Razgovarali smo sa Celeste Dalla Porta, zvezdom novog Sorrentinovog filma

Filmove Paola Sorrentina ne morate da volite, ne morate da poznajete, ne morate da razumete, ali morate da ih- gledate. Estetika Paola Sorrentina odavno je postala sinonim za filmsku raskoš koja spaja visoku umetnost i duboke ljudske teme. Njegovi filmovi odišu melanholijom, humorom i neodoljivim vizualnim hipnotičkim slikama, čime uspeva da ispriča priče koje su intimne, ali istovremeno univerzalne. Njegov najnoviji naslov, film Parthenope, savršeno se uklapa u ovaj prepoznatljivi stil, a u središtu filma jeste Celeste Della Porta, mlada italijanska glumica koja je svojom izvedbom ostavila sjajan utisak, kako na kritiku tako i na publiku.

Celeste Dalla Porta rođena je 1997. godine u lombardijskom gradu Monzi, a iza nje zapažene su uloge u serijama Red Mirror i Beyond Passion. Iako je njena karijera tek u usponu, već je stekla značajnu prepoznatljivost i pohvale za svoj talenat. Međutim, glavna uloga u Sorrentinovom coming-of-age filmu Parthenope je njena najvažnija uloga do sada, ono što bismo sasvim sigurno mogli da nazovemo karijernom prekretnicom. Smešten u Capri i Napulj tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, film istražuje teme identiteta, emancipacije i ljubavi. Deleći ime sa legendarnom napuljskom sirenom čiji je glas mogao da očara svakoga ko ga je čuo, Dalla Porta otelotvoruje lik mlade žene koja kroz svoje unutrašnje borbe i spoljne izazove dolazi do trenutka kada konačno pronalazi vlastitu snagu i samostalnost. Reč je o izuzetno složenoj ulozi koja spaja ranjivost i snagu, a upravo kroz ovu briljantnu izvedbu Dalla Porta je zasijala u punom sjaju, dodatno učvrstivši svoj status kao jedne od najperspektivnijih filmskih zvezda.

Film je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Cannesu, a na Danima italijanskog filma, koji su održani ovog decembra u Beogradu doživeo je svoju regionalnu premijeru i odmah izazvao oduševljenje. Tamo sam razgovarala sa Celeste o njenom radu sa Sorrentinom, iskustvu rada na ovom filmu i o izazovima i lepoti glumačkog poziva.

Paolo Sorrentino je (opet) kreirao predivnu i duboko romantičnu priču o jednom celom životu. Koliko je bilo uzbudljivo kada ste saznali da ste dobili ulogu? Možete li nas provesti kroz proces, od čitanja scenarija po prvi put do snimanja i saradnje sa slavnim režiserom i glumcima?

Moram da istaknem da je u celom procesu najvažnija – emocija. Radili smo mnogo proba za ovaj film i nakon svih silnih proba Paolo me je zamolio da sarađujem sa njim i kao podrška u pronalasku ostalih uloga. To je bio vrlo dug period… I kada mi je rekao da ću glavnu ulogu igrati ja (pomalo sam to naslućivala), emocija koju sam osetila bila je mešavina olakšanja, jer sam osećala da je to nešto što treba da učinim, i, naravno, velike podrške, jer zapravo nikad ne očekujete takvo nešto. Čak sam svojevremeno sumnjala hoće li me na kraju odabrati, a kad je to učinio, osetila sam olakšanje, ali i svojevrsnu zbunjenost, jer je to nešto što nikad ne očekujete u životu. Nakon te zbunjenosti, osetila sam strah zbog odgovornosti koju nosi igranje tako ozbiljne uloge.

Parthenope je žena koja nosi ime svog grada. Da li je ona sirena ili mit? Kako biste je opisali?

Ne mislim da je ona ni sirena, ni mit, već žena rođena kasnih 60-ih, a pratimo je sve do 2023., tako da je ona prava žena. To je bio savet koji mi je Paolo dao – da igram ovaj lik bez vezivanja za mit. Sirena je mit, ali ne mislim da je ona sirena, niti mit.

Film je potpuno opsednut lepotom, pričom o ženi za kojom svaki muškarac poludi. Koliko ste duboko zaronili u ta osećanja, u te stvorene emocije?

