Kostimografkinja Bojana Nikitović nam je otkrila što se krije iza kostima najvećih filmskih hitova

Kada se svetla ugase, a boje probude filmsko platno, svaki zvuk, kadar, slika i reč pa čak i tišina harmonično grade nove svetove. Od nemog pogleda koji traje par sekundi „predugo“ do raskošnog pejzaža umotanog u rapsodiju nestvarnih nijansi, sve je u filmu priča – nezamenjiv delić slagalice u liniji pripovedanja. U toj čudesnoj simfoniji filmskog stvaralaštva, kostimografija je priča koja se plete bez reči. Poput vela koji ogrne junake u njihove vlastite sudbine, bivajući tako ogrtač njihove duše, kostim je puno više od odeće. Kao tihi protagonista svake filmske priče, kostimografija je vizualni kôd koji gradi identitete likova oslikavajući njihove strahove, težnje, nadanja, odnose i emocionalna previranja, vodeći gledaoca na nečujno putovanje kroz epohe, društvene slojeve i unutašnje svetove. Kao saveznik režiji i scenografiji, ona gradi vizualne svetove bojama, teksturama i siluetama, doprinoseći narativu na način na koji muzika, kamera i dijalog ne mogu. Suptilna i kao takva gotovo nevidljiva, ili  čudnovato raskošna u minucioznoj harmoniji hiljadu detalja, dobra kostimografija je putokaz sudbina, ogledalo karaktera filmskih junaka i četkica koja priču boji nijansama koje nije bilo moguće ispričati rečima. 

Jedna od takvih raskošnih i zadivljujuće iscrpnih kostimografija je naučnofantastične TV serije Dina: Proročanstvo, čija je prva, od ukupno šest epizoda, ugledala svetlost dana 17. novembra ove godine. Dina: Proročanstvo smeštena je u univerzum romana Dina koji je 1965. objavio proslavljeni američki autor Frank Herbert. Jedna od najprodavanijih SF priča svih vremena, koja se sastoji od glavnog romana i pet nastavaka, nadahnula je igrani film Davida Lyncha iz 1984., dve miniserije i dosad dva snimljena dela filmske trilogije u režiji Denisa Villeneuvea. Međutim, Proročanstvo, čija se radnja odvija 10 000 godina pre nego što se plemenita porodica Atreides nađe u ratu za pustinjsku planetu Arrakis, ne bazira na SF delu Franka Herberta, već na romanu Sestrinstvo Dine iz 2012., koji supotpisuju Frankov sin Brian Herbert i Kevin J. Anderson. Za ovu adaptaciju ključnu ulogu ima i kostimografija, koju potpisuje srpska kostimografkinja svetskog glasa Bojana Nikitović, čiji je zadatak bio da izgradi vizualni identitet za junake koji žive u jednom sasvim novom svetu. No, osim stilskog elementa, kostimografija je u Proročanstvu integralni deo priče koji nas suptilno vodi kroz igre moći, sudbine, odnose između likova, dinamiku radnje i njihove unutrašnje borbe. 

Photo: Penomedia, Moda: Anja Knežević

„Radila sam na zahtevnim i izazovnim projektima i ranije, ali rad na Proročanstvu je bio posebno složen zato što smo morali da kreiramo jedan sasvim novi svet“, započinje svoju priču Nikitović, koja je svoju bogatu karijeru, nakon završetka Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku za kostim, izgradila na pozorišnim daskama. Iako je dugo, od ranog detinjstva pa sve do konca studija, mislila da će je put odvesti u smeru mode, spletom nepredvidljivih životnih okolnosti našla se u pozorištu – i potpuno zaljubila. Od tada do danas kreirala je kostime za stotine baleta i opera, od asistiranja u dizajnu kostima za Toscu Luca Bondyja u Metropolitan Operi u New Yorku do kreiranja kostima za operu Figarov pir u Narodnom pozorištu u Beogradu. “Pozorište za mene predstavlja paralelni sveti, svet u kom je sve lepše i bolje. U njemu postoji čitava jedna mala zajednica – tu su obućari, tapetari, krojači – i svi zajedno stvaramo čaroliju. Dugo sam verovala da će pozorište biti jedino mesto na kom ću raditi”, govori mi smešući se. Ipak život je, izgleda, imao drugačije planove. 

