Kako nas je Bianca Balti inspirisala deleći svoju ličnu borbu na društvenim mrežama

Pre nešto više od pola godina Bianca Balti otvoreno je podelila sa svetom saznanje o dijagnozi koju niko ne želi da čuje u svom životu. Dijagnoza koju uvek ostavljamo da se događa tamo negde drugde, i za koju se nadamo da nećemo morati da se suočimo sa njom. Međutim, dijagnostifikovan rak jajnika u trećoj fazi za Biancu je bila stvarnost, kao i rečenica sa kojom nas je uvela u svoju privatnu borbu: Pobediću!, priloživši fotografije na kojima se smeje, okružena svojom decom – ćerkama Matildom (17) i Miom (9).

Godinama smo je pamtili kao zaštitno lice kampanja Dolce & Gabbana, a sada nas je Bianca kao svoje pratioce stavila u poziciju da posmatramo njen vizualni leksikon ozdravljenja, stvaran i bez ulepšavanja. Nekadašnje razglednice iz života supermodela, zamenili su ožiljak nakon operacije, gubitak kose, proces hemoterapije, ponovni rast kose, sve je bilo tu kao dokaz stvarnog života, i to sa velikim Biancinim osmehom koji uprkos teškoj situaciji nije skidala sa lica. Neki bi smatrali da se moraju nakon ovakve vesti povući, ali Bianca je odlučila da svoju borbu deli javno putem društvenih mreža. Da svoju bol dovede do stepena normalizacije da o njoj može i želi da razgovara dok istovremeno u tome pronalazi snagu te je otvoreno nudi i drugima. Postajući primer kako se suočiti sa najtežim trenucima života, Bianca šalje snažnu poruku. No, postavlja se pitanje – postoji li uopšte pravi način kako reagovati na teške životne situacije? Razgovarali smo o tome sa dve stručnjakinje.

Kako se nositi sa bolešću i dijagnozom koju niko ne želi da čuje? Da li je bolje držati ih u tajnosti ili ih ipak podeliti, čak i sa strancima na društvenim mrežama, baš poput Biance Balti? Ne postoji univerzalno rešenje, ne postoji ispravno ni pogrešno, slažemo se. „Ljudi su različiti i koliko ima ljudi toliko ima i načina na koji ljudi reaguju kada prime vest o sopstvenoj bolesti. Ne postoji ispravno ili neispravno, postoji samo reakcija na vest koju smo u tom trenutku primili“, govori Ivana Peršin, psihoterapeutkinja i praktikantkinja geštalt terapije. U slučaju Biance Balti, iskrenost i otvorenost su najbolji put ka isceljenju. Biancine hrabre objave i poruke o snazi i nadi možda nekima mogu delovati previše intimno za javnu scenu društvenih mreža. Ipak, upravo ta transparentnost otvara novu dimenziju – pruža nadu i podseća nas koliko je važno biti iskren i podržavati jedni druge kroz životne oluje.

@biancabalti

Čeka me dugačko putovanje, ali znam da ću ga pobediti. Za mene, za moje najmilije (moje ćerke su na vrhu liste), a za sve vas kojima treba snaga, možete je pozajmiti od mene, jer imam je dovoljno za sve. Život se događa, a rak mi je dosad dao priliku da pronađem lepotu kroz prepreke koje život stavlja pred vas, jedna je od iskrenih i ohrabrujućih poruka koje je Bianca objavila na društvenim mrežama.

Svojim delovanjem Bianca nam je otkrila dodatnu dimenziju sebe i svoj nepobedivi optimizam koji je kulminirao njenim pojavljivanjem u ulozi suvoditeljke na ovogodišnjem San Remu, u februaru. Bez kose, doterana, Bianca je ponosno stajala na sceni kao otelotvorenje hrabrosti i odlučnosti da pobedi, i dalje veličanstveno lepa (ovog puta rekla bih da je većina njene lepote dolazila iznutra i iz iskrenog, neslomljivog osmeha koji je nosila). No, takav optimizam nije uvek prisutan kod svih koji moraju da se suoče sa bolešću ili drugim teškim trenucima u životu. „Forsiranje optimizma i saveti poput: Samo misli pozitivno mogu zapravo da budu štetni jer vode u potiskivanje svih neprijatnih osećaja koji se u ovoj situaciji prirodno javljaju. Guranje neprijatnih i teških osećaja pod tepih može da dovede do stresa, iscrpljenosti pa čak i depresije“, objašnjava nam Petra Mehmedović, geštalt terapeutkinja. Takođe, važno je naglasiti „da ostati jak ili ne, trebalo bi da bude ostavljeno na izbor osobi da sama oseti“, kaže Ivana dodajući „kako će negativna vest neminovno uticati na život te osobe, i to na mnogo načina kroz različite faze“, a slažemo se da će uticati i na ljude oko nas. Kako u ovim slučajevima možete reagovati i ne biti pokošeni nelagodomi koji su načini za suočavanje sa teškim situacijama, savetuju nam Ivana i Petra u nastavku.

