Cannes u znaku Saint Laurenta: Anthony Vaccarello o povezivanju mode i filma

Anthony Vaccarello, kreativni direktor kuće Saint Laurent, ove godine će imati vrlo zauzet raspored na Filmskom festivalu u Cannesu. Saint Laurent Productions je, naime, relativno nova divizija modne kuće osnovana kako bi proizvodila filmove ikoničnih autora, a prvo njihovo filmsko ostvarenje kojem smo svedočili 2023. godine bio je „Strange Way of Life“ Pedra Almodóvara. Ove godine će na Cannesu premijerno prikazati tri filma: „The Shrouds“ Davida Cronenberga, „Parthenope“ Paola Sorrentina, i „Emilia Perez“ Jacquesa Audiarda, sa glumcima poput Selene Gomez, Zoe Saldañe i Edgara Ramireza, između ostalih.

To je i razlog zašto smo razgovarali sa Vaccarellom uoči Cannesa, a ono što je proizašlo iz našeg razgovora jeste to da, iako je dizajner ljubitelj filma, razlog za upuštanje u filmsku produkciju pronašao je u spoznaji da je to najbolji način da ugledno modno ime napravi kreativni pomak u današnjem svetu. Na taj način istovremeno se povezuju dve velike francuske kulturne opsesije, moda i film, i to kroz finansijsku podršku koja bi omogućila rediteljima da snimaju onu vrstu filmova koju stvarno žele. 

Saint Laurent je u ulozi kostimografa u sve tri produkcije, ali to ne znači da ćete u njima videti komercijalni element – bilo da je reč o product placementu ili pak pretvaranju kostimografije u capsule kolekcije. Vaccarello je dizajner koji razume da kreativnost i komercijalnost često moraju ići ruku pod ruku – ali takođe, on veruje da se oni ponekad mogu samo diviti jedno drugome izdaleka.

Vogue: Pre nego što porazgovaramo o Saint Laurent Productions, Anthony, voleo bih da mi kažeš nešto više o tvojim najranijim uspomenama na filmove i reditelje koje si voleo i zašto si ih voleo.

Anthony Vaccarello: Film je uvek bio nešto što me stvarno zanimalo – rođen sam u Belgiji, koja nije najuzbudljivija zemlja na svetu (smeh), pa je film bio dobar način za istraživanje nečega što ne odražava moj stvarni život… da malo pobegnem i sanjam. U školi likovnih umetnosti koju sam pohađao pre La Cambre (poznate modne škole u Briselu), gledao sam filmove reditelja poput Piera Paola Pasolinija i Rainiera Wernera Fassbindera, i želeo sam da pogledam sve više i više, da dublje razumem ono što su radili. Nisam bio obožavalac svega što su radili, ali voleo sam one čudne filmove.

Zanimljivo, kažeš Fassbinder i Pasolini, jer je rad oba reditelja vizualno lep, na vrlo različite načine – pa, možda lep nije prava reč; možda upečatljiv.

To je neka vrsta lepote: prljava lepota.

Da, tačno tako. Koje si njihove filmove posebno voleo?

Od Pasolinija, „Salò“ (Salò ili 120 dana Sodome) do „Teorema“ (Theorem)… Salò je bio veliki šok za mene.

Nikada nisam uspeo da skupim dovoljno hrabrosti da ga pogledam. Znam da nije baš prijatan za gledanje. 

Snažno je – i povezano je sa onim što se dešava danas, mislim. I od Fassbindera, sve od njih. Od „Querelle“ do „The Bitter Tears of Petra von Kant“…

Da, Petra von Kant je neverovatna: junakinja je modna dizajnerka, zar ne?

Da, sviđa mi se to.

Uvek sam smatrao da je pomalo kliše pretpostaviti da su dizajneri inspirisani filmovima – znate, „Oh, za ovu kolekciju gledao sam kostime u ovom-i-ovom filmu“ – ali voleo bih da znam da li film uopšte utiče na tvoje razmišljanje kao dizajnera. Možda osećaj bekstva, ili dojam nekog lika? Kad gledam tvoje kolekcije, uvek vidim i osećam karakter mnogo više nego niz vizualnih inspiracija.

Kad gledam filmove koje volim, ne razmišljam o izgledu ili o specifičnoj odeći – uzmite, na primer, „Belle de Jour“: ono što je privlačno je način na koji se karakter lika stapa sa pričom i to film čini nezaboravnim. Je li to bilo pitanje, ili ne?

Otprilike (smeh) – zanima me, s obzirom na to da ste pokrenuli Saint Laurent Productions, da li film podstiče na bilo koji način neke tvoje kreativne procese….

Saint Laurent je oduvek bio vrlo ‘filmska kuća’, ali mislio sam da bi bilo dobro za kuću da bude podjednako povezana sa filmskom produkcijom, a ne samo da se bavi kostimografijom, što je više očekivano.

Sam Saint Laurent je radio kostime za filmove, poput „Belle de Jour“…

„Belle de Jour“ i „La Chamade“, u kojem je takođe glumila Catherine Deneuve – i Saint Laurent je takođe radio kostime za pozorište , što ja ne radim. Ali nikada nije producirao filmove.

