Fenomen filma koji je prestigao Barbie i Oppenheimer

Paola Cortellesi je italijanska režiserka čije ime definitivno treba zapamtiti. Naime, njenom filmu je pošlo za rukom nešto što je retko kome uspelo. Prošlog leta, u sveopštoj Barbiehammer pomami, njen film C’è ancora domani je u Italiji srušio rekorde na bioskopskim blagajnama. Čak je prema nekim podacima prestigao i kultni film La vita è bella koji još od 1997. drži prvo mesto u pogledu prodatih karata u bioskopima.

C’è ancora domani

Film C’è ancora domani je svetsku premijeru imao prošlog leta na Rome Film Festival gde je očarao publiku i osvojio čak tri prestižne nagrade, uključujući i nagradu publike. I nakon toga, ne prestaje da nas očarava. U prve tri nedelje kako je pušten u bioskopsku distribuciju pogledalo ga je 1.8 miliona gledalaca i zaradio je skoro 13 miliona eura. Ove brojke su potvrdile poziciju filma kao najlukrativniji italijanski film svih vremena. Još impresivnije su kada osvestimo da je sniman u doba lockdowna i da je ekipa filma uspela da premosti sve prepreke i izazove koje je početak covid pandemije nametnuo kreativnim industrijama.

Film donosi priču o Deliji, domaćici koja se brine o suprugu Ivanu, njihovo troje dece i svekru Ottorinu, a uz to obavlja sitne honorarne poslove. Ivano je pak neprikosnovena glava kuće koji zarađuje jedva dovoljno da obezbedi krov nad glavom, ali ima potrebu da stalno podseća ko je hranitelj porodice, ponekad ružnim rečima, a nekad uz pomoć kaiša. Delija porodičnu situaciju pokorno prihvata pokušavajući da obezbedi deci što bolji život, a najveća želja joj je da joj se ćerka Marcelle uda za dobrog i plemenitog supruga. Međutim, kada jednoga dana primi misteriozno pismo, počinje da kuje neke nove planove. Radnja filma je smeštena u Rim, sredinu 1940-ih godina i shodno tome je snimljen u crno-beloj tehnici. Mislim da se utisak tih 1940-ih time još više potencirao, jer je publika film doživela kao neorealistični film tog doba, kao da je baš tada snimljen i zbog toga je pogođena autentičnost priče i njenog doživljaja.

Photo: C’è ancora domani

Koja je tajna popularnosti filma? Cortellesi je u nekoliko intervjua italijanskim medijima izjavila da je i sama iznenađena popularnošću filma, ali izgleda da je i ona prihvatila činjenicu odličnog spoja humoristične drame, teme i trenutka. Naime, godina u kojoj je radnja filma smeštena, 1946., je godina kada su Italijanke izborile pravo glasa sa kojim je na referendumu napuštena monarhija 2. juna iste godine.

Cortellesi je naumila da snimi film koji je inspirisan pričom njene bake, pričom iz prve ruke, kako bi se publika osvestila da živi u duboko ukorenjenom patrijarhatu. Kroz humor je direktno dirnula u živac Italijana, živac patrijarhata i mačizma koji je duboko ukorenjen u italijansko društvo i prema reakcijama publike je bilo evidentno da svako nalazi delićistorijei (a i sadašnjosti!) u priči koju su upravo pogledali. Film je momentalno nakon projekcija izazivao i podstakao debate i rasprave te je tema nekako živela sama od sebe, nije nikako mogla da se ugasi. A pod ovim mislim – doslovno. Nakon projekcija su ljudi pričali o filmu na način da bi ispred nekoliko stotina stranaca imali potrebu da podele svoju priču, delić priče svoje porodice i poziciji žene u njoj. U tom trenutku bioskop dvorana je postajala sigurno mesto, sigurno okruženje, gde se takve priče pričaju, i to je stvarno velika stvar.

Posebno u kontekstu femicida počinjenog u novembru prošle godine kada je ubijena Giulia Cecchettin što je izazvalo hiljade i hiljade ljudi na ulice, na proteste širom Italije 25. novembra prošle godine, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Nakon Cecchetininog ubistva, italijanski parlament odobrio je niz mera za suzbijanje nasilja nad ženama, uključujući proširenje zaštite za žene u opasnosti i pooštravanje mera zabrane prilaska i kazni protiv muškaraca koji su krivi za porodično nasilje. To je bio redak prikaz jedinstva između vladajućih i opozicionih stranaka. Nešto što se zaista ne viđa često u politici.

Photo: C’è ancora domani

Film je, u vreme ovih događaja, rezonovao sa publikom i na jednom drugom nivou. Iako se radi o humorističnom filmu, možda je upravo to ono što je podstaklo publiku na delovanje, kao da su svi bili na nekom, ako ništa, podsvesnom nivou svesni da humor leči. Tek kada narod počne da se smeje sebi, svojim negativnostima, tek tada postoji šansa za oporavak. I kada pomislimo na tradicionalne uloge u porodici i šovinističkom društvu, nažalost, Italija je među prvima koja nam je na pamet, bez obzira koliko takvo ustrojstvo porodice i društva delovalo simpatično u početku. Romantizacija tradicije po cenu slobode je najgora stvar koja može da se desi društvu, a Cortellesi je uspela da je ukine humorom. Nešto što retko ko može da izvede. Čini mi se da je našla najbolji recept.

Film je do sada obišao ceo svet i gde god da je prikazan doživeo je veliki uspeh. Sada ćemo moći da gagledamo u Splitu jer se Festival mediteranskog filma Split, završava sa njim u subotu, 22. juna, u 21:15 sati u Ljetnom kinu Bačvice.