Cobrah nas je odvela iza kulisa zaraznog hita "Brand New Bitch" iz filma "Kinds of Kindness"

Pesma Brand New Bitch postoji od 2022. godine i sada, sa video isečcima najava za film Kinds of Kindness je svima ušla u glavu, zarazna je. Tačno se sećam trenutka kada sam kliknula na videonajavu, na teaser gde Emma Stone pleše na pesmu koja me odmah pomerila u stolici i terala na đuskanje, ali pravi trenutak apsolutne zaljubljenosti desio se kada sam čula:

Do my nails, cut my hair, I’m a brand new bitch
Got my face in Mugler and my new look sick
On a place we can share, put you on the A-list
Do my nails, cut my hair, I’m a brand new bitch

To je bilo to. Gotovo. Ko šiša film, čija je ovo pesma?! Zapravo, ne! Nemojmo zanemariti film! Gledaću film baš zbog pesme. Ok, i zbog Yorgosa Lanthimosa, Emme Stone, Jesseja Plemonsa, Willema Dafoea, Margaret Qualley, Hong Chau, Joe Alwyn, Mamoudou Athie i Hunter Schafer. Zbog svih njih, jer ova pesma nagoveštava nešto drugačije, čudno i neizmerno privlačno u njihovim ulogama, priči i celom ovom umetničkom paketu. Pesma je, bar u slučaju moje radoznalosti u vezi ovog filma, postala final touch.

Cobrah je to magično ime koje stoji iza pesme. I mnogih drugih zaraznih pesama. Sigurno ste do sada, ako ništa, onda upravo zbog tog trailera, poslušali njen opus. A ja sam imala sjajnu priliku i da razgovaram sa ovom izuzetno zanimljivom umetnicom.

Vaša muzika ima jedinstven zvuk i energiju. Kako biste opisali svoj muzički stil i šta je vaša najveća inspiracija?

Ima jako zabavan i upbeat ton, ali takođe ima neku vrstu dominacije u sebi. Jako mi je važno da stvaram muziku koja nije privlačna, ona treba da bude jaka i zabavna u isto vreme. Zato sam izuzetno inspirisana upotrebom zvukova koji zvuče kao teksture, kao kada udarite u nešto, kao kada udarite olovkom o sto. Sviđaju mi se zvuci gume, lanaca i takve stvari. Dakle, kada je reč o muzici i instrumentima, nikada ne koristim akorde. Koristim samo bas linije i zvukove koji imaju taj osećaj teksture.

OK, to je zvuk. Ali muzički, spomenula si u intervjuima da je na tebe jako uticala Kate Bush. Kako bi opisala način na koji je uticala na tvoj rad? Postoji li neka zajednička povezanost sa inspiracijom iz zvukova, tekstura i muzike poput njene?

Ne bih rekla da me inspirisala u smislu zvuka. Ali kad sam imala oko deset godina, dobila sam mp3 od svojih roditelja za rođendan i moj tata je skinuo svu muziku koju je voleo. I jedan od njenih albuma bio je na tom mp3-u. Inspirisala me kao osoba i kao kantautorka jer je imala tu fantaziju oko muzike koja je bila jednostavno izvan ovog sveta. Njena muzika je pričala priče. Tokom mog odrastanja, njen zvuk mi se činio vrlo nekonvencionalnim. Oduvek sam se divila umetnicima koji su imali takav pristup muzici, a često su to bile ženske solo muzičarke koje su imale avangardni pristup muzici. Iako pravim elektronsku muziku, zvučim potpuno drugačije. Važno je doći u muzičku industriju sa umetnički novom, uzbudljivom tačkom gledišta. Umetnici poput Kate Bush su me inspirisali da to pronađem u sebi.

