Barbi Marković: Sreća nikada nije bila neki hit!

Barbi Marković pripada talasu pisaca, zajedno sa Sašom Stanišićem i Tijanom Silom, odraslih u nekadašnjoj socijalističkoj republici Jugoslaviji, a danas razdrmavaju po malo uštogljenu i rigidnu književnu scenu nemačkog govornog područja. Prva njena dva romana, Superheroine iz 2016. i Zajebana vremena (Die Verschissene Zeit) iz 2021. godine delom su autobiografske knjige i uglavnom se bave temama koje se duboko uronjene u Balkan. Njena poslednja knjiga, upravo aktuelna i toliko tražena zbirka od 134 priče pod nazivom Minihoror, objavljena je prvo na nemačkom za nezavisnog izdavača Rezidenc ferlag, već početkom ove godine dospela je u vrh prestižnih lista čitanosti, čak ispred nedavno objavljenih knjiga Zejdi Smit, Pola Ostera i Petera Handkea, a nedavno i nagrađena za beletristiku na sajmu knjiga u Lajpcigu.

Rođena na Banovom brdu, naselju u Beogradu, preživela je poslednje godine socijalističke Jugoslavije, njen raspad početkom 1990-ih i NATO bombardovanje grada 1999. Studirala je germanistiku u Beogradu i Beču, gde i danas živi i radi. Barbi Marković znam preko prijatelja, ali se nikada do sada nismo sreli. Znao sam za njen rad, biografiju i neke romane koje je pisala, ali sada kada je dobila najveću nagradu festivala u Lajpcigu, poželeo sam da se sretnemo i popričamo o svemu što joj se dešava, pre nego što postane planetarno slavna. Tako da se prvi put vidimo, oči u oči. Mislio sam da će deset sati ujutro možda biti prerano za nju, ali bez pogovora prihvata da se nađemo u to vreme u starom hotelu Majestic. Iako sam uvek tačan kao švajcarski sat, zatičem je u skoro praznom lobiju sa šoljom čaja u ruci. Ima jako prijatan glas, izrazito plave oči i malo malo pa se zarazno smeje. Često na svoje, a bogami i na moje fore. Strpljiva je dok tražim svoja pitanja u tašni i krene u stranu dok razmišlja šta da mi odgovori.

Odmah moram da te pitam kakav je osećaj biti pod vrelinom reflektora, u spotlightu, s obzirom da si praktično preko noći postala književna zvezda na najvećem evropskom festivala za književnost u Lajpcigu. Knjiga za koju si nagrađena se zove Minihoror, pa da li su i nagrada neka vrsta horora?

Nagrade su neka vrsta malog saobraćajnog