Stvari u kojima se slažem sa ekscentričnim milijarderom Bryanom Johnsonom

Prošle godine, netom pre leta, održala se velika Longevity konferencija u Madridu. Tamo je, ako ćemo biti iskreni, izraz wellness službeno metamorfirao u izraz longevity, to jest dugovečnost, što mi se učinilo kao zgodan pokušaj hypeovanja termina. Temu smo istražili u sledećem štampanom broju gde smo se fokusirali na razne alate, istraživanja i mehanizme koji bi tu mogli da nam pomognu. U nadolazećim nedeljama i mesecima, teme od dugovečnosti bile su nam fokus u well-being i beauty kategorijama, jer osim što se pojavljivao sve veći broj istraživanja, interes čitalaca je bio veliki. I kao što smo saznali od naših kolega iz Vogue mreže, to su primetile sve edicije. 

Krajem godine stvar se zakuvala. Reč “Longevity” odabrana je za reč godine 2025., kao termin koji će nam na puno polja biti u fokusu. Uz to, na Netflixu je, proračunato, sleteo dokumentarac Don’t Die: The Man Who Wants to live Forever o aspiraciji Bryana Johnsona da na vlastitom primeru sazna do kakvog stanja je zapravo moguće dovesti ljudsko telo. Možemo li sa 70 godina biti vitalni poput 35-godisnjaka? S obzirom na to da je u samo dve godine sa svojih punih 47 povratio biološki sat za čak 6 godina, možda i možemo.

Ko je Bryan Johnson uopše? Pre svega, jedna vrlo specifična i ekscentrična osoba. Bryan je, nazovimo ga, patološki preduzetnik. Nekim delom i iskrivljač istine, da ne koristim neke teže reči. Za druge je radio jednom u životu, kao srednjoškolac, nakon čega je zaključio da isto nije za njega i krenuo u niz (ne)uspešnih preduzetničkih poduhvata. Na sreću za njega, iz toga je izašao kao multimilioner. Imovina mu je procenjena na 400 miliona dolara, od čega se najviše obogatio na jednoj vrsti sistema za platne transakcije Braintree, kojeg je Paypal akvizirao 2013. za 800 miliona dolara. Često zaboravi da navede da je to bilo dve godine nakon što je otišao iz kompanije, ali ko to broji. Kao su-osnivač, pola tog iznosa je spremio na svoj bankovni račun, a to su jedine brojke koje su važne.

Photo: Dustina Giallanza

Sada, što će objasniti većinu njegovih sadašnjih (preduzetničkih) aktivnosti, vlasnik je dve kompanije, usko povezane sa onim što pokušava na svom primeru – kompanije Kering koja se bavi kreiranjem uređaja za praćenje neuroloških aktivnosti, te OS fonda koji investira u kompanije koja se bave naučnim i biotehnološkim istraživanjima u najranijim fazama. Takozvani moonshots, ideje toliko daleke i revolucionarne da imaju male šanse da uspeju. Uz to, na svojoj web stranici prodaje razne proizvode za dugovečnost, od maslinovog ulja za 37 dolara do raznih suplemenata od 40 dolara pa nadalje. Should I say more?

Neću se praviti da mi je nakon odgledanog dokumentarnog filma jasno koje su mu namere. Osim toga da ulaganje u biotehnologiju budućnosti svakako treba dobar marketing, pa je odlučio da se žrtvuje za hypemana na prvoj frontu. U najmanju ruku radi se čoveku sa neugodno puno novca za današnje vreme, sa agendom da izgradi najbolju moguću verziju sebe, i uz to, pa… još malo da zaradi. Čini li mi se na trenutke da se radi o nestabilnom pojedincu koji sina koristi za transfuziju plazme, odašilje Patrick Bateman vajb u svom punom smislu i da mu ne treba davati eter jer pokušava osnovati kult? Čini. Ali onda izgovori neke rečenice koje mi ostavljaju ideju da je puno lucidniji nego što mislimo, te da se samo radi o jako narcisoidnoj ličnosti sa mnogo nesigurnosti (za bilo koju drugu kliničku dijagnozu, nemam diplomu). 

Na primer, kako je rekao, rad na svom telu je započeo nakon što se potpuno izgubio i bio na rubu depresije. Shvatio je da ne može da veruje svom umu koji ga je terao da sam sebi naudi. “U tom trenutku sam se zapitao otkud dolazi ta autodestruktivnost. I onda mi je postalo jasno. Kako očekivati da nam je um zdrav ako je ceo sistem oko nas urušen, ako našim mozgom upravljaju algoritmi društvenih mreža, ako je neinformiranost dostigla vrhunac? Počeo sam više da verujem svom telu, nego umu”.

