Grand Prix Bitefa: Jasna Jasna Žmak o snazi predstave this is my truth, tell me yours

Grand Prix Mira Trailović 58. Bitefa osvojila je hrvatska autorka, dramaturškinja, feministkinja Jasna Žmak za predstavu this is my truth, tell me yours koja i dalje igra u zagrebačkom KunstTeatru. Ovakve vesti sa punim pravom odjeknu na umetničkoj, dramskoj sceni i medijima, i ova nije ništa manje glasna bila. Jasna Jasna Žmak je autorka koju prvenstveno pratim i poznajem po njenom literarnom, dramskom radu. Njena knjiga One stvari odlazi i vraća se na police moje biblioteke jer je rado pozajmljujem. Ne čekam da me neko pita, sama je nudim dalje, u nadi da će je neko drugi nakon čitanja kupiti i isto tako nuditi za čitanje dalje. Kao da moram da učestvujem u misiji knjige, širenju poruke koju prenose ti eseji o ženskoj seksualnosti.

Tako da je činjenica da se autorka iznova uhvatila pisanja, ali isto tako i igranja svog teksta na pozornici, meni samo bila dokaz da se poruka rušenja patrijarhata uspešno širi dalje, nadograđuje i razvija. Od malih nas nogu uče da moramo da ćutimo o onim stvarima, kako pred sobom tako i pred drugima. – Prva rečenica opisa knjige toliko je univerzalna i specifična da je se često ne mogu otarasiti. Jasna ovim novim tekstom, predstavom definitivno ne ćuti, ni pred sobom, ni pred drugima. Ova predstava je moj intimni obračun sa umetničkim poljem i stvarima koje mi smetaju u tom polju. – Započinje Jasna priču o predstavi, i nastavlja. – Počela je kao predstava o tinitusu, zvonjavi u ušima, koju sam dobila tokom jedne predstave koju je igrao Marko Mandić. Nakon što sam pogledala snimku te predstave, zgrozila sam se zbog onoga što se dešavalo na sceni i otvorio mi se jedan ceo novi univerzum i ta predstava je postala mnogo više; Ja sam počela da se bavim patrijarhatom, umetnošću i mnogo većim spektrom tema. Naime, on je simbol velikog umetnika i ja sam sa ovom svojom predstavom htela da pozovem sve nas da zajedno razmislimo da li je u redu umetnicima opraštati baš sve što rade.

Photo: Jelena Janković

Razgovarajući o odgovornosti umetnosti u društvu i prema njemu, Jasna jasno vidi da društvo ne može da funkcioniše po PS-u, ne živimo u savršenom svetu i jednostavno je nemoguće stalno biti – uviđavan. Ali važno je pričati o tome. – Ako ti uradiš nešto što ja mislim da je problematično onda ću se ja baviti time što mislim da je problematično. Jasnine reči navele su me da pomislim kako je to jako klizav teren, nema rešenja: cenzura nije u redu, a da neko, neko telo proglašava nešto podobnim ili ne, isto nije u redu. Zeznuta je ta pozicija umetnosti u društvu. – Mislim da je to jedan od razloga zašto je umetnost izgubila poziciju relevantnosti u društvu. S obzirom na to da provodim užasno puno vremena u umetničkom kontekstu; bilo na probama, na razgovorima, dok gledam na stvari, dok pišem, dok se družim, logično je bilo da želim progovoriti o nekim stvarima koje me u tom kontekstu muče… Pre me jako frustrirala ta marginalizovanost umetnosti, a onda sam shvatila da je meni umetnost bitna, makar je doživelo dvadeset ljudi. Ali ipak mi je jako drago zbog nagrade jer se nadam da to znači da će više ljudi pogledati moju predstavu.