Potpuno ima smisla. Ali takođe, ne samo da sam to negde pročitala, nego to mogu da osetim u tvojoj muzici. Moja prva analogija prema tvom imidžu i muzici bila je finski simfonijski metal bend Nightwish zbog mešanja žanrova, eksperimentalnih zvukova i rušenja normi o tome šta znači biti muzička ikona. Čitajući o tebi i tvojoj muzici i slušajući je, iako bi to trebao da bude poput pop elektronske muzike, ali način na koji je iskrivljuješ, način na koji je menjaš, stvarno mi se činilo kao da si pod uticajem metal muzike. Pa kako pristupaš ovom, recimo, žanrovskom spajanju toliko uticaja? Šta je najinteresantniji deo u kreiranju sopstvenog zvuka i estetike od svega toga?

To je veoma dobro pitanje. Danas je stvarno teško pronaći svoj zvuk. Osećam se kao da mi je trebalo mnogo vremena da napravim muziku. Nakon što napravite određeni broj pesama, možete da primetite, ah, to je stvar koja se stalno događa u svakoj pesmi koju napravim. I to postaje definišući zvuk koji imate. Često je to nenamerno. Kao da sraste sa vama ili nešto slično. I, znate, svaki put, recimo da svirate instrument ili ste pevač, svaki put kad odete do klavira, obično svirate isti akord, svaki put. Imate taj svoj, mogli bismo reći, vokabular. Ako ste pevač ili reper ili producent; volite iste melodije, radite iste melodije iznova i iznova. I tu imate – svoj zvuk. Ne možete da se oslobodite toga. Ne možete da se istrenirate da to prestane. To jednostavno mora biti ta stvar koju radite koja dolazi iz vas. To je vaša umetnost. Tako da je teško to pronaći kada postoji toliko uticaja. Sada se trudim da ne budem previše pod uticajem stvari koje se događaju oko mene. Zato me više zanimaju zvukovi i teksture i slične stvari nego melodije i šta se trenutno događa u muzici. Lako je želeti da zvučite slično ili da radite ono što neko drugi radi. A to je stvarno, stvarno opasno kada se bavite muzikom, jer ako se nešto već događa, onda ta osoba to već radi. To nije za vas. Morate da radite ono što dolazi iznutra, iz vas. Kada radim vizuale i muziku, uvek slušam stvari koje dolaze iz prirode ili sveta oko nas koji nije pop kultura. Kad tako pričamo o stvaranju zvukova, prepoznajem kod sebe i neku nostalgičnu notu. Jer, recimo, pre 20 ili 25 godina, kad sam išla na ,mnogo jazz festivala, i ako bi bendovi imali slobodni jam session, stvarali bi muziku na licu mesta. Ne bi svirali bubnjeve palicama. Koristili bi lance, kašike, bacali stvari na pod, podizali ih, drndali sa njima i stvarali zvukove na taj način. To kao da je priča o poreklu, kao povratak korenima stvaranja zvukova. Da. Kad smo izvorno stvarali muziku, trebala je oponaša stvari koje smo čuli iz prirode.

Ako stavim muziku po strani, recimo, kad završim slušanje, primećujem da ona ima neku vrstu, recimo, plastičnog i metalnog osećaja. I kad pogledam tvoje naslovnice, tebe, tvoju modu, takođe imate tu vrstu estetike. I mislim da sam pročitala na naslovnici ili nešto slično da si sama kurirala Succubus vizuale. I moje pitanje je; koliko ti je važno da preneseš svoj zvuk u vizualnu estetiku i obrnuto?

Mislim da je posebno na početku, i još uvek jeste, bilo podjednako važno kao i muzika. Kada sam pokušavala da otkrijem svoj zvuk, takođe sam pokušavala da otkrijem kako želim da Cobrah izgleda. Pokušavala sam da pronađem svoju estetiku, kao i estetiku zvuka.

Bila sam u stanu jedne fotografkinje ovde u Stockholmu i ona je velika fetišistkinja. Bila sam zainteresovana, ali nisam bila luda za tim. Živela je u stanu koji je imao celu sobu posvećenu lateksu. U njenoj kuhinji bila je šipka za ples. U njenoj dnevnoj sobi bila je ljuljaška. Bila je stvarno posvećena kulturi. Tako da sam imala priliku da isprobam te stvari. Isprobala sam lateks i korsete i rukavice i sve.

