Da li je novi album Charli xcx trenutno najsavremeniji pop album?

Ako vam čitav feed na Instagramu prošle nedelje nije bio ispunjen fluorescentno zelenom bojom, a Tik Tok preplavljen analizama i rekacijama uzbuđenih fanova Charli XCX onda niste na pravoj strani interneta, jer je ova predstavnica hyperpopa izazvala pravi boom svojim novim albumom brat. Iako se za svaki njen album poteže pitanje da li je to muzika budućnosti i hoće li taj futuristički zvuk obuzeti sve žanrove, rekla bih da je to pitanje besmisleno jer ovo nije muzika budućnosti ovo je muzika sadašnjosti!

Možda još uvek niste čuli za termin hyperpop, iako on postoji još od sredine 2010-ih, ali sigurno ste čuli neku od pesama koje su bile ključne u nastanku ovog žanra ili ga trenutno definišu- Immaterial od SOPHIE, I love it od Icona Pop, Hey QT od QT, Money machine od 100 gecs, Vroom vroom od Charli XCX Sorry bro(i love you) od Doriana Electre i Bitch im Madonna od Madonne i mnoge druge catchy hitove na koje je uticaj imao ovaj kompleksni žanr.

Imena poput A. G. Cooka, jednog od pionira hyperpopa i tvorca kultne izdavačke kuće PC Music, SOPHIE, ikone elektronske muzike i čitave queer zajednice, sada su globalno poznata, a rađanje ovog žanra bio je jako kompleksan, raznolik, zabavan pa i filozofski proces. 

Britanska muzičarka Charli XCX se na uzburkani talas hyperpopa uključivala i isključivala u zavisnosti od mnogo faktora tadašnjih muzičkih struja ali i njenih ličnih lutanja i traženja suštine. Početkom 2008. godine, počela je da objavljuje pesme sa albuma koji će u celosti objaviti 2013 godine pod nazviom True Romance, kao i brojne druge demo snimke, na svojoj zvaničnoj Myspace stranici. 2010.godine, Charli XCX je potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Asylum Records. Kasnije je opisala sebe kao „izgubljenu“. U jednom intervjuu, Charli XCX je rekla: Još uvek sam išla u školu, upravo sam izašla iz te čudne rave scene, i nisam zaista znala šta da mislim o tome. Kada sam potpisala ugovor, mrzela sam pop muziku; htela sam da pravim lošu rep muziku. Nisam znala ko sam. Nisam znala šta volim. Iako sam bila potpisana, još uvek sam to pokušavala da shvatim. Ona je na kraju otputovala u Los Anđeles da se upozna sa producentima i shvatila da to ipak nije za nju sve dok nije upoznala američkog producenta Ariela Rechtshaida. Imali su dvosatnu sesiju i napisali pesmu Stay Away. Ona je rekla da je tada sve počelo da se slaže. 2011. godine objavila je singlove Stay Away i Nuclear Seasons, privukavši pažnju muzičkog sajta Pitchfork, gde je dobila priznanje za Najbolju novu pesmu za oba singla; prva pesma je kasnije uvrštena na listu Najboljih pesama 2011. na tom sajtu. A čitav njen dalji lični i karijerni razvoj, sve faze i verzije, sada je objedinjen i prezentovan u muzičkom hibridu pod nazivom brat.

Youtube kanal pod nazivom Pofessor Skye’s Record Review koji vodi jedan njujorški profesor filozofije pokrenuo je diskusiju upravo o ovom albumu, a osvrnula bih se na nekoliko stvari kojih se dotakao, a za koje mislim da su ključni za analiziranje ovog albuma. Na albumu brat ,ukus, klasa i umetnost duboko su ukorenjeni kao tematski elementi. Album problematizuje pitanje ukusa kao ključne kategorije koja je tesno povezana sa obrazovanjem, kulturnim kapitalom i socijalnom klasom. Kroz svoju muziku, Charli XCX istražuje kako društveni i ekonomski uslovi oblikuju naše razumevanje umetnosti i njene vrednosti. Etimologija reči „brat“ u kontekstu albuma sugeriše na Bratz lutke, ideal lepote, stila i kul estetike jednog vremena, ali i na klasistički termin koji je na starofrancuskom jeziku predstavljao pocepanu i pohabanu odeću i životnu situaciju ljudi na ulici, što ukazuje na temu klase i socijalnog statusa koja može da se učita u njenu muziku. Kada smo se dotakli ove teme ne možemo da ne odemo u smeru filozofije estetike, posebno kroz Kantovu ideju o lepoti kao subjektivnom iskustvu koje spaja maštu i razumevanje. Umetnost koju Charli XCX stvara na albumu brat nije samo muzika, već kompleksna priča o percepciji i društvenim normama koje definišu šta je prihvaćeno kao „dobra“ umetnost. Ovaj album postavlja pitanje kako društvo tretira umetnike, posebno ženske umetnike, koji se suočavaju sa prezirom ili podcenjivanjem zbog svojih stilova ili izraza. Francuski socijolog i filozof Pierre Bourdieu se takođe pojavljuje u kontekstu analize kulturnog kapitala i institucionalne moći u umetnosti. Charli XCX se, na neki način, bavi fenomenom kulturnog kapitala i kako on utiče na naše percipiranje umetnosti i ukusa. Kroz svoju muziku, ona provocira i izaziva postavljajući pitanja o autoritetu ukusa i vrednosti umetnosti u društvu. Još jedan sloj ovog albuma, a koji spominje i Pofessor Skye’s Record takođe naglašava univerzalnost iskustava i identiteta, posebno u kontekstu ženske percepcije u medijima i javnosti. Kroz svoje pesme, Charli XCX istražuje kako je percipirana od strane javnosti i medija, kao i kako sebe vidi u odnosu na tu percepciju. Ovaj album je duboka introspektiva koja poziva slušaoce da razmotre svoje stavove o umetnosti, ukusu i društvenim normama koje ih oblikuju.

