Bianca Balti u iskrenom intervjuu za Vogue Adria o svojoj borbi, majčinstvu i karijeri

Nakon što je preživela najtežu bitku u svom životu, supermodel Bianca Balti otkriva Nenadu Janjatoviću šta danas za nju znače hrabrost, ranjivost i istinska borba.

– Ciao, Bianca.

– Ciao!

Uključuje kameru na svom telefonu i namešta ga tako da mogu da je vidim. Oduševljava me odmah svojim italijanskim akcentom, osmehom koji ne skida, kao i time koliko zrači lepotom i koliko joj kratka kosa dobro stoji. Za svaki slučaj, pravim nekoliko printscreenova našeg Google Meeta, jer imam osećaj da mi niko neće verovati da smo radili intervju dok vozi, nakon što je ostavila decu u školi. 

– Izvini što vozim trenutno.

– Nikakav problem, drago mi je da smo ipak uspeli da se čujemo.

– I meni. Gde si ti?

– U Beogradu.

– Znam toliko ljudi, prijatelja iz Beograda, da jednog dana stvarno moram da dođem.

– Stvarno? Nisam to znao.

– Ako dođem, obavezno ću te posetiti.

– Dogovoreno! Nego, kako je bilo na snimanju?

– Snimanje je bilo predivno. Svi su bili divni. Bilo je prilično neobično – putovala sam iz Indije i zaustavila se u Njujorku, gde smo proveli šest sati u avionu, a da nismo poleteli. Potom su nas zamolili da izađemo. Bili smo napolju sat vremena, pa se vratili. Na kraju smo leteli još šest i po sati. Bilo je veoma naporno, ali svi su bili toliko ljubazni da gotovo nisam ni osetila da snimamo.

Bianca je modna ikona. U modnom svetu prisutna je više od 20 godina. Urezana je u svest ljudi kao zaštitno lice kampanja Dolce & Gabbana i čuvenog parfema „Light Blue“. Tokom 2021. godine otkriva da nosi BRCA1 gen, zbog čega se sledeće godine odlučuje na preventivnu dvostruku mastektomiju kako bi sprečila potencijalno dobijanje raka. Ipak, u septembru prošle godine, primljena je u bolnicu gde joj je dijagnostikovan rak jajnika u trećem stadijumu. Tada počinje nova faza njenog života – nova borba i, nadasve nova priča Biance Balti.

– Znam da si prošla kroz mnoge izazove poslednjih meseci? Kakvu si snagu otkrila u sebi tokom ovog teškog perioda?

– U septembru su mi dijagnostikovali rak i bilo je zaista teško. Ali znaš, nekako sam oduvek znala da sam jaka. Pre 12 godina sam se odvikla od droge. Borila sam se sa ozbiljnom zavisnošću, i to je bio prvi trenutak kada sam zaista otkrila svoju snagu. Jer to je jako teško – boriti se protiv zavisnosti, koja je i fizička i mentalna. Kad si navikao da živiš na jedan način, teško je promeniti stil života. Ali uspela sam, i to dostojanstveno, na šta sam izuzetno ponosna. To je bilo prvi put da sam zaista osetila koliko toga mogu, da sam otkrila snagu koju posedujem… Kada sam saznala za rak, bilo je drugačije – jer mi se tada činilo da nije do mene. 

– Naravno, jer kod zavisnosti odlučuješ da prestaneš – to je tvoja odluka. Ali rak… rak je nešto potpuno drugo. To nije do tebe.

– Da, tačno. Ali, srećom, pogrešila sam u tom pogledu. U određenim fazama bolesti zaista nemaš mnogo kontrole, ali kod mene je bio treći stadijum – što znači da se rak nije proširio na vitalne organe. Bio je prisutan u telu, ali ne na mestima koja bi me direktno ugrozila. U trenutku kada sam shvatila da neću umreti, da mogu da učestvujem u sopstvenom procesu izlečenja, spoznala sam svoju snagu. Pomislila sam: “Nećeš ti mene pobediti.” Ako postoji nešto što mogu da učinim – da ostanem pozitivna, aktivna i da živim što je moguće normalnije – ja ću to uraditi. Sve to doprinosi ozdravljenju. I tada sam jednostavno odlučila da dam sve od sebe.

