Civil War je bioskopski hit i distopijski film koji svi treba da pogledaju

Oduvek sam bila fan dobrog ratnog filma, dan danas na telefonu slušam jedan od najboljih filmskih soundtrackova, onog Hansa Zimmera, iz filma Black Hawk Down. Filmovi poput Three Kings, The Deer Hunter, Glory, Platoon, The Hurt Locker, Apocalypse Now, Full Metal Jacket, Saving Private Ryan, Welcome to Sarajevo i Im Westen nichts Neues (All Quiet on the Wastern Front) prikazuju sve užase rata iz raznoraznih perspektiva, a sada je u bioskope došao film Civil War koji bih po kvalitetu svrstala rame uz rame sa svim najboljim filmovima ratne tematike, ali Civil War se među njima ističe na jedan, sebi potpuno svojstven način. Ovo je istovremeno odličan ratni film i distopija koja se čini toliko stvarnom da mi se u nekoliko navrata činilo kao da od nje ne možemo da pobegnemo.

Civil War – distopija preblizu sadašnjosti

Alex Garland je režiser i scenarista koji potpisuje film. Njegovi najpoznatiji, a i najbolji filmovi su Annihilation (režija i scenario), 28 Days Later…(scenario) i Ex Machina (režija i scenario) tako da sam imala visoka očekivanja od filma Civil War. Film Civil War je priča o reporterskoj etici, smeštena u budućnost SAD-a gde bukti građanski rat. Ne znamo tačno kada se radnja odvija: može biti za godinu dana, deset ili više. Civil War je film koji portretiše i prikazuje ratne reportere, one ljude koji ne tumače šta se događa, već verno prenose događaje sa lica mesta. U filmu pratimo četiri reportera koji na početku filma pokrivaju sukob u New Yorku, naizgled između vladinih snaga i opozicije. Kirsten Dunst glumi Lee, ratnu fotoreporterku, Wagner Moura glumi Joela, ratnog reportera, Stephen McKinley Henderson glumi reportera veterana, Cailee Spaeny glumi Jessie, mladu nadobudnu fotoreporterku kojoj je Lee idol. Na početku i na kraju filma gledamo Nicka Offermana u maloj, ali važnoj ulozi predsednika SAD-a. Lee i Joel rade za agenciju Reuters, dok Sammy piše za New York Times, ili za ono što je ostalo od novina. Sammy je star i teško pokretan, hoda pomoću štapa, što mu je otežana okolnost prilikom pokrivanja događaja i izveštavanja. Istovremeno Jessie upija sve oko sebe i od osobe koja želi i pokušava da postane fotoreporteka na početku filma, sledom događaja na kraju filma gledamo kako ona to živi svim svojim bićem.

Ova četvorka se pod uticajem par brzih povezanih događaja nađe zajedno na putu za Washington jer Joel želi da intervjuiše predsednika.. Kako bi došli od New Yorka do Washingtona moraju da prođu kroz pordručja zahvaćena ratom, ali i kroz ona koja kao da su stala u vremenu, ili kako je to Joel rekao u filmu – Is this the Twilight Zone?

U filmu su svi u svojim ulogama odlični, ali jedna, sporedna, mala, me je osvojila, a to je uloga Jesseja Plemmonsa. On glumi vojnika koji bi mogao da bude Western Forces officer na čiju teritoriju dolaze naši junaci. Njegovo tumačenje rasejanog, hladnokrvnog vojnika koji ubije bilo koga za tren oka je po meni najbolji deo glume u filmu.

Film će vas sve vreme držati na ivici sedišta , bilo da se radi o sceni vožnje automobilom na pustom putu ili gledanju prve linije fronta. Scene ratovanja i borbe su jako realistične, ne postoje glorifikovani momenti, snimljene su skoro pa dokumentarno. Zvuk, muzika ili njihovo odsustvo igraju veliku ulogu u filmu. Teška i gusta tišina koju slušamo posle eksplozija, pažljivo odabrane pesme, muzika za scene koje kao da isprva nemaju veze sa muzikom koju čujemo, a zvuk cvrkuta ptica dok gledamo odličanu izvedbu Jesseja Plemonsa je gotovo nadrealan.

Na kraju filma, kada se završila poslednja scena, još uvek pod utiskom, potpuno razumem onu izreku da u ratu nema pobednika i da, na kraju svega, učesnici možda više ne znaju zašto ratuju, već samo nastavljaju da se bore. Mnogi savremeni ratni filmovi, trileri i napete drame su nabijeniji ratovanjem, borbom, žešći su od ovog filma, ali Alex Garland nasilje u ovom filmu prikazuje oštro, direktno i jasno da je utisak koji te scene ostavljaju mnogo jači nego u spomenutim filmovima na početku teksta. A scene ratovanja u tim filmovima su prilično upečatljive, neke i kultne. Film kao da je redukovan na stvarni prikaz događaja i upravo zato me ne iznenađuje premisa da je srećan završetak nemoguć.

Ovaj film je osmišljen tako da sam podeli publiku, ali tek nakon što ih šokira.