Da zaključimo, album brat Charli XCX je zapravo filozofska refleksija o umetnosti, ukusu i klasi u savremenom društvu. Kroz svoju muziku, ona ne samo što istražuje kompleksnost ljudskog iskustva već i izaziva postojeće norme i stereotipe o umetnosti i identitetu.

Ali zašto je ovaj album izazvao filozofsku polemiku na društvenim mrežama? Pre svega ovaj album je relatable. Charli se zaista potrudila da inkorporira autentučno iskustvo nekoga ko se kroz karijeru i privatan život suočava sa nesigurnošću, imposter sindromom, anksioznošću, diskriminacijom, ali i naletima samopouzdanja i shvatanja sopstvene vrednosti, talenta i truda. Nismo li to svi mi? Sve je to predstavljeno u ovom albumu. Od želje za partijanjem, prepoznavanja sopstvenog uspeha u pesmi Club classics i omaža preminuloj prijateljici i saradnici SOPHIE u pesmi So I, preko klasično naizgled cocky hita Von Duch  u kojem se kroz modni aksesoar koji je postao kulturni fenomen početkom 2000-ih godina, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama tematizuje čitava jedna minula era. Ova kapa je popularnost stekla  kao simbol streetwear i celebrity kulture, često nošena od strane poznatih ličnosti poput Paris Hilton, Ashtona Kutchera i Britney Spears. Kapa je postala sinonim za određenu estetiku koju karakterišu kačketi vozača kamiona, iznošeni i pohabani jeans i laid-back stil. Iz kulturološke perspektive, Von Dutch predstavlja više od modnog aksesoara; ona je simbolizovala buntovnički stav i odbacivanje mainstream modnih normi. Bila je deo šireg pokreta ka opuštenoj, „cool“ modi koja je brisala granice između visoke i niske kulture. U tom periodu je porastao uticaj streetweara i urbanih modnih trendova na mainstream stilove, preispitivajući tradicionalne norme o tome šta je „trendy“ ili „moderno“. Pa sve do pesme I think about it all the time u kojoj muzičarka direktno govori o brizi za sopstvenu budućnost, majčinstvu i partnerskim odnosima. 

And they’re exactly the same, but they’re different now. And I’m so scared I’m missin’ out on something. So, we had a conversation on the way home. Should I stop my birth control? ‘Cause my career feels so small in the existential scheme of it all

Ovi stihovi prethodne pesmi 365 u kojoj je sveopšta atmosfera dijametralno suprotna sa stihovima poput:

365, party girl (Bumpin’ that) Should we do a little key? Should we have a little line? (Ah-ah, ah). Wanna go real wild when I’m (Bumpin’ that) Meet me in the bathroom if you’re (Bumpin’ that) 3-6-5, party girl (Bumpin’ that).

I upravo u takvom pristupanju kreiranju albuma i manipulisanju emocijama i porukama koje se kroz njega provlače leži odgovor zašto je ovaj album izazvao filozofsku polemiku. Najjednostvniji odgovor je – zato što je dovoljno kompleksno, kvalitetno i pametno napravljen da ljudi u njemu traže dublje značenje. A da li je ovo najsavremeniji i najpotpuniji pop album trenutno? Ne bih se usudila da dam konačan odgovor jer mislim da je umetnost, a pogotovo muzika izuzetno subjaktivan stvar. Charli XCX je zaisgurno napravila album koji je na mnoge ostavio snažan utisak, a po reakcijama kritičara sasvim sigurno će ostaviti trag i u muzičkoj istoriji. Ali na kraju krajeva hajde da citiramo Kanta : Lepota je u oku posmatrača.