– Je l’ se tvoj pogled na život ili lepotu promenio posle svega?

– Da, da. Život… još uvek ga otkrivam. Ali, znaš, kada se približiš smrti, odjednom postaješ mnogo više vezan za život. Sada više nego ikada želim da živim, jer sada znam koliko sve može brzo da se promeni. Što se lepote tiče, toliko se toga promenilo. Kada su mi rekli da sam bolesna, znala sam da ću izgubiti kosu zbog hemioterapije. Imam ogroman ožiljak – od grudi, pa sve do pubične kosti. Pitala sam se: „Kako ću ikada više raditi?“ Nismo navikli da gledamo žene u modi bez kose, sa ožiljcima. A onda sam shvatila – sve je moguće. Iskreno, bila sam umorna od toga što sam bolesna. Niko me nije zvao da radim jer su se ljudi plašili da me pitaju. A meni je bilo toliko važno da ponovo radim, da se osećam normalno. Znaš, moram ti reći – hvala vam što ste me pozvali da ovo uradimo. Mnogo mi znači. Osećam se kao da je ovo moja prva naslovna strana za Vogue.

– Sećam se kada si objavila na Instagramu da si bolesna i da si se operisala. Bio je to šok za sve. Naravno, svi su ti pružali veliku podršku, ali ono što je najvažnije jeste da si odlučila da o tome govoriš javno. U svetu koji često očekuje savršenstvo, kako si pronašla hrabrost da prigrliš svoju ranjivost i da sve to javno podeliš sa drugima?

– Mislim da ponekad upadamo u zamku ideje da svet želi savršenstvo. A zapravo, osećam da sam ja dokaz, iznova i iznova, da svet zapravo želi – stvarnost. Najprijatnije se osećam kao neko ko predstavlja svoju ranjivost. Postoji mnogo ljudi koji teže savršenstvu – uvek su sređeni, imaju najbolju šminku, kola… sve to. I ja ih ponekad posmatram, jer svi volimo da sanjarimo, da uživamo u lepoti. Ali, istovremeno, najsmirenija sam kada sam neko s kim ljudi mogu da se poistovete, jer da pokušavam da budem savršen uzor, to bi bio ogroman pritisak. Radije biram da budem JA. I svaki put kada jesam, ljudi me najviše vole.

– To ima smisla. Da li se nadaš da ćeš inspirisati druge? Ili da ćeš ih osvestiti da se pregledaju na vreme, time što javno govoriš o svemu ovome?

– Apsolutno. Kada sam objavila da imam rak, u Italiji se desio pravi mali fenomen – ginekolozi su dobijali ogroman broj poziva od svojih pacijentkinja, jer su sve želele da se pregledaju.

– To je neverovatno.

– Da! To je toliko moćno. Kada su mi to rekli, pomislila sam: „Vau, ovo je stvarno nešto.“ Znaš, neki ljudi kažu da se stvari dešavaju s razlogom. Meni se to ne sviđa, jer bi to značilo da neko umire „s razlogom“. Ali ako kažeš – život se jednostavno dešava… onda je to drugačije. Ako mogu nečemu da dam smisao, onda je to ovo: ako zbog moje priče neko ode na pregled ili neka žena s rakom koja je izgubila kosu pomisli da je i dalje lepa – eto, neka to bude taj razlog.

– Ko ti je u tim teškim trenucima bio najveća podrška?

