Izložba Greetings from Sarajevo u Cukrarni podseća na genijalnost studija TRIO

Za grupu TRIO sam prvi put čula još tokom studija na Akademiji. Tada su se pred nama, na projekciji u jednoj od učionica, pojavile crveno-crno-bele razglednice iz serije Greetings from Sarajevo/Lijep pozdrav iz Sarajeva, koje je TRIO osmislio 1994. godine, tokom opsade Sarajeva. Razglednice su ubrzo postale jedno od najreprodukovanijih vizuelnih dela tokom rata i nakon njega. O radu ove dizajnerske grupe pisali su The Independent, The Guardian, Newsweek, Art Press i mnogi drugi, a njihova dela su izlagana na brojnim međunarodnim izložbama. Za seriju razglednica dobili su i nagradu ICOGRADA. Pre toga su dizajnirali prvi omot za legendarni bend Plavi orkestar, potom i omote za albume grupe Bijelo Dugme. Režiser Ljubiša Ristić pozvao ih je da osmisle vizuelni identitet za pozorišnu manifestaciju YU FEST, koja se održavala u Budvi 1987. godine. Radili su plakate za filmove Kuduz i Kako je propao rock’n’roll, kao i plakat za Sarajevo Film Festival Sarađivali su i sa časopisima Globus, Vreme, Mladina, Lica, Dani, Jevrejski bilten itd. Njihov portfolio obuhvata sve – od kampanja za kompanije, celokupnog vizuelnog identiteta Ministarstva unutrašnjih poslova BiH, pa do dizajna uniformi za takmičare Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine. Zato možete zamisliti moje oduševljenje kad sam saznala da se u Cukrarni otvara mikro izložba sa njihovom serijom razglednica Greetings from Sarajevo. A pošto će jedan od članova grupe TRIO, Bojan Hadžihalilović, prisustvovati otvaranju izložbe u Ljubljani, želela sam iz prve ruke da saznam više o predstojećoj izložbi, ali i o samom radu, nastanku serije i njegovim pogledima na dizajn, istoriju – i priču iz tog vremena.

To je bio jedan od onih poziva kada imaš osećaj da razgovaraš sa starim poznanikom, iako osobu prvi put čuješ. S druge strane se javio Bojan, sa onim poznatim sarajevskim naglaskom koji odmah prizove u sećanje autentični duh tog gostoljubivog grada i još divnijih ljudi – i odmah smo započeli razgovor. Tačnije, o temi izložbe, koja je u potpunosti posvećena ratnom periodu, a koja na neki način obuhvata i raspad Jugoslavije, kao i rad i dizajn u tom vremenu. Kad smo već načeli temu Jugoslavije, nisam mogla da ne spomenem koliko je vrhunski bio dizajn u toj zemlji i industrijski i grafički. “Nisam nostalgičan za Jugoslavijom, ali jesam za tim vremenima. Nama je sve to bilo normalno, stvarno smo imali osećaj da živimo u jako naprednoj državi. Državi koja je bila svetski vrh u sportu, dizajnu, umetnosti, ekonomiji, sa kompanijama koje su u globalnim okvirima bile velike. Od Slovenije do Makedonije, svaka republika je bila izuzetna u nekoj oblasti. I Olimpijada je bila neka vrsta potvrde da smo velika zemlja u svetskim razmerama.”

Greetings from Sarajevo, Courtesy of Cukrarna

Pokušavala sam da zamislim kako je bilo živeti i raditi u to vreme, pa i kasnije, nakon raspada, tokom rata. Da li su znali, kada su izdali razglednice, da stvaraju vizuelni identitet jednog perioda, da će se na neki način upisati u istoriju dizajna Bosne i Hercegovine? „Ma kakvi. Mi smo se samo dobro zabavljali“, odmah mi razbije teoriju. „Ideja je bila da napravimo taj mali, poznati format, da ga delimo strancima i novinarima koji su dolazili u Sarajevo. U vreme kada smo bili odsečeni od sveta, kada nije bilo interneta, želeli smo da sa sobom odnesu našu umetnost u svet. Onda su se naše razglednice počele pojavljivati u mnogim svetskim novinama, kao radovi umetnika koji vizuelno pričaju kako je to živeti u opkoljenom Sarajevu.“ Radovi za koje sam oduvek mislila da su neka vrsta društvene i političke kritike, zapravo su nastali kao razglednice koje bi poslali prijateljima. Samo što su, umesto reči, slike na ciničan način pričale o svakodnevici. Nisam mogla da ne pomenem i njegovu naslovnicu za Mladinu – s obzirom na to koliko je bila kontroverzna u to vreme, pitala sam ga da li ga je kao dizajnera ikada bilo strah nekog političkog progona. Najpre je duboko uzdahnuo, pa skromno nastavio:

