Ako postoji pravda, ovaj film će osvojiti Oscara za najbolji film

Conclave je toliko dobar da bih sad mogla da vam ga prepričam do zadnjeg detalja, i opet ne bih uspela da dočaram ni delić onoga što nosi sa sobom. Krenula sam da ga gledam bez ikakvih očekivanja. Iskreno, pomisao na dva sata unutar zidina Vatikana, posmatrajući starije muškarce u crvenim odorama kako glasaju i šapuću po hodnicima, nije zvučalo kao nešto što će me prikovati za ekran. Ali Ralph Fiennes, Stanley Tucci, John Lithgow i Isabella Rossellini? E, to me je već zaintrigiralo.

Nešto više od sat i po kasnije, od opuštenog zavaljivanja u kauč završila sam sedeći na ivici, u pozi napetosti dostojnoj finala fudbalskog prvenstva. Nikada pre, a verujem ni kasnije, nisam pratila izbor za papu sa tolikom pažnjom (a nije da mi je to ikada, uopšte bilo važno u životu).

Conclave, Focus Features

Jer Conclave nije samo film o tome ko će postati sledeći poglavar Katoličke crkve. Ovo je triler drama kakvu dugo nisam pogledala; ona u kojoj su tenzije nevidljive, ali su svuda oko mene. Gde svaki pogled, svaki mig, svaki gest nose težinu decenija tajni i neizgovorenih ambicija. Film u kojem se politika, moć i vera isprepliću na najintrigantniji mogući način, a režija Edwarda Bergera (nisam razmišljala, možda sam ipak trebala da imam veća očekivanja, ipak on potpisuje All Quiet on the Western Front) daje celoj priči dozu suzdržane elegancije i napetosti koja ne popušta do samog kraja.

Ali šta me je oborilo s nogu? Posvećenost detaljima. Sve u ovom filmu deluje promišljeno: svaki kadar, svaki kadar u kadru, svaka suptilna promena izraza lica. Kardinali greše, gube se, proračunato kalkulišu, ali i pokazuju slabosti, nesigurnosti i – što je najzanimljivije – postaju ljudi od krvi i mesa, umesto nedodirljivih figura na vrhu crkvene hijerarhije. Kamera je besprekorna, fluidna i neprimetno uvlači u prostor pun neizgovorenog, ali gorućeg konflikta.

Conclave, Focus Features

A onda dolazi onaj kadar. Onaj kadar zbog kojeg znaš da je neko stvarno razmišljao o svakom detalju. Tokom terorističkog napada, kardinal Lowrence (glumi ga Ralph Fiennes) pada na pod. I u tom trenutku, kao da gledam La Nona Ora Maurizija Cattelana, skulpturu u kojoj meteor udara papu Ivana Pavla II. Nema šanse da je to slučajnost. To je trenutak u kojem film nadilazi sam sebe, postaje nešto više, umetnički komentar, vizualna referenca, savršeno tempirana simbolika. I da, možda sam preterano uzbuđena oko jednog kadra, ali ako ste gledali film, znate da je to jedan od onih trenutaka koji se ne zaboravljaju.

Naravno, film ne bi funkcionisao bez glumačke ekipe. Ralph Fiennes je očekivano briljantan; kardinal Lowrence u njegovoj izvedbi nosi teret istine i odgovornosti dok pokušava da održi red u jednoj od najtajnovitijih institucija na svetu. Stanley Tucci donosi savršenu dozu harizme i hladne proračunatosti, dok Isabella Rossellini svojom pojavom podseća zašto je uvek bila sinonim za sofisticiranu snagu. Ostatak ansambla je jednako uverljiv, a atmosfera filma neprestano oscilira između suptilne pretnje i nagoveštaja nečega većeg, nečega što bi moglo da promeni ne samo živote prisutnih, veći  samu istoriju.

