Cher ekskluzivno za Vogue o iskrenosti i humoru u njenim fascinatnim novim memoarima

Zvezde dolaze i odlaze, ali samo je jedna Cher. Kao jedna od najvećih muzičkih zvezda na svetu, njena karijera traje već šest decenija i obuhvata šest različitih disciplina; osvojila je sve, od Oscara do Gremija, do nagrade za najbolju glumicu na Cannes filmskom festivalu, a proslavljena je i od strane Rock and Roll Hall of Fame za svoju muziku, GLAAD-a za svoj aktivizam, kao i CFDA za svoj jedinstveni (ali nikada ponovljeni) smisao za modu. Revitalizovala je svoju karijeru više puta nego što možete da izbrojite, od boemske kontrakulturne ikone, do rok zvezde u šik kožnom outfitu, do priznate glumice, do neponovljive disko dive. Kako kaže izreka, ako dođe do nuklearnog rata, jedina dva bića koja će preživeti su: bubašvabe i Cher.

Ove mnoge transformacije govore, međutim, ne samo o njenoj izvanrednoj sposobnosti za reinvenciju, već i o njenoj izuzetnoj otpornosti: osobini koja nikada do sad nije bila prikazana tako iskreno i detaljno kao u njenoj burnoj ali delikatnoj novoj knjizi, nazvanoj jednostavno The Memoir: Part One. Knjiga je podeljena u dva dela. Prvi deo je već izašao, a drugi će biti objavljen 2025. godine – jer, kako su izdavači iz HarperCollinsa sažeto objasnili: „Takav život je prevelik za samo jednu knjigu.“ Pa, sasvim tačno. Ipak, uprkos pažljivom oku za detalje koje ćete pronaći na stranicama ove knjige, bilo je to dugo i turbulentno putovanje da se njena priča zabeleži sa iskrenošću koja je bila potrebna. “Iskreno, počela sam da radim na njoj bar dva puta, možda čak i tri“, objašnjava Cher. „Ali uvek bih pomislila, ‘Znaš šta? Ako pišeš ovu knjigu, moraš da kažeš više.”

Prva modeling fotografija Cher, kad je imala 15 godina. Photo: Courtesy of CherKnjiga nudi oštro iskren prikaz njenog turbulentnog detinjstva: njen otac koji je zanemario porodicu zbog heroina i kockanja, dok je njena glamurozna majka pokušavala da sastavi kraj s krajem stalno se seljivši po zemlji, a čak je— kako saznajemo u posebno potresom poglavlju—bila primorana da Cher ostavi u baptističkom sirotištu u Scranton na duži period, dok je radila u noćnoj menzi na drugom kraju grada. Pratimo Cher kroz njene tinejdžerske godine (i kratku aferu sa Warrenom Beattyjem), njen odnos sa Sonnyjem Bonoom i njihov brz uspon ka slavi, dok se njen put ukršta sa šarenolikom ekipom pop-kulturnih ikona iz 1960-ih i 1970-ih.

Ali ono što se kroz sve to ne menja? Njen prepoznatljiv glas, koji jasno i glasno odzvanja u svakoj rečenici: njena saosećajnost, njena mudrost, njeno srce, i, naravno, njen humor.  Cher u knjizi daje zanimljive i veoma specifične opise ljudi oko sebe, a posebno prijatelja svoje majke koje je sretala dok je odrastala u Hollywoodu. “Sve prijateljice moje mame bile su tako lepe, i bile su… graciozne, ali i funky, totalno lude.” Knjiga je puna detalja, ličnih i intimnih priča koje nisu napisane na konevncionalan, klasičan način. Nema tog staromodnog autobiografskog metoda. Ima mnogo onoga što bi verni fanovi nazvali Cherizmima, ali i par WTF momenata. Njen smisao za humor se uvek oseća kroz priču, čak i tokom nekih od najmračnijih perioda njenog života. “Mislim da je ono što sam pokušala da uradim više od svega bilo da ispričam priče, a ne samo da dajem informacije, jer informacije možeš da nađeš bilo gde, ali do priča je teško doći. U tim “WTF” delovima me je obično pratila misao: “Šta su ovi ljudi mislili?” Jer, zaista, šta su ti ljudi mislili? Kako ih nije bilo sramota? Ali, u isto vreme mislim, Bože, kako sam srećna. Imala sam tako kul život. Čak i ako je bio težak, bio je stvarno zanimljiv.”

Vogue: Kada si prvi put počela da radiš na svojim memoarima i šta te podstaklo da ih napišeš?
Cher: Ne znam tačno šta me je podstaklo, ali počela sam da radim na njima pre mnogo, mnogo vremena. Brzo sam shvatila da postoji nekoliko stvari koje nisam želela da uključim. Iskreno, počinjala sam da radim na njima barem dva puta, možda čak i tri, ali uvek sam mislila: „Znaš šta? Ako ćeš napisati ovu knjigu, moraš reći više.“ A u početku nisam želela. Onda sam na kraju shvatila: „Ma, koga briga?“

Vogue: Šta je to što nisi htela da podeliš? Ili ti je bilo teško da staviš na papir?
Cher: Iskreno se ne sećam pojedinačnih stvari, jer kada sam počela da pišem, jednostavno sam pisala. Ali bilo je trenutaka na početku kada sam mislila: „Ne želim da mislim o tome.“ Takođe sam mislila: „Neću moći da objasnim određene stvari o svojim vezama – kako bih to mogla?“ Bila sam zaista zabrinuta.