Na svetsku filmsku scenu je zakoračila kaže, poprilično kasno, nakon petnaest godina rada u pozorištu, za koje je već tada dobila brojne nagrade i priznanja. Naoko slučajno, početkom milenijuma je upoznala proslavljenu italijansku kostimografkinju, danas četverostruku dobitnicu Oscara Milenu Canonero i taj trenutak je, iako su saradnju realizovale nekoliko godina kasnije, za Nikitović označio karijernu prekretnicu. “Godinama pre početka naše saradnje sam pratila njen rad i smatrala je uzorom. Ona je došla u Beograd da radi na jednom malom filmu, koji na kraju nije ni ugledao svetlost dana, ali je nastavila da me zove da radim sa njom. U početku nisam mogla da prihvatim njene ponude jer je moj sin bio mali, ali nakon tri godine njenog upornog pozivanja, pridružila sam joj se na filmu The Life Aquatic”, objašnjava. “Sledećih osam godina smo bile nerazdvojne. Rad sa Milenom je za mene bio poput mastera, doktorata i još jednog fakulteta. Naučila sam sve što danas znam o filmu i kostimografiji upravo zahvaljujući njoj. Imati priliku učiti od jedne od najvećih kostimografkinja našeg vremena bila je neverovatna sreća i neprocenjivo iskustvo”, govori kostimografkinja koja je, uprkos impresivnoj međunarodnoj karijeri, odlučila da zadrži svoj dom u Beogradu.

Marija Antoaneta, Sony Pictures

Marija Antoaneta, Sony Pictures

Kada je Canonero 2007. godine za film Sofije Coppole Marija Antoaneta osvojila Oscara za najbolju kostimografiju, Nikitović je bila njena prva asistentkinja. “Kostim epohe je predivan, ali zahteva preciznost i predanost. Pripreme su ključan deo procesa. Kada smo radili na Mariji Antoaneti, internet nije bio toliko bogat informacijama kao što je danas. Reference smo tražili uglavnom u slikarstvu 18. veka, materijale smo fotokopirali i proučavali do najsitnijih detalja”, priseća se kostimografkinja i dodaje: “Marija Antoaneta je revolucionarna kada je reč o pristupu kostimu epohe i načinu na koji je interpretiran. Siluete su bile potpuno verne 18. veku, ali su kostimi dobili savremeni modni dodir.” Zajedno su radile na još nekoliko filmskih naslova, kao što su, već spomenuti, The Life Aquatic With Steve Zissou Wesa Andersona i The Wolfman Johna Johnsona. Njihova uspešna saradnja trajala je sve dok Nikitović nije preuzela ulogu glavne kostimografkinje na filmu Roadkill Johna Stockwella. Filmske priče koje je „odevala“ u svoje iscrpno razrađene kostime nizali su se jedan za drugim. Poslednja u nizu tih maestralnih priča je TV serija Dina: Proročanstvo, čija je kostimografija već nakon prve emitirane epizode ovenčana samo superlativima, a iduće će godine, nada se, izaći i Desert Warrior, film na kojem je radila 2021., koji je sniman u Saudijskoj Arabiji i odlikuje se podjednako iscrpnim kostimima. 

Dina Proročanstvo, Courtesy of HBO

 Ipak uprkos epitetima koji, nakon što je zaživela na ekranima, krase Proročanstvo, osmisliti vizualni identitet priče nije bio nimalo lak zadatak, posebno ako imamo na umu snažnu estetiku Denisa Villeneuvea koja se ucrtala u umovima gledalaca. Radnja prati korene jedne od najvažnijih frakcija u univerzumu, tajanstvenog sestrinstva Bene Gesserit, a iako fiktivno putuje prošlošću, odvija se, u neshvatljivo dalekoj budućnosti. Serija tako biva nostalgičnim podsetnikom na bogatstvo Herbertova svemira, ali i ambiciozno stvara nove narative i likove. Sa Tomom Meyerom, scenografom sa kojim je sarađivala na filmu Papillon pa uz blisku koordinaciju sa izvršnom producenticom Alison Schapker i rediteljima svih epizoda, Nikitović je pronašla estetsko rešenje koje povezuje filmsku viziju i jedinstveni izraz serije, zadržavajući tako vlastiti identitet. „Bilo je izazovno izbeći poređenja sa filmovima Denisa Villeneuvea, no popularnost tih filmova je definitivno doprinela zainteresovanosti publike“, dodaje. 

Proces stvaranja više od 2000 kostima trajao je godinu dana. Za razliku od drugih projekata, kostimi za Proročanstvo nisu pozajmljivani ili prilagođavani, već su izrađeni potpuno novi kako bi odgovarali specifičnostima priče. Kreativna radionica sastojala se od odseka za kožu, metal, lasersko rezanje, štampanje i izradu dekoracija i aksesoara. “Na svakom filmskom projektu mi je najdraži deo procesa njegov početak, kada je sve još otvoreno i moguće, kada ideje tek počinju da poprimaju oblik. Posebno uživam u posetama velikim fabrikama materijala. Za mene je ključno osetiti tkaninu pod prstima, promatrati kako pada i kako se ponaša u pokretu. Smatram da je odabir materijala od presudne važnosti jer upravo on određuje kako će kostim na kraju izgledati”, objašnjava mi Bojana dodajući kako je i u Dini veliku pažnju posvetila upravo materijalima. „Neke materijale smo čak i izrađivali sami, što me silno usrećilo. Moji saradnici su često veoma nestrpljivi i žele da odmah krenemo sa realizacijom, ali ja radije čekam dok nisam u potpunosti zadovoljna materijalom“, govori. Kostimi sestrinstva Bene Gesserit postali su vizualni simbol serije, oslikavajući njihovu mistiku i moć, sa posebnim naglaskom na glavnu junakinju Valyu Harkonnen, vođu misterioznog sestrinstva, čiji lik tumači Emily Watson. Kao glavnu inspiraciju za kostime, Nikitović je koristila raznoliku paletu istorijskih referenci – od drevnog Egipta i srednjovjekovnih odežda do carske japanske mode i silueta evropske aristokratije srednjeg veka. Imajući u vidu bogatu tradiciju i istoriju naše regije, kao i dekorativnu estetiku naših narodnih nošnji, nisam izdržala, a da je ne upitam pronalazi li ponekad nadahnuće i u ovom, našem delu sveta. „Da, ali toga najčešće nisam svesna. Da neki detalj ili kroj podseća na neku referencu vezanu za našu regiju, obično mi skrene pažnju neko drugi. To je nešto što naprosto imamo u sebi i verovatno na površinu izlazi sasvim intuitivno“, otkriva mi dok čavrljamo o komentarima koje smo obe pročitale u bespućima interneta. 