I da, znam – film o konklavi ne zvuči kao nešto što će prikovati za ekran. Ali Conclave je dokaz da vrhunska režija, sjajni dijalozi i precizno vođena napetost mogu da pretvore i naizgled suvoparnu temu u nešto neodoljivo. Ako postoji pravda, ovaj film će osvojiti Oscara za najbolji film, iako je nominovan u još sedam kategorija. Oscare za najbolji adaptirani scenario i najboljeg glavnog glumca (Ralph Finnes), pretpostavljam – već kao da ima, a uz njih je nominovan još za najbolju sporednu glumicu (Isabella Rosellini), najbolju montažu, najbolji produkcijski dizajn, najbolju kostimografiju i najbolju originalnu muziku. Ako ne, barem je osvojio moje potpuno, nepodeljeno oduševljenje.

Conclave, Focus Features

I sada dolazim do onog dela predviđanja i kalkulisanja koji će film osvojiti Oscara za najbolji film. Anora je do dodele BAFTA nagrada vodila na raznoraznim listama i kladionicama. I onda su BAFTA nagrade učinile ono što je često upravo njima karakteristično. Na svoj karakteristično britanski nonšalantni način su skrenule smer proricanja. BAFTA nagradu za najbolji film osvojio je upravo Conclave. Kolo sreće se okreće! Ako Conclave preuzme mesto Anore u fokusu javnosti, to neće biti slučajno. Pitanje je samo može li priča o izboru novog pape, smeštena u strogo čuvane zidove Vatikana da privuče pažnju jednako snažno kao film koji istražuje savremene društvene i klasne razlike kroz ljubavnu priču između sina ruskog oligarha i mlade striptizete?

Sa jedne strane, Anora je aktualna, surova i društveno angažovana, ali Conclave igra na drugu vrstu privlačnosti; onu univerzalnu, večnu fascinaciju moći, tajnama i zakulisnim igrama institucije koja se retko razotkriva pred javnošću. Religija i politika uvek su neiscrpne teme, a kada se spoje u triler sa izuzetno preciznom režijom Edwarda Bergera, rezultat je film koji ne samo da intrigira, već gotovo hipnotiše. Berger, koji je već osvojio Oscara za All Quiet on the Western Front (a sami film četiri zlatna kipa!) dokazao je da zna da spoji vizualnu raskoš i emocionalnu težinu, a ako je Akademija volela njegov rad tada, velika je šansa da će ga prepoznati i sada.

Glumačka postava filma Conclave takođe mu daje značajnu prednost. Ralph Fiennes, Stanley Tucci i Isabella Rossellini nisu samo zvučna imena; oni su karakterni glumci koji i najmanjim gestovima mogu da donesu slojeve značenja i napetosti. Akademija voli poznata imena u zahtevnim ulogama, i iako je Anora sjajno odigrana, Conclave možda ima upravo taj „Oscar faktor“. Osim toga, teško je ignorisati vizualnu preciznost i pažnju prema detaljima. Kinematografija je besprekorna, a određeni kadrovi ostavljaju dugotrajan utisak i upravo sa njima film nadilazi priču i postaje umetničko delo, ujedno i komentar, i estetika, i emotivan udarac.

Conclave, Focus Features

Ono što bi moglo da prevagne u korist Conclave jeste i njegova sposobnost da privuče širu publiku. Iako triler o izboru pape možda ne zvuči kao film koji će izazvati masovno zanimanje, ovde se ipak radi o priči koja polako, ali sigurno, uvlači gledaoca i drži ga prikovanog do kraja. Politička i religijska intriga imaju univerzalni doseg, a filmovi koji otvaraju vrata inače zatvorenim svetovima uvek imaju posebnu privlačnost.

Hoće li sve ovo biti dovoljno da Conclave zaseni Anoru? Pre BAFTA nagrada – teško bi bilo reći. A sada? Sada mislim da je u poziciji prednosti i da su BAFTA nagrade prepoznale ono zbog čega sam grčevito držala daljinski sedeći na ivici kauča (a setimo se, krenula sam da ga gledam bez ikakvih očekivanja!). A to je da je ovo onaj retki film koji nije samo sjajan u trenutku kada ga gledam, nego onaj koji ostaje urezan u kolektivnom sećanju.