retro talas nije samo estetski hir ili još jedan trend, nego želja da prihvatimo sopstvenu promenu, da priznamo da je trajanje, koje samo u teoriji oponira masovnom konzumerizmu (ali to je priča za neki drugi put) ipak bolje od masovne proizvodnje koja ne misli o potrošačima. A ako predmeti smeju da izgledaju staro, možda i mi napokon možemo prestati da se krijemo od toga. Živelo starenje!

Na kraju krajeva, pravi zaključak je to da je marketing iza ovog fenomena zaista ekstremno uspešan i da je to propaganda na koju smo svi apsolutno pali.