Veliki pozorišni festival koji Beograd pretvara u oazu kulture, umetnosti i naprednih ideja.

Kako godine prolaze, uviđam da je sve teže pronaći stvari koje su zaista evergreen, suvi kvalitet, kaput za više sezona, nešto što ostaje za sva vremena, jer konzumacija svega se uglavnom odvija u fast food smeru, pa su tako i kultura i umetnost odjednom, preko noći, postali on the go. Ljudi više toga vide u nekoliko podeljenih reelsa, dok skroluju u javnom prevozu, nego što uspevaju isto to da osete onda kada su sticajem okolnosti prisutni na sličnom događaju. Sva sreća pa nam još naše aplikacije za dostavu hrane i ostalih potrepština nisu uvele opciju da neka pozorišna predstava ili performans može da se poruči s kauča. Još uvek, bar kada je jedan od najvećih pozorišnih festivala u Evropi, a sigurno i šire, na Bitef se religiozno ide peške, bez kašnjenja, jer predstave počinju na vreme. Beogradski internacionalni festival posvećen pozorištu oduvek je, a bogami i sada, predstavljao izvesno ostrvo, rezervat za razmenu dijaloga, uvođenje drugačijih pogleda na velike ideje i dane u godini kada se Beograd transformiše u kosmopolitsku oazu. 

Bitef je uvek, ali nepogrešivo, još od svog osnivanja, davne 1967. godine na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova, skretao pozornost javnosti na najrazličitije načine i bio neka vrsta šamara učmaloj, po nekima malograđanskoj sredini, koja se tokom cele godine uljuljkivala mainstream, bulevarskim teatrom, bez apetita za nečim novim i nikad viđenim. Rastući i razvijajući se, vremenom, postajao je jedan od najvećih i najvažnijih evropskih festivala, koji je suvereno pratio i podržavao najnovije pozorišne tendencije. Kako i sam Jovan Ćirilov bez dvoumljenja u jednom od tekstova „Kako smo stvarali i održali Bitef” navodi, na pozorišnoj mapi sveta Bitef predstavlja značajnu činjenicu i ne postoji nijedna pozorišna enciklopedija, rečnik ili leksikon da se pored hiljade svetskih festivala ne pominje i Bitef. Beogradski internacionalni teatarski festival prevazilazio je sve političke i kulturne barijere i uspevao je svojom selekcijom da ide u korak sa burnom evolucijom pozorišne umetnosti. Više od pola veka svog postojanja, u pitanju je jedan od retkih festivala koji obuhvata kako eksperimentalne, tako i tradicionalne forme pozorišne umetnosti. 

Palmasola © David Campesino

I pisana, a možda još više istorija „od usta do usta” ističu veliku ulogu Mire Trailović u procesu stvaranja ovog festivala. Njena energičnost i upornost, buldožer u bundi, kako su je u šali zvali, uspevala je da razdrma učmalost, ali i da Beogradu obezbedi visoko mesto u svetu, zahvaljujući svom načinu razmišljanja „da ništa nije nemoguće”. Tako je 1967. godine, na opštu radost pozorišne elite, organizovan prvi Bitef sa velikom reklamnom kampanjom, zahvaljujući kojoj su ulaznice prodate za tri dana. I danas, toliko godina nakon osnivanja, dešava se da, ukoliko se dobro ne organizujete, možete da ostanete ispred sale, bez mogućnosti da vidite ono što ste želeli, jer karte se prodaju u rekordnom roku, budući da je verna publika svesna činjenice da je to sada i možda nikad više.

Revolucionarnih šezdesetih i sedamdesetih godina gledaoci su imali priliku da vide neke od najhrabrijih scenskih eksperimenata koji su vodili ka razaranju dramske forme, ali takođe i značajna klasična ostvarenja kao i predstave tradicionalnog orijentalnog teatra. Tokom osamdesetih i devedesetih Bitef je predstavio najviše domete postmodernog teatra i plesa. Čak i u vreme političko-ekonomske krize i sankcija, Bitef je uspevao da promoviše najviše kulturne vrednosti i dovede u Beograd neka od najvećih imena svetske izvođačke scene. U prvoj deceniji XX veka Bitef prikazuje nova i inovativna dostignuća svetskog mainstream izražaja – predstave postdramskog i neverbalnog scenskog izraza kao i one realizovane uz pomoć novih tehnologija – otvorivši tako vrata virtuelnoj stvarnosti, odnosno cyber teatru. 

Trilogia Cadela Força – Capitulo, Photo: Christophe Raynaud de Lage

S toga i ne čudi da će baš ovogodišnji, 58. Bitef po redu, otvoriti jedna od spektakularnih predstava „Mekšanje”, koja je uspela da uzbudi i strogu berlinsku publiku, grčkog koreografa Christosa Papadopulosa, koji je poznat po svom minimalističkom pristupu. Naime, u produkciji berlinske kompanije Dance On Enemble i koprodukciji Onassis Stegi iz Atine, kao i Nacionalnog koreografskog centra iz Pariza, jedanaestoro igrača postepeno ispunjavaju čist, beli prostor i neprimetnim premeštanjima težišta sa jednog zgloba na drugi, uz muziku koja zvuči kao rad metronoma, a čiji je autor italijansko-grčki kompozitor Koti K., istražuju mogućnosti ljudske pažnje i koncentracije kroz svedeni i gotovo meditativni scenski izraz. 