I dok sam to radila, pomislila sam – ovo je toliko zabavno! Nikad se nisam toliko zabavljala u svom životu sa odećom. Pitala sam je, gde mogu da se prepustim ovome? Gde je ova scena? Kakvu muziku puštate? Nisam imala pojma jer ne dolazim iz okruženja gde je to uobičajeno. Nisam bila u kontaktu sa tim pre. I rekla je, postoji taj i taj fetiš klub. Jednom mesečno imaju program.

I poslala sam e-mail fetiš klubu, i rekla – Hej, zovem se Cobrah. Pravim muziku. Koja još nije izašla. Samo radim demo snimke, ali stvarno želim da dođem i stvarno želim da puštam svoju muziku u vašem klubu jer mislim da će vam se svideti. I rekli su – Naravno, da, dođi da puštaš svoju muziku. I onda kad smo stigli u klub, bilo je jednostavno fantastično!

Mislila sam da je bilo stvarno sjajno jer su svi bili obučeni, i svi su bili u lateksu. I tada su počele da me privlače te teksture, lanci. I nastupala sam tamo. Kažu da treba da zamislite golu publiku, ali oni su stvarno bili goli. Tako čudno. Bila je jedna devojka u publici. Bila je potpuno gola, a ja sam bila najviše obučena od svih. Ne znam…

Mislim da je to bilo mesto rođenja muzike i estetike. One su jednako važne, i rođene su zajedno takođe. One su kao dve noge na kojima stojim. Ne mogu da se posvetim samo jednoj od njih.

Što se tiče tog razmišljanja, ako bi trebala da daš karakter Succubusu, kakav bi on demon bio? Jer obično kada ljudi pomisle na reč demon ili vide estetiku demona, ona je negativna. Ali kada sluљam tvoju muziku, veoma je pozitivna. Vrlo pozitivna. Moćna.

Da! Znaš šta smo napravili? Napravili smo karte za igranje, sa demonima. Svaka pesma ima svog demona, i svaki demon ima svoju kartu za igru sa pričom, imenom, snagom, opsesijom modom. Ima svoju modnu opsesiju i slabost. Rođen je u planinama. Imam ceo dokument o tome kako izgledaju u priči. Svaki Succubus ima svoju priču i istoriju.

Sada si navela karte za igranje. Često koristiš snažne vizuale zapravo u svojoj muzici i svojim nastupima. Kako razvijaš te vizuale i te koncepte? Da li pokušavaš da istražiš umetnost ili kombinuješ nekoliko vrsta umetničkih izraza? Da li imaš specifičan, recimo, studio sa kojim radiš ili sve sama dizajniraš? Ili imaš tim koji to izvodi ili nešto slično?

Obično, kad pišem muziku, istovremeno dobijam ideje kako želim da to izgleda. Obično mi to pomaže u pisanju muzike jer ako smislim priču ili prostor, recimo da smo u garaži ili smo u bazenu, biće mi lakše da stvorim zvukove jer onda znam kako zvuči bazen, na primer. Tako da to obavezno ide zajedno.

I ponekad, obično se dogodi da odem u šetnju i nešto mi iskoči. Dobijem ideju – oh, ovo bi bilo cool. I stvarno je teško doći do ideja kad sediš ispred kompjutera i kažeš sama sebi – sada ću doći do stvarno cool ideje.

Zato se trudim da to ne radim. Samo pokušavam da verujem da će doći. A onda, imam ljude koji mi pomažu da to ostvarim, na primer.

I obično radim sa kreativnim direktorom koji, zbog toga što radim toliko različitih stvari, ima ljude koji mi pomažu da to ostvarim i razvijem ideje. Ali obično sam ja ta koja smisli originalnu misao, a zatim pletem priču oko nje.

Ti si više vizuelna pripovedačica nego ona koji stvara muziku…

Da, mislim da je tako. I uvek sam stvarno mrzila da pišem muziku.

Stvarno?

Da, jer mislim da je stvarno teško stvarati muziku.