Znam da si bio dobar prijatelj sa Catherine Deneuve. Da li si sa njom razgovarao o ulasku u svet filma?

Da, rekla je – „To je hrabro, i dobra stvar za kinematografiju.“ Znam da su neki francuski producenti malo hladni prema ideji da modna kuća producira filmove, ali jednostavno nisu naviknuti na to – mislim da je dobro što imamo nove producente koji ulaze u posao. Cool je menjati pravila.

Ispričaj mi malo o osnivanju Saint Laurent Productionsa.

Kada sam počeo da radim u Saint Laurentu, uvek sam želeo da vidim svoju kolekciju uhvaćenu okom majstora, na isti način kako je Saint Laurentove kolekcije fotografisao Helmut Newton. Na početku sam sarađivao na kratkim filmovima za kolekcije sa Wongom Kar-Waijem ili Brettom Eastonom Ellisom; uvek sam želeo da imam najbolje reditelje povezane sa imenom Saint Laurent. Tako je to polako počelo: mali isečak filma trajao bi četiri, pet minuta.

Zatim sam upoznao Gaspara Noéa, i postali smo vrlo bliski. Počeli smo s malim filmskim isečkom, a zatim smo napravili naš prvi kratki film „Lux Aeterna“, ili „Self 04“, u kojem su, između ostalih, glumili Béatrice Dalle i Charlotte Gainsbourg, a koji je otišao u Cannes 2019. Kada razmišljam o svojoj karijeri u Saint Laurentu, to je jedno od mojih najlepših sećanja, jer je bio odabran za prikazivanje u 10 uveče – a kad sam bio dete uvek sam gledao festival u Cannesu sa mamom, i ono što je prikazano u 10, ili u ponoć, uvek su bili filmovi koji su me zanimali: kontroverzni, poput „Crasha“ Davida Cronenberga.

Biti tamo sa Gasparom i Béatrice bio je važan trenutak. Počeo sam da razmišljam o radu sa rediteljima kojima sam se divio kad sam bio mlađi, i počeli smo sa Pedrom Almodóvarom, koji mi je bio poput kuma. Išlo je odlično, i pomislili smo, „U redu – nastavićemo da ostvarujemo taj san“.

Možeš li malo više da mi kažeš o tome šta te je navelo da radiš sa određenim rediteljima?

Od samog početka radilo se o tome da pomognemo rediteljima da naprave filmove, jer je sve teže i teže ovih dana dobiti budžet za ono što oni žele da urade bez gušenja produkcije tako da moraju da promene svoju viziju. Moja uloga u Saint Laurent Productions je da odaberem sa kojim ćemo rediteljem da radimo. [Kad radimo zajedno] oni dele ono što žele da rade , i scenarije; razgovaramo o glumcima. Gradimo to tako. Imam toliko poštovanja prema onome što rade, i mislim da ne bih mogao da kažem , „Pogrešio si.“ Reditelji sa kojima radimo su majstori u svom području. Za nas u Saint Laurentu, ovo otvara nove načine komunikacije. Kroz rad na filmovima, ime Saint Laurenta ostaje zauvek upamćeno. Kada je ime na reklamnom panou, to je prolazno – za mesec dana na to zaboravimo, ali za dvadeset godina ime Saint Laurent još uvek će biti prisutno.

Sam Saint Laurent bio je neka vrsta autora mode: ko je on bio i njegova vizija jasno su vidljivi u njegovim kreacijama, baš kao što razmišljamo o kreativnom izrazu Jacquesa Audiarda, Cronenberga ili Jima Jarmuscha. Mislim da su moda i film slični po tome što oba imaju kreativne i komercijalne aspekte, pri čemu različiti dizajneri ili reditelji daju prednost jednom ili drugom. Nakon što si prikazao svoju poslednju kolekciju, sećam se da si mi u backstageu rekao da ne treba sve da bude komercijalno.

Dobro je ponekad prikazati kolekciju i biti slobodan da govoriš o umetnosti i lepoti – da ne bude sve zasnovano na novcu i profitabilnosti.

Spomenuo si da si dugogodišnji obožavalac Almodóvara. Kako je bilo sresti ga prvi put?

Sreli smo se u Sunset Marquisu, u Los Angelesu. Bio sam vrlo nervozan jer ponekad misliš da su Španci, kao i Italijani – ja sam Italijan – vrlo srdačni, a nisu (smeh). Njegovi filmovi su histerični i šareni, a on je bio suprotnost tome, ali u isto vreme bio je onakav kakav biste očekivali da Pedro Almodóvar bude. Ne znam kako tačno to da objasnim, ali ako volite njegove filmove, volećete i Pedra Almodóvara.

Da li proveravaš kako napreduju reditelji čije filmove produciraš – šalješ li im poruke ili ih zoveš da pitaš kako ide?

To zavisi o odnosu – sa Pedrom ili Jimom, da.