„Kad radiš takve stvari, imaš osećaj da te neko čuva. Ne znam, možda smo bili mladi i ludi ili malo anarhistični, ali uvek smo mislili da radimo ‘pravu stvar’.“

Ističe i da ništa od toga ne bi bilo moguće da kao dizajner nije imao ljude iza sebe, poput Roberta Botterija, glavnog urednika Mladine, koji je na kraju nosio svu odgovornost. Grupa TRIO je iz studentskih dana prerasla u jednu od najuspešnijih bosanskih marketinških agencija – Fabriku. Ili kako Bojan kaže, TRIO je ostao u prošlosti, a Fabrika se okrenula budućnosti. „I dalje radimo razne vragolije, odnosno ‘pasjaluke’, kako mi to zovemo u BiH, i i dalje se trudimo da kroz dizajn otvaramo važna pitanja. Kad radiš na nekoj predstavi ili recimo velikom pozorišnom festivalu kao što je MESS, možeš da obojiš ceo grad nekom vrstom propagande koja propituje temu o kojoj se možda inače ne priča. Tako da nikad nismo prestali da radimo ono što smo radili kao TRIO.“

Osim toga, Bojan ima još jednu ulogu – pedagošku – jer je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu i gostujući predavač na drugim fakultetima. „To je, pored toga što sam otac, moja omiljena i najčasnija uloga koju mogu imati“, odmah mi kaže. „Imati priliku da radim sa mladima, da ih usmeravam, da im pomognem da budu bolji – to je kao neka životna esencija. Uz to, stalno smo u dijalogu o dizajnu, umetnosti, komunikaciji, odgovornosti – to je za mene životna mantra, stalna vežba. Obožavam svoje studente“, priča mi sa žarom u glasu. „Sve ih lično poznajem, jer nikada nemamo mnogo studenata, a najveći izazov su mi upravo oni najtvrdoglaviji ili apatični – da ih probudim i motivišem da budu što bolji u svom radu.“ Nastavlja sa ponosom da mi nabraja njihova postignuća, angažmane i događaje koje organizuju.

„Mislim da smo mi bili taman toliko naivni koliko je bilo potrebno da budemo svesni da ne znamo sve, i željni novog znanja. Današnja generacija se zatekla usred eksplozije svetskih promena i pomalo su izgubljeni zbog prevelike količine informacija. Ali ipak mislim da su vredniji nego što smo mi bili, na neki način čak i zreliji.“

Imala sam osećaj da bismo mogli da pričamo satima, da se u tom trenutku nije ljubazno izvinio i rekao da mora da prekine razgovor jer ga čekaju obaveze. Zato sam ga na kraju samo pitala kakav bi danas dizajn stavio na razglednicu iz Sarajeva. „Uf, kakvo pitanje“, odgovorio je. „Upravo sam nedavno radio na nekom plakatu i nisam primetio da sam slučajno obrnuto postavio sliku Sarajeva. Tek kad sam se vratio sa kafom i pogledao ponovo, shvatio sam da su Miljacka i gradska većnica na pogrešnoj strani. Tako da možda bih danas nekako okrenuo Sarajevo naopako.“

Ako volite dizajn koji ne samo da govori, već vrišti kroz istoriju, onda vas od srca pozivam da pogledate izložbu Greetings from Sarajevo. Postavka u Cukrarni nije samo pogled u prošlost, već i poziv da ponovo poverujemo u moć ideja koje preživljavaju ratove, granice i vreme. Razglednice iz opkoljenog Sarajeva ne pričaju samo o jednom gradu, već o mladim stvaraocima koji su svoje tragične doživljaje kroz humor i dizajn pretvorili u umetnički dokument epohe i večni podsetnik na ljudsko dostojanstvo. A ako vas tokom izložbe obuzme osećaj da ste i sami na neki način deo te priče – ne iznenadite se. To je moć dobrog dizajna.