U ovom filmu lepota nije samo fizička, već duboko emocionalna. Parthenope nije samo žena za kojom muškarci polude, ona je simbol unutrašnje snage i strasti, koja se ogleda kroz njenu sposobnost da emocionalno zarazi sve oko sebe. Iako sam se trudila da zaronim u te emocije, važno je bilo ostati veran stvarnoj ženstvenosti, koja nije samo u tome kako izgleda, već i u tome kako oseća i kako njena prisutnost utiče na svet oko nje. Bilo je to duboko istraživanje ljudskih emocija, strahova i želja.

Ovaj film nazivaju ženskom epikom, ali budući da ne vidim heroizam u njemu, ipak je pun strasti. Koliku ulogu strast igra u vašem privatnom životu? Morate li da budete strastveni prema određenim stvarima da biste im se posvetili? Ili više volite da je sami stvarate?

Da, naravno, strast je važna; strast nas zapravo vodi u određene izbore koje donosimo i gura nas napred. Da li moram da se osetim strast da bih se odlučila na nešto, ili da imam strast prema samoj sebi? Pa, da. Ne znam kako da objasnim, ali tako je.

Možete li nam reći kako je bilo raditi ne samo sa Sorrentinom, već i glumiti i raditi uz Stefaniu Sandrelli i Garyja Oldmana? Koliko su vas impresionirali?

Čast je raditi sa velikim glumcima i ljudima poput njih. Gledala sam ih kao učitelje, i imati priliku raditi sa njima izbliza omogućilo mi je da ih posmatram i stalno učim od njih. To iskustvo mi je bilo vrlo važno. Dalo mi je i otvorilo nove percepcije i perspektive u radu.

Ovaj film je putovanje samootkrivanja, ljubavi i čežnje. Da li takva putovanja imamo u stvarnom životu, ili su moguća samo u filmovima?

Mislim da takva putovanja svakako postoje u stvarnom životu, iako ih ponekad doživljavamo na mnogo tiši, intimniji način nego što bi to film mogao da prikaže. Film Parthenope istražuje duboke emocije, ali mislim da se svako od nas može povezati sa tom potragom za samootkrivanjem i ljubavlju, jer svi mi, u nekom trenutku života, prolazimo kroz slična iskustva. Iako u stvarnom životu nije uvek toliko dramatično, mislim da su ti trenuci čežnje i introspekcije uvek prisutni u našim životima, na svoj način.

Napulj nije samo lokacija, ovaj grad je poput uloge u filmu. Da li se povezujete se sa njim? Šta biste želeli da osetimo u Napulju, a šta je karakteristično samo za to mesto?

Napulj je grad sa kojim sam duboko povezana, zahvaljujući ovoj ulozi koja mi je omogućila da ga zaista otkrijem, upoznam i osetim svaki njegov kutak. To je grad koji vas prihvata sa otvorenim rukama, grad u kojem se spajaju brojni elementi, kako prirodni, tako i morfološki.

Napulj je grad koji ima svoju posebnu magiju, nešto što je teško opisati rečima. Kroz ovu ulogu i iskustvo snimanja, stekla sam priliku da zaronim u njegovu dušu i upoznam ga na potpuno novom nivou. On je grad koji vas grli, bez obzira odakle dolazite, sa mnogim jedinstvenim karakteristikama – vulkan koji gotovo poput srca kuca pod gradom, more koje ga okružuje, i vazduh koji nosi specifičnu energiju. Kao lučki grad, Napulj ima bogatu istoriju kulturnih razmena, a te različite slojeve uticaja možete osetiti na svakom koraku.

Imate li idole, uzore? Sa kim biste voleli da radite u budućnosti?

Stvarno mi se sviđa rediteljka Alice Rohrwacher, ima vrlo zanimljiv pogled na svet, i volela bih da sarađujem sa njom na filmu, jer su njeni filmovi vrlo, vrlo zanimljivi. Ako još niste, pogledajte filmove La Chimera i Futura. Njeni kratki igrani film Le pupille bio je nominovan i za Oscara.

U prazničnoj smo atmosferi i periodu… Da li imate omiljeni evropski praznik, ako da, koji je to? 

Stvarno jako volim Božić, jer sam rođena 24. decembra, pa je za mene to poput dodatnog praznika. Uvek mi je to bila jedna od najlepših stvari u životu.

I na kraju, recite nam šta je najlepša stvar koju ste videli ili doživeli?

Najlepša stvar u mom životu je to što zapravo imam priliku da budem – glumica. To je stvarno najlepše.

Photo: Katarina Šoškić
Makeup: Marija Stošić
Dress: Dragana Ognjenović
Creative direction: Filip Koludrović
Production: Marita Bobelj