Vogue: U poglavljima o tvom detinjstvu ima mnogo upečatljivih detalja. Da li se svega sećaš, ili si razgovarala sa drugima koji su tada bili prisutni da bi ih složila?
Cher: Pa, moja mama mi je uvek pričala o mom detinjstvu, ali je takođe izostavila neke važne stvari. Kao tinejdžerka, ili čak kao dete, ne skačeš u teretni voz ako nisi… drugačija. [Smeje se.] Tako da mislim da je moja mama bila spremna za to. Ali moja baka? Kada sam bila u svojim ranim tridesetim, došla je iza bine jednog dana dok sam se spremala da izađem, i donela je dečiju stolicu sa Bambijem na njoj i rekla: „Kada si živela sa nama, ovo je bila tvoja stolica.“ A onda je moja baka počela da mi priča te priče, i samo sam pomislila: „O, Bože.“ Pomislila sam: „Šta god da osećam, imam publiku koja me čeka, i jednostavno nemam vremena da sada to osećam. Osećaću to kasnije.“

Vogue: Prvi deo knjige opisuje tvoje detinjstvo i uspon ka slavi, i vrlo si otvorena o izazovima sa kojima si se suočavala. Da li ti je bilo teško da se osvrneš na taj period svog života?
Cher: Ne. Mislim, ne onako kako bi možda pomislila. To je pragmatično. Bilo je kako je bilo. Dok sam to proživljavala, nije mi se previše dopadalo, ali isto tako… bili smo u takvoj vremenskoj stisci [tada] da smo stalno radili – mnogo, mnogo, mnogo sati dnevno bez slobodnih dana. To je počelo da iritira moju psihu.

Vogue: Da li si osetila neku vrstu olakšanja nakon što si to stavila na papir? Da li je na neki način bilo terapeutski?
Cher: Ne znam. Nisam sigurna. Iskreno, jednostavno ne znam.

Vogue: Pošteno. Hteo sam da te pitam o početku knjige, gde kao dete gledaš Elvisa na TV-u. Zašto ti se to činilo kao tako formativan trenutak?
Cher: Pa, muzički, samo sam mislila da svi stalno pevaju. Moja mama i moj deda, i moj ujak, svi smo stalno pevali. A kada sam videla Elvisa, kada sam ga čula – i moja mama i ja smo ga obožavale, što mislim da je bilo sjajno jer su moje drugarice bile ljubomorne, pošto su njihove mame bile zgrožene – kada me je mama odvela da ga vidim, to je bio ogroman prelomni trenutak u mom životu jer sam samo pomislila: „To je ono što želim da budem. Želim da budem on.“

Vogue: Tvoj glas je veoma prisutan u knjizi na način koji me iznenadio i dopao mi se. Ima mnogo Cher-izama: opisuješ kuću iz detinjstva kao „čudnu brvnaru“ i povremeno ubacuješ „šta kog đavola“ ovde i tamo…
Cher: Kako to misliš?

Vogue: Pa…
Cher: Znam šta si upravo rekao, ali šta zapravo misliš?

Vogue: Mislim na to da nije napisana kao… dosadna, staromodna biografija.
Cher: Pa, rekla sam da je na neki način bila vrlo „dikinsonovska“.

Vogue: Jesi. I jeste dikinsonovska, na mnogo načina.
Cher: Bilo je kako je bilo. Bilo je kako je bilo, i jednostavno to proživljavaš. Kada si zauzeta time da živiš, i nešto se desi, pomisliš: „O, Bože.“ Ali onda, kada se osvrneš, možda i nije bilo tako teško.

Vogue: Mislim da sam hteo da kažem da je tvoj smisao za humor uvek prisutan u priči, čak i tokom nekih najmračnijih trenutaka tvog života. Da li ti je humor uvek pomagao da se suočiš sa tim težim momentima?
Cher: Pa, obično sa onim „Šta kog đavola?“ delom. Zaista, to je kao: „Šta su ovi ljudi mislili?“ Jer, stvarno, šta su ovi ljudi mislili? Zar ih nije bilo sramota? Ali mislim da sam, Bože, tako srećna. Imala sam tako kul život. Čak i ako je bio težak, bio je stvarno zanimljiv. I možda će ga ljudi voleti ili mrzeti. [Pauza.]

Vogue: Mislim da ne bih mogao da ga opišem kao da ga volim ili mrzim…
Cher: Da li si ostao bez teksta? [Smeje se.]

Vogue: Jesam! Ali sam takođe bio veoma dirnut. Veliki deo toga je priča o tvojoj majci koja je razmišljala o abortusu dok je bila trudna sa tobom. Znam da si o tome već govorila, ali način na koji si pisala o izborima sa kojima se suočavala u tom trenutku bio je vrlo snažan i pravovremen.
Cher: Nisam baš razmišljala… zapravo ne, stalno razmišljam o tome. Razmišljam o tome koliko smo se unazad vratili, i Bog zna gde će to završiti jer nemam pojma. Znaš, stvari se dešavaju u tvom životu i pomiriš se s njima. Malo sam čudna kada je reč o tim stvarima. Imaš dobra vremena i loša vremena, i ne možeš kontrolisati nijedno od njih.

Vogue: Reproduktivna prava su trenutno u centru političkih rasprava – tema o kojoj si govorila tokom cele svoje karijere. Kako se osećaš u ovom trenutku?
Cher: Smrtno preplašeno. Kako misliš da se osećam? Ne znam koliko ćemo se unazad vratiti, ali mislim da ćemo se vratiti u svim oblastima u kojima smo napredovali, i to me užasava jer će ovo biti grbav put. Znam da je to veoma američki način izražavanja, ali tako se osećam. Ovo je najstrašnija stvar koja se desila u mom životu. I vraćaćemo se unazad u svim oblastima u kojima smo napredovali. Vratićemo se mnogo dalje od tačke s koje smo krenuli. Razumeš li šta mislim? Ne znam ni kako da objasnim svoja osećanja o tome. Užasnuta sam.