Photo: Jelena Janković

Jasnu doživljavam prvenstveno kao spisateljicu, dramaturškinju, nisam je očekivala na sceni. Ali imajući u vidu da je ona napisala tekst o sebi, o onome što ona proživljava i misli, bilo je logično da ga ona i igra. Ona nije prva dramaturškinja koja je sama sebe stavila na scenu, dramaturškinje Maja Pelević i Olga Dimitrijević su to već uradile. – One su mi bile neka vrsta tihe podrške, da je to prirodno, logično, da se to može. Zanimalo me je da li je Jasna ikada razmišljala ili imala u vidu neku glumicu koja bi igrala umesto nje. – Ne, nisam uopšte o tome razmišljala. Ovo je bilo toliko prirodno, cela predstava je organski izašla iz mene da ništa drugo nije dolazilo u obzir. Doduše, nisam ni odmah znala da ću definitivno napraviti predstavu. Kada sam je završila sam krenula da tražim finansiranje predstave, retrogradno. Tada sam bila u Sloveniji, na razvoju programa, i nisam bila sigurna hoću li moži da ga realizuju. Prvih par dana sam se malo mučila sa njom, razmišljala sam da će sve propasti. Razmišljala sam da će je videti tridesetak ljudi na prezentaciji i odlučila sam da ja to mogu; možda ću se osramotiti, ali preživeću. I onda sam četvrti dan dobila ideju za prvu scenu i počela sam da gradim predstavu ispočetka i do kraja programa je predstava završena i to je ova koju sada igram.

Ali da se vratimo na odnos pisanja i igranja; koliko je teško biti na sceni ili iza ekrana, ispred tastature, koliko je izazovno imati više tih umetničkih profesionalnih perspektiva ne znam da li uopšte mogu da zamislim, a njoj nekako to ide samo od sebe, potpuno prirodno. – Ja sam navikla da mnogo govorim, nemam strah od scenskog nastupa; vodim tribine, radionice, predajem na fakultetu. Ponekad mi bude izazovnije, kada na primer, imam dužu pauzu između igranja. Ali materijal je sada siguran i šta god se dogodi mogu to da inkorporiram u predstavu. Srasla sam sa njom. Gde je u toj priči anksioznost? – Anksioznost je bila na početku priče i zato što ja nisam izvođačica pre sam uzbuđena, a zatim staložena. Super je ta promena koja govori o procesu mog rada na predstavi i mog obračunavanja sa tom temom. Važno mi je da se ohrabrim da uradim i izvedem tu predstavu, da stanem na poziciju na sceni, da se obračunam sa patrijarhatom, sa umetnicima, sa Markom.

Ja sam pomislila da ceo proces Jasni dođe kao terapija, ali odmah mi je ukazala na to da je terapija prethodila tome i zapravo omogućila to. I mesto za temu seksualnosti se našlo u svemu tome. – Seksualnost je tema kojom sam se puno bavila, o kojoj puno razmišljam, tako da je bilo logično da i ona nađe svoje mesto u predstavi. Terapija je bila neki „pozadinski“ deo posla koji mi je dao hrabrost da to sve isfuram, a sve ostalo što je unutra su neki delovi mene koje sam doživela, o kojima razmišljam. Predstava je nastala jako spontano, sve te stvari su bile negde u meni i kad sam ušla u prostor, samo su se posložile.

Osoba koja piše i izvodi, koja je toliko spojena sa tekstom i pozornicom, koja se prožima sa njima, sigurno ima visoka očekivanja od pozorišta ili ih je barem nekada imala u životu. Kod Jasne se i to menjalo. – Kada sam bila mlađa sve mi je bilo fascinantno; umetnost, umetnička polja, umetnici, sve je bilo – wow. Kada sam upisala Akademiju bila sam jako nesigurna i tu mi je mnogo kolega Goran Ferčec pomogao jer me je uveravao i uverio da tu pripadam. Ja sam bila uverena u suprotno. Imala sam tu neku ideju da je umetnost neko sveto mesto, a sada želim da svi napokon počnu da gledaju na umetnost kao – posao. Ta romantizacija umetnosti i umetnika se mora ukinuti, mora se pričati i boriti za bolje uslove rada, plata, freelancera i sl.

Photo: Jelena Janković

Umetnost je institucija, kao politika, društveni konstrukt koji smo svi zajedno napravili. – Zaključuje Jasna. – Moramo početi da je doživljavamoi kao posao, a isto tako je meni lično jedna linija života koja je mnogo više od jedne knjige ili jedne predstave, projekta. Ja sam sa svojim knjigama i predstavom dala jedan mali doprinos promeni, a to mi mnogo znači.

Photo: Jelena Janković

Photo: Jelena Janković