Specifičnost ove nemačke trupe je u tome što je čine plesači koji imaju više od četrdeset godina starosti. U ovoj prvoj saradnji sa Papadopulosom nastaje rad koji ističe samu srž ovog ansambla postavljajući pitanje o tome šta znači sazreti. Kako naše telo stari? Kako telo mekša i kako se menja sa godinama? Uključujući svoja znanja i iskustvo u kreaciju, zajedno istražuju momente percepcije i intenzitete trenutka koji stvaraju volšebni nemir, trajnu vibraciju u koju neminovno biva uključena i sama publika. Na pitanje kako posmatra ljudsko telo i da li može da odvoji svoj profesionalni odnos od posmatranja običnog čoveka, koreograf Christos Papadopoulos mi priznaje:

„Telo je jedina stvar sa kojom mogu da radim i celokupni opus mi je fokusiran na ljudsko telo. Međutim, ono što mene zanima je da želim da posmatram ljude na sceni, a ne plesače, ako razumete šta hoću da kažem. Kada stvaram svoj specifičan svet, vodim se isključivo zakonima prirode koje možemo da osetimo. Gravitaciju, vetar, zemljotrese i slične zakone uspostavljam u svom zamišljenom univerzumu kako bih video ponašanje tela i predstavio plesače kao da nisu plesači, već ljudi kao i svi drugi.” 

Trilogia Cadela Força – Capitulo, Photo: Christophe Raynaud de Lage

Na čudesan način, njihovo saplitanje podseća na dečje igre iz detinjstva, poput igračaka na navijanje, a istovremeno, kada se najmanje nadate, sklizne u nešto sablasno zbog neprestanog odmotavanja šablona pokreta. Veoma sporo i suptilno pokreti postaju složeniji, ekspresniji, mekši, pojačavajući njihov intenzitet gotovo neprimetno dok se svetlost u potpunosti ne ugasi. Na kraju, smekšavanje u „Mekšanju” ogleda se upravo u suptilno sprovedenoj ideji pobune pojedinca kroz jedva primetna razbijanja postavljenih ograničenja. Papadopulos i Dance On Enemble istražuju trenutke koji stvaraju izvestan nemir, ali koji takođe poseduju i neku vrstu umirujuće moći, kako za tela na sceni, tako i za ona koja sede u gledalištu. Inače, celokupni opus Hristosa Papadopulosa prepoznatljiv je po istančano-intenzivnom pristupu pokretu i često njegovi radovi otkrivaju živu i meditativnu moć. Njegova pažnja je usmerena na minimalne promene percepcije, na stalna, često neprimetna, a opet moćna kretanja koja su uvek prisutna u prirodi, svakodnevnom životu, u fizičkim pojavama i političkim kontekstima. 

Predstava koja otvara ovogodišnji Bitef zapravo predstavlja izvesnu mini-školu gledanja, traži od nas da izoštrimo čula i bolje sagledavamo svet oko sebe. Nije ovo samo meditativno prepuštanje ritmu i sebično uživanje u veštini tuđeg tela, već poziv da se zagledamo u sopstvene nedostatke i prihvatimo ih lagano, bez žurbe, osvestivši sebe u potpunosti. Ukoliko zaista postoji ona utopijska misao u umetnosti koja menja svet, to vam se onda može zaista desiti na ovom putovanju iz partera, „Mekšanje” zaista uspeva da održi tenziju, pojačava intenzitet kada je to potrebno i pronalazi izvesnu slobodu u strogoj formi, koja nalik našim životima nestaje kada počnemo da se poigravamo. Uz svu svoju religioznu jednostavnost, ova predstava predstavlja ozbiljni akt, pružajući fascinantne plesne momente, i remek-delo koje se ne dešava svakog dana. A šta očekuje od gostovanja na Bitef festivalu i od samog Beograda, koreograf bez razmišljanja kaže: „Uvek je veliko zadovoljstvo kada vaš rad može da komunicira globalno. U tom smislu, velika mi je čast da budemo deo jednog tako važnog festivala koji traje godinama i sasvim sam siguran da ćemo publici pružiti najbolju verziju sebe.” 

Antigone in de Amazone_Kurt Van Der Elst 02

Festival, čiji je dugogodišnji podnaslov „Nove pozorišne tendencije”, ove godine će se našoj publici predstavi pod motom Lepota (ne)će spasiti svet i po rečima selektora predstaviće umetničke radove koji se, na tematskom planu, bave neophodnošću preispitivanja arhetipova ženskosti i tumačenja poznatih mitova i priča iz novih, savremenih perspektiva. Biće ovo još jedna sjajna prilika da prisustvujemo skupu vrednosti, odnosno umetničkim projektima koji ne saopštavaju konačne istine o teatru i ne prikazuju, već otvaraju i problematizuju neka od najosetljivijih pitanja savremenog trenutka i razotkrivaju svetove razlika i raskola u umetnosti. Zaista je teško nabrojati sve ono što smo doživeli ili čemu smo svedočili svih ovih godina koliko Bitef postoji, ali zato, umesto opširnog izlaganja istorije, dovoljno je samo osvrnuti se na sva važna imena koja su u pola veka predstavila svoj rad na ovom festivalu. Neka od njih su upravo ovde i otkrivena, dok je za druge Bitef festival bio i jeste još jedna u nizu potvrda njihove umetničke snage i renomea. Kao i uvek, na opšte zadovoljstvo znatiželjne i izbirljive publike.

Jasna Jasna Žmak: »this is my truth, tell me yours«