Nadalje, kroz dokumentarac ponavlja kako mu je želja da javnosti da apsolutno sve podatke vezane za duži život na koje naiđe unutar svog, kako ga službeno naziva, Blueprint plana dugovečnosti. Uploaduje sve najnovije podatke oko svog napretka, svoj režim, šta radi, jede, koje suplemente koristi. Na primer, konzumira preko 60 suplemenata dnevno, praktikuje 17-časovni fasting period, ne izlaže se suncu, svaki dan vežba u teretani, izlaže se crvenom svetlu, jede samo povrće i kikiriki… Naravno, sve te podatke daje kako bi ujedno zaradio i neku provizijicu preko affiliate linka, ali nije da to skriva. Naprotiv, ponosno to ističe.

Photo: Dustina Giallanza

Ali ono što smatram bitnijim, daje prosečnim osoba uvid u trenutno dostupne tretmane i istraživanja koja produžuju ili potencijalno mogu produžiti život, a kojima se služe bogati. Tako tu saznajemo da već duže vreme posežu za transfuzijom plazme, tretman koji se inače koristi za lečenje Parkinsonove i Alzheimera, čisto kako bi sebe održali mladima. Saznajemo za honduraški raj klinika koje se bave neproverenim i genetskim istraživanjima jer je od  Hondurasa to ostrvo dobilo poseban pravni status koji to omogućava. Tako je Bryan tu isprobao genetsku terapiju modifikacije gena koja ga potencijalno može učiniti mentalno jačim, fizički snažnijim i biološki mladim. Uz to, testira rampacin, jedini lek koji dokazano na sisavcima zaustavlja starenje ali jos nije testirano na ljudima. Na stranu to da je njegova firma vrlo verovatno jedna od investitora tih kompanija, čak i da se išta od toga pokaže uspešnim, ostaje jedna surova istina – ništa od toga neće biti dostupno prosečnom stanovniku ove planete.

Tu dolazim do naslova i početka ovog teksta – zašto je fokus na dugovečnosti baš sada, s toliko različitih strana i zašto je Bryan toliko tome posvećen? Od Covida je postalo potpuno jasno koliko je naš zdravstveni sistem krhk. A danas, većina resursa zdravstvenog sistema razvijenog sveta se troši na lečenje bolesti starosti. Što duže živimo, taj procenat će rasti, a bolnice će služiti tome da održavaju nevitalne i nefunkcionalne pojedince u životu što bi moglo dovesti do njegovog urušavanja. Postoje samo dva rešenja: izgradnja više bolnica i edukacija više medicinskog osoblja ili naša briga za sebe same. I otud dolazi cela longevity premisa i “trend”. Iza vrlo apokaliptičnog scenarija i stvarne potrebe. Jer ono što čak i Bryan kaže, iz svoje ulickane betonske vile od 1257 kvadrata okružen zelenilom i palmama, sigurno neće patiti bogati.

I sami vidimo i osećamo kako je konzumeristički sistem trenutno postavljen na način da nam ne oprašta slabosti. “Kako može da se očekuje da živimo zdravo, kada na putu s posla prođemo 20 fast foodova, kad nam društvene mreže oduzimaju pažnju u svojoj banalnosti, a algoritmi kroje misli?” Za jednog ekscentrika neobjašnjive agende i sa narcisoidnim poremećajem, tada mi zvuči smislenije od 80 % trenutnih svetskih vođa.

Od kada se sećam imam love-hate odnos sa svojim telom. Odnos koji se nije poboljšavao s godinama, kako su mi mudrije od mene dobronamerno šaputale na uho, već se samo pogoršavao. Bila sam uverena da ću, kad uđem u tridesete, u ogledalu videti Monicu Bellucci, ne Nives /široki bokovi, bez struka, buljave oči/ Bokor. Naravno, to se nije dogodilo, a osećaj pritiska da budem mršavija verzija sebe savršenije kose, još veći. Toliko fokusirana na spoljašnjost, tek sam dolaskom deteta shvatila koliko zapravo, najviše od svega – želim da živim. Koliko toga samo moram videti i doživeti sa njom. 

Zašto ne bismo, baš kao Johnson, učinili sebe pokusnim kunićima i  saznali – koliko dugo zapravo možemo živeti zdravi i vitalni? Jel to stvarno tako loša agenda? Uostalom, taj Squid game života uključuje samo nas, i kao igrače i kao one koji postavljaju zamke. Jedino moramo da probamo što manje da ih naređamo.