Da li morate odmah da pronađete optimizam ili je u redu biti neko vreme u tuzi, i šoku?

„Ne morate! Za početak ništa se ne mora pa tako ni optimizam ne mora da bude reakcija nakon saznanja vesti o bolesti. U redu su sva osećanja koje osoba oseća, jer ona govore o našem doživljaju iskustva kroz koje prolazimo. Takođe reakcija zavisi i o kojoj se vrsti bolesti radi i prognozama te bolesti. Dakle mnogo je parametra koji će imati uticaja na reakciju o bolesti. Tuga je deo procesa kroz koje prolaze osobe koje boluju, na neki način oni tuguju za onim što je izgubljeno ili što bi moglo biti izgubljeno. To može biti samo zdravlje i vitalnost koju osoba gubi pa sve do gubitaka života ako osoba boluje od neizlečive bolesti i rastanka od svega što je do sada poznavala. Ono što je sigurno jeste da jedan gubitak za sobom povlači mnogo drugih gubitaka. A tugovanje nam pomaže da odžalujemo ono što gubimo ili smo izgubili i tako se više približimo prihvatanju iskustva kroz koje prolazimo“, govori Ivana pri čemu Petra dodaje da je u takvim slučajevima „dobro dati sebi vremena za prihvatanje dijagnoze i potražiti podršku u vidu bliskih osoba, nekoga ko je i sam to prošao ili čak stručne osobe kako bismo se što lakše nosili sa ojećanjima koja se pojavljuju“.

@biancabalti

Koliko nas strah, tuga, neizvesnost mogu zakočiti u optimizmu i na kraju krajeva, pozitivnom ishodu cele situacije?

„Optimizam (ali onaj pravi, ne nametnuti) može biti jako važan u borbi sa bolešću jer ima pozitivan psihološki i fiziološki uticaj. Smanjuje stres i anksioznost, povećava motivaciju, ima pozitivne efekte na imunitet tako da je svakako važna karika u lečenju. Ipak, ne treba preterivati i ići pod svaku cenu u smeru optimizma.  Sasvim je u redu imati trenutke kad nismo optimistični i kada osećamo puno straha, tuge, ljutnje. Optimizam i teške emocije nisu neprijatelji. Ne treba bežati od njih jer možemo istovremeno i biti uplašeni i svesni težine situacije, a sa druge strane negovati optimizam i nadu u dobar ishod“, govori nam Petra pri čemu Ivana dodaje kako „optimizam može da egzistira istovremeno sa tugom i strahom, jedno ne isključuje drugo, već može biti nadopuna ako to osoba tako oseća.“

Koje vlastite resurse treba aktivirati kako bismo postali snažni u nošenju sa dijagnozom?

„Korišćenje vlastitih resursa podrazumeva da slušamo sebe i svoje potrebe, priznajemo i prihvatamo svoje osećaje. I pritom budemo nežni, blagi i strpljivi prema sebi, jer osoba koja boluje sebi je najpotrebnija. U tim trenucima možda ništa neće imati smisla i osoba će potražiti novi smisao u situaciji koja je iznenadna i zahteva velike promene i prilagođavanja“, kaže nam Ivana i ističući kako je briga o sebi ključna, a to znači i prihvatanje podrške koja je bitna u procesu prolaženja iskustva. „Na kraju krajeva svi smo odgovorni za sopstveni život i imamo pravo da odaberemo da ga živimo kako želimo, čak i u bolesti“, zaključuje Ivana.

Koliko je potpora drugih bitna?

„Podrška okoline je bitan faktor u procesu lečenja i rehabilitacije. Prvi nivo podrške su porodica, prijatelji i druge bliske osobe sa kojima se osoba povezala. Drugi nivo podrške iz okoline su stručne osobe koje imaju znanja kao što su lečnici, psihoterapeuti, nutricionisti itd. Ono što je potrebno osobama koje prolaze kroz iskustvo bolesti je da budu saslušani, da imaju prihvatanje i poštovanje u njihovoj bolesti. Promene kroz koje će osoba prolaziti uticaće na njen život i stoga bi bilo važno da ona samoj sebi da dozvolu da primi podršku spolja. Podrška i sigurno okruženje od ljudi koje volimo i stručnjaka koji nas vode kroz faze bolesti mogu pružiti osećaj da nismo sami. I na kraju poruka osobama koje žele da daju podršku je da budu tu, slušaju (mnogo više nego da pričaju) i poštuju način i put koji je osoba u potrebi izabrala za sebe“, govori nam Ivana.