– Moj dečko. I moji prijatelji, naravno. Na početku, dok sam bila u bolnici, bila sam preplavljena ljubavlju. Nisam bila sama ni jednog jedinog trenutka – prijatelji su se smenjivali 24 časa dnevno, kako bi bili sa mnom. Neverovatni su. A što se tiče mog dečka… Ja sam majka, i čak i kad sam bolesna, imam potrebu da brinem o drugima. Sada sam odrasla osoba, moja mama više ne brine o meni, a ona je takođe bolesna, kao i tata. U ovom trenutku života mi je trebao neko ko će brinuti o meni. To mi je moj dečko pružio. Sa njim mogu da se opustim i znam da će on voditi računa o meni. To mi je zaista mnogo pomoglo.

– U videu koji si snimila za Vogue Adria rekla si da koristiš afirmacije (pozitivne poruke). Da li imaš neku posebnu mantru ili rečenicu koja te umiri ili ti poboljša raspoloženje?

– Ako dođeš kod mene, u mojoj kući ćeš videti papiriće svuda po zidovima – na njima piše, recimo: „Danas živim svoju svrhu“ ili „Starim dostojanstveno“ i slično. Imam mantre svuda – na zidovima, ogledalima… a onda sam otkrila da Spotify ima afirmacije, i obožavam da ih pustim kada je tišina. Čuješ rečenice kao: „Ja sam jaka“ ili „Unosiću svetlost u prostoriju u koju uđem“. To su baš lepe stvari. Imamo tendenciju da previše razmišljamo – problem, pa rešenje, pa opet problem… Stalno vrtimo misli u krug. Zato volim da slušam pozitivne stvari – ako i deluje da ih ne čujem u trenutku, osećam da na duže staze ipak utiču na mene.

– Postigla si mnogo u svetu mode. Kada se osvrneš unazad, postoji li trenutak za koji si pomislila: „Ovo je to – uspela sam“?

– Svakako je jedan od njih bio kada sam potpisala ugovor sa Dolce & Gabbana za parfem Light Blue. Radila sam sa njima od samog početka, pre 21 godinu – Light Blue i David Gandy u reklami… Uvek mi je to bilo kao: „O moj Bože, ’najikoničnija stvar’!“ Još jedan veliki trenutak bio je kada sam potpisala ugovor sa L’Oréal Paris – osam godina sam radila za njih. Odrasla sam gledajući njihove modne ikone i mislila sam: „Zamisli da jednog dana radiš ovo…“ a onda sam ja postala ta koja je snimala njihove reklame i govorila “I’m worth it”.

– Znači afirmacije su zapravo počele sa L’Oréalom.

– Tačno! I znaš, iskreno – hvala ti, ne govorim ovo samo da bih ti udovoljila – ali Vogue Adria sada radi tako ikonične, simbolične stvari. Poziv da radim naslovnicu Voguea nakon što sam bila bolesna – to je bio onaj ‘baš-baš’ trenutak za mene. Zaista sam srećna.

– Koji savet bi dala nekome ko danas počinje u modnoj industriji?

– Moja ćerka upravo počinje – uskoro se seli u Njujork. Uvek joj govorim: „Izgleda kao stil života, ali to je posao.“ Ne treba pomešati manekenstvo sa načinom života. Naravno, ono dolazi sa privilegijama i povlasticama, ali na kraju krajeva – to je posao. Nekad si umorna, nekad nije sve zabava. Moraš donositi odluke promišljeno, pametno i strateški. To je moj najveći savet.

– Kad već pričamo o deci – kako su tvoja deca uticala na to kako vidiš svet?

– Čekaj samo da izađem iz kola…

Parkira se u garažu (u rikverc), izlazi iz kola i seda na travu ispred kuće. Pravim još jedan printscreen.

– Evo me. Šta si me ono pitao? Ah, da! Pa znaš, počela sam da se bavim manekenstvom sa 20, a već sa 23 sam postala majka. Tako da sam oduvek bila mama. Da – one su mi bile najveća motivacija da se otreznim, da napravim karijeru od ovog posla. Uvek sam imala tu odgovornost. Nije bilo samo – super je, zarađujem dobar novac. Nisam bila u fazonu „idem na odmor i kupujem sebi tašne“. Uvek je postojala svrha. One su mi bile u fokusu u svemu što radim. Iskreno, one su najbolje što mi se desilo. Znaš, kada sam se pojavila na Sanremu ove godine, voditelj me je nazvao „mamom“i onda su se neke feministkinje pobunile, kao: „Zašto je zoveš mamom? Ona je žena, to nije zanimanje!“ Ali da budem potpuno otvorena, da si me pitao kako vidim sebe, rekla bih – pre svega sam majka.

– I to je sasvim u redu.

– Jeste. To je zaista ono kako se osećam. Ne moram da dokazujem da sam profesionalka. Najvažnija stvar u mom životu je majčinstvo.

– Kako se nosiš s pritiskom javnog života? Znam da si velika zvezda u Evropi i Italiji, ali u Los Anđelesu, gde ne srećeš toliko ljudi i voziš se sama kao sad, da li ti to dođe kao neka sigurna zona?

– Da! Prija mi što mogu da se osećam normalno – kao da niko ne zna ko sam, ili da ih nije briga. I to je okej. Naravno, kada te neko prepozna, to je lepo. Lepo je za ego. Prija, ali istovremeno, to zna da bude mentalno naporno. 

– Znači, Evropa i LA su dobra ravnoteža?

– Da, dobra ravnoteža. Malo za ego, malo za dušu.

– Ljudi te vide kao glamuroznu manekenku. Kako ti vidiš sebe?

– Tek sada počinjem da otkrivam kako vidim sebe. Ranije to nisam ni preispitivala – koja je moja uloga u svetu i slično. Ali sada se osećam kao snažna žena. Sad više prihvatam tu svoju javnu figuru. Osećam da sam sada uzor – više nego što sam glamurozna. Jer, ko me zna, zna da ja zapravo i nisam toliko glamurozna.

– Rekla si da bi tvoj savet tvojoj ćerki, možda i svim mladim manekenkama bio da je manekenstvo posao, karijera, a ne ceo život. Da nisi postala manekenka, čime bi se bavila?

– Kad sam počela da se bavim manekenstvom, studirala sam. Volela sam grafički dizajn, bila sam vizuelna umetnica. Pravila sam kolaže, bavila se vizuelnim umetnostima. Ne znam tačno čime bih se na kraju bavila, ali znam da sam tada počela i da šijem – volela sam da pravim sopstvenu odeću. Bila sam sklona umetnosti. Moja najbolja prijateljica Valentina jednom prilikom mi je rekla: „Nema sumnje da bi ti bila uspešna u bilo čemu čime bi se bavila.“ I nije to rekla tek tako – zaista to misli. To mi mnogo znači, jer sam borbena, snažna i idem do kraja – šta god da sam izabrala, uspela bih.

– Imaš li neku predstavu šta te čeka u budućnosti?

– Imam jednu veliku ideju. Još nisam sigurna kako ću je ostvariti, ali želim da nastavim da inspirišem ljude. Razmišljam o nekoliko mogućnosti, ali mi je važno da i dalje pokazujem ranjivost, jer znam koliko to može da ojača druge. Samo pokušavam da pronađem kreativne načine da to prenesem. I hvala vam što mi pomažete u tome na ovaj način.

– Hvala tebi na svemu.

– Hvala ti puno na razgovoru. Ciao!

Bianca gasi kameru, a ja ostajem još neko vreme da sedim ispred ekrana i imam osećaj da je ovih pola sata bio jedan od onih trenutaka kada kada spoznate određene stvari i sećanje na njih nosite ceo život… Snaga koju ljudi pronađu u sebi tera me da verujem da stvarno možemo prevazići sve i da smo potrebni jedni drugima – kao podrška, kao inspiracija, kao vera da nešto stvarno može. Ili, kako Biaca kaže, “da damo stvarima smisao”.