Hteo bih da te pitam o kostimografiji za Almodóvarov film. Kako je tekao taj proces?

Bilo je zanimljivo – navikli smo da gledamo vesternе u crno-beloj tehnici, ali kada je Pedro pronašao kolorit filma „Last Train from Gun Hill“, koji ga je inspirisao, boje su zapravo bile vrlo jake. Bila je jedna scena sa Pedrom Pascalom gde je Almodóvar želeo svetlozelenu jaknu, i pomislio sam, „Malo je čudno, ali u redu: to je Almodóvar“. Bio je vrlo specifičan oko svakog vizualnog detalja – želeo je da to izgleda kao pravi vestern, bez modernog obrta, ali sa odećom koju biste mogli da nađere na buvljaku. To je otprilike ono što sam radio kada sam tek počeo u Saint Laurentu, vraćajući se u arhiv kuće, pa smo se igrali sa prvim arhivom onoga što sam radio. To smo radili i sa drugim rediteljima: prolazili smo kroz arhive. Već osam godina sam u Saint Laurentu, i sa svim kolekcijama koje sam napravio, postoji mnogo odeće koju mogu da koristim za kreiranje kostima. Ali većina kostimografije bila je prilagođena i specifična za film i lik.

Otišao si u Cannes sa Almodóvarom 2023. godine, a ove godine imaš na festivalu tri filma: Audiardov „Emilia Perez“, Cronenbergov „The Shrouds“ i „Parthenope“ Paola Sorrentina. To su tri vrlo različita filma i tri vrlo različita reditelja, svi duboko u svojim karijerama. Da li je to važno za reditelje sa kojima radiš?

Od samog početka bilo je važno da razmišljamo dugotrajnom produkcijskom radu, i budemk iskreni: lakše je raditi sa ljudima koji znaju kako da naprave film i imaju viziju koju volim i poštujem. Ali u budućnosti bih želeo da proširim ono što radimo i na mlade reditelje.

Zanimljivo je vreme: Amazon ili Apple su neke od naših najvećih produkcijskih kuća, a svedočimo i tome kako nešto poput Met Gale sa svojim snažnim popkulturnim uticajem pomaže u prikupljanju finansijskih sredstva za finansiranje kulturne institucije kao što je Institut za kostime.

Tačno tako. Mislim, reditelji su bili pomalo nervozni na početku, ali onda su shvatili: Ne radi se o stavljanju jedne od naših torbi u uvodnu sekvencu filma ili da u filmu govorimo o brendu. Ne želim da vidim da se ime Saint Laurent koristi na taj način, i neću producirati film o modi ili koristiti film kao priliku da gurnem brend u prvi plan.

Primetio sam da nikada nisi lansirao nikakve proizvode ili kolekcije na osnovu filmova koje si producirao…

Tako je, nema Saint Laurent majice u filmu.

Znam da si veliki obožavalac Davida Cronenberga. Koliko sam čuo, „The Shrouds“ ima njegov zaštitni jezivi znak, zar ne?

Da – čudno je. To je veoma u njegovom duhu… njegovi filmovi uvek imaju tu čudnu temu tehnologije koja se kombinuje sa ljudskim telom. Sviđa mi se što je to uvek ista opsednutost, ali tretirana na različite načine: nikada nećete vidite istu stvar, ali možete da vidite kako se vraća istoj temi.

Šta te je privuklo Sorrentinu i Audiardu?

Jacques je jedan od najboljih nezavisnih francuskih reditelja – voleo sam „Un prophète“ sa Taharom Rahimom i „De battre mon cœur s’est arrêté“ sa Romainom Durisom. [Njegova režija] uvek je vrlo moderna i lična. „Emilia Perez“ bila je vrlo nova u svom pristupu i vrlo različita od onoga što je ranije radio, ali u isto vreme, kad je gledam, jasno je vidljivo da je to on. Nikada nije kliše. Isto važi i za Paola Sorrentina. Za mene, to je bilo kao da radim sa novim Fellinijem. Sviđa mi se poezija scenarija – činilo se laganim i jednostavnim, ali to je samo površina. Između redova je nešto mnogo dublje. To je vrlo emotivan film, verovatno njegov najemotivniji do sad.

Postoji li još neko sa kim bi voleo da radiš?

Ako bi sa nekim voleo da radim to je Martin Scorsese. Upoznao sam ga tokom zabave nakon dodele Oscara, i bio je izuzetno inspirativan. Za mene, on je majstor nad majstorima – voleo bih nešto da napravim sa njim. I naravno, Francis Ford Coppola.

Na kraju, voleo bih da znam: Kakav je osećaj videti svoje ime u filmskim creditsima?

Bio sam emotivan kad sam sedeo pokraj Pedra u Cannesu i video svoje ime – grafika u filmu bila je izrazito jaka i crvena, i kad sam video njegovo ime, a zatim svoje, pomislio sam, Shit—wow. Kad ste klinac iz Brisela i vidite svoje ime kako stoji tu pred svima u Cannesu, to je vrlo emotivno. Pustio sam suzu.

Vogue.com