Dina Prorčanstvo, Courtesy of HBO

Međutim, uz estetiku, posebnu pažnju posvetila je i funkcionalnosti kostima. „Glumci su bili izuzetno srećni kad su isprobavali kostime na probama, što mi je dalo veliki vetar u leđa i potvrdu da idem u pravom smeru“, iskreno kaže Nikitović. Dizajn kostima odražavao je suštinu likova i pratio njihov razvoj kroz radnju serije. Poseban naglasak stavljen je na porodicu Corrino, Constantinea i princezu Inez, čiji životi prolaze kroz značajne prekretnice. „Poenta kostima nije samo u tome da bude privlačan i vizuelno zanimljiv, već da na publiku ostavi kompleksniji utisak o liku, čak i ako gledaoci toga nisu svesni“, zaključuje Nikitović, ističući da kostimi nisu samo vizualni ukras, već i ključni dio narativnog identiteta. Razmišljajući o utisku koji kostim ostavlja na publiku, nisam mogla a da je ne pitam u kojoj meri se razlikuje rad na pozorišnom kostimu od onog za filmski set. „Jako volim pozorište i uvek mu se rado vraćam. Mislim da u regionu imamo izuzetno bogatu pozorišnu scenu sa vrhunskim glumcima, i upravo zbog toga mi je pravo zadovoljstvo da radim u pozorištu. Ipak, filmski i pozorišni kostimi se značajno razlikuju. U pozorištu nemate mogućnost da kamera zabeleži svaki, i najsitniji, detalj ili teksturu koju ste kreirali. Kada glumac zakorači na scenu, ključan je ukupan utisak – možete sebi dozvoliti određeno „preterivanje“ ili dodatno naglašavanje, što na filmu nikada ne biste uradili. S druge strane, na filmu i televiziji imate priliku da se posvetite finim detaljima i, u razgovoru sa rediteljem i direktorom fotografije, dogovorite kako će ti detalji biti snimljeni.“

Dina Prorčanstvo, Courtesy of HBO

Upravo ti detalji o kojima govori su ono što nas oduševljava u najnovijim kostimima koji zahtevaju neverovatnu posvećenost i pedantnost koji je ceo tim uložio kreirajući ih. „Na kostimima za Dinu je radilo oko sto dvadeset ljudi. Postoji čitava jedna grupa ljudi s kojom radim već godinama i u koje imam beskrajno poverenje. Jedan od njih je moj asistent Srđan Perić, koji je za mene više od asistenta. On je moj oslonac, s njim mogu podeliti ideje i uvek pronaći način kako da se one ostvare. Ne postoji nijedan prsten, nijedna ukosnica ili ukras koji nisu izrađeni u našoj radionici. To je zaista velika stvar. Iako ne mogu tačno reći koliko smo kostima na kraju ukupno izradili, posebno zato što je svaka od glumica imala po pet identičnih kostima, čitav proces je bio impresivan. Sećam se da sam u počecima dolazila u radionicu rano ujutro, pre nego što svi drugi dođu, i razmišljala kakav ću zadatak dati svakome od tih sto dvadeset ljudi.“ Ono što je posebno veseli je to što je svakom tom detalju, na kojem je tim predano radio mesecima, tokom snimanja pridana pažnja kakvu zaslužuje. „Ovaj projekat nije samo moj, on je rezultat truda cele ekipe, u kojoj svaka osoba doprinosi na svoj način, a ako ću išta s ovog projekta pamtiti, onda je to lepota zajedničkog stvaranja“, zaključuje kostimografkinja, ostavljajući me sa osećajem da je stvaranje ove serije za tim Bojane Nikitović bilo puno više od dizajniranja kostima. Bila je to ujedinjena želja stotine ljudi da zajedno kreiraju nešto veliko. Recite da sam nepopravljivi romantik, ali nije li zajedništvo zapravo jedino što može kreirati pravu magiju?