A mislim da je lako doći do zabavnih ideja o ludim stvarima koje treba uraditi. I tako sam uvek volela da radim na vizualima više nego na muzici. Ali mislim da sam došla do tačke kada sam počela da volim da pišem muziku, ali posebno u početku, mislila sam da je zaista teško praviti muziku.

Što se tiče tvog specifičnog fuzijskog žanra… Singl Brand New Bitch, moram da pitam o tome er se o njemu toliko priča, o svemu što je vezano za film Kinds of Kindness. Singl trenutno ima prilično divlji trenutak, da tako kažem. Ali kako si došla do te pesme? Kako si spojila sve te zvukove zajedno? Na šta si mislila? Da li se radi više o priči ili ideji? Jer kad je slušam, ne čujem samo jednu pesmu. Kao da čujem nekoliko njih spojenih i kompresovanih u jednu sjajnu, upbeat pesmu.

Hvala ti. Obično mislim da kad stvaram muziku da se trudim da ne razmišljam previše o tome. Jer je tako zabavno.

Trudim se da ne budem previše analitična Mislim da sam bila u studiju sa svojim producentima i vrteli smo te neke zvukove i onda smo napravili melodiju i ja sam rekla – u redu, želim nešto zarazno. Želim nešto što svi mogu da pevaju.

Tako sam napisala – do my nails, cut my hair… I to smo otpevali. Ja sam to otpevala i onda sam rekla – U redu, super. Imamo to. Ovo je savršeno. Ovo je refren.

A onda sam pisala stihove. I mislim da sam napisala tri različita tipa stihova pre nego što smo našli onaj koji je na snimku. I kad smo išli da pevamo, snimali smo sa skupim mikrofonima, jer bolje zvuče.

I obično ne pevam u skupe mikrofone jer želim još gori zvuk, koji možeš da uzmeš i pevaš šta god poželiš, u bilo kom trenutku. I onda sam otišla da pevam u skupe mikrofone i zvučalo je loše. OK, nije zvučalo loše, ali nije zvučalo tako dobro.

Zato je bitan taj početni osećaj – do my nails, cut my hair – mislim da je to deo duše u pesmi. Zadržali smo puno loših snimaka sa mikrofonom jer je to originalna ideja. To je zapravo dalo karakter pesmi.

Ono što mi se sviđa u toj pesmi, postoji ta tačka koju koriste i u traileru, gde ja napravim – grrrrrrrr – zvuk u grlu. I onda smo od tog zvuka napravili synth. I to je bilo stvarno zabavno kao neka inženjerska stvar koju sam zavolela, sa teksturama i svim ostalim.

Zanimalo me je hoćemo li moći da napravimo synth, ali sa mojim promuklim glasom?

I uspeli ste!

Da, uspeli smo. Bilo je zaista zabavno. Mislim da je to savršen primer pesme koja je zabavna i glupa, ali vrlo dominantna. Ako to ima smisla.

Tvoj modni stil je takođe vrlo prepoznatljiv. Koliko je moda važna za tvoj identitet kao umetnice, kao muzičarke, i kako biraš svoje odevne kombinacije i modu za nastupe? Jer pretpostavljam da se ne radi o odeći koja se nosi svaki dan, ali takođe verujem da nije daleko od toga.

Slažem se. Mislim da je moda za mene bila zaista, pogotovo ovih poslednjih nekoliko godina, zaista, zaista važna za ono što radim. Mislim da je moda takođe luksuz, to je važno reći.

Kada sam počela, moda je bila tako daleko od toga, bila sam učiteljica muzike kad sam počinjala. I nisam odrastala sa mogućnošću da priuštim lepe brandove. Mislim da mi je zato stil od lateksa bio zaista važan, predstavljao je dobar stil.

Ali kako sam postala uspešnija, bila sam više izložena i modi, jer je to drugi svet za mene; počela sam da uživam u tome. I tako sada, kada mi je to više pristupačno, postalo je neka vrsta prekretnice u životu. Nisam imala naviku da idem na modne revije. I sada sam veoma, veoma inspirisana onim što moda radi i šta se stvara.

I osećam da se moda i pop kultura nalaze u odnosu poput onog – šta je bilo pre kokoška ili jaje? Uvek dolaze zajedno.

I ono što vidim na modnoj pisti, nosiću jednog dana. I neke stvari koje radim, vidim da se koriste u modi, kao što Mugler koristi moju pesmu na svojoj modnoj pisti. To nekako dolazi zajedno, sve se isprepliće. Osećam se zaista, zaista srećno i zaista inspirisano što se uključujem u modnu industriju.

Jer kako izgledaš, način na koji se tvoji nastupi izvode, kako sve izgleda… Sve je vrlo hiper. I tvoja muzika je u nekoliko članaka opisana kao hiper-pop, zapravo, od nekih muzičkih kritičara. I pitala sam se, kad si tek stupila na muzičku scenu, mislim da je to bilo 2018., da li je tvoja muzika stvarno percipirana kao dekonstrukcijski deo muzike i muzičke scene. Onda, jako brzi, kroz nekoliko godina sve je hiper, poput hiper-popa. Kako osećaš promenu između te dve faze života i muzike? Da li uopšte postoje? I gde ide tvoja muzika? Jer ako je nešto dekonstruisano, a onda hiper, tu se ne radi o suprostnostima, već o dve dimenzija koje se uopšte ne dodiruju.

Mislim da sam uvek bila malo zbunjena pitanjem hiper-popa, jer kada sam u to vreme stvarala muziku, nisam znala šta je hiper-pop. I ono što se dogodilo bilo je da sam objavila mzuiku i nakon što sam je objavila, počela sam da guglam sebe i da se pitam da li iko sluša moju muziku? Bilo mi je zaista zanimljivo. I onda sam videla ovaj hiper-pop forum na Redditu gde su svi pisali o Cobrah!

I tako sam saznala šta je hiper-pop. Biti definisan u tom žanru je delimično dobra stvar jer ima dosta obožavalaca koji su veoma posvećeni, ali sam se i ja osećala pomalo gurnuto u nešto u šta nisam nameravala da budem uključena.

Tako da, ne znam baš puno o hiperu jer se stvarno nisam bavila time, ali znam da još uvek postoje neki umetnici koji se bave tim žanrom, ali mislim da nekako gubimo, mi muzičari, i mislim da sve ovo, ova popularnost dolazi sa TikToka. Čini se da potoji sve više i više muzike bez žanra, ako to ima smisla. Da, radi se o fuziji svega.

I tako je posvećenost žanru nekako počela da bledi jer mislim da svi mi umetnici imamo taj veliki ego i želju da budemo jedinstveni. I brzo pravimo muziku; koliko brzo je konzumiramo toliko brzo prelazimo preko muzike. Dakle, sve se meša. Umetnici mešaju više žanrova u okviru svojih albuma i tako dalje. Mislim da je to i moja stvar.

Možeš li da predložiš neke podcenjene umetnike, muzičare, za koje veruješ da će uskoro postati veliki? Da li uopšte postoje?

Mislim da ih ima dosta. Stvarno mi se sviđa devojka zvana Aisha Erotica koja je stvarno velika, ali joj je sva muzika uklonjena sa Spotifya i sada se polako vraća. Mislim da ima tu dušu u svojoj muzici, tu pravu stvar, dobro repuje i producira. I sada se ponovo probija. I to je zaista, zaista cool. Tako da je to osoba koju bih svakako spomenula.

Kako vidiš svoj muzički razvoj u narednim godinama? Hoćeš li kreirati neki novi zvuk ili bi volela da i dalje istražuješ trenutni?

Mislim da sam vrlo temeljno radila na svom zvuku, dugo sam se držala svog zvuka. Zvukovi i repovanje i tako dalje, i osećam da sam na granici razvoja prema nečemu novom.

I to je baš uzbudljivo jer sam dugo vremena pravila muziku i osećam se vrlo prijatno u tome što radim. Kao što rekoh, sada više volim da pišem muziku nego ranije. Isprobavam i mnogo novih stvari, što me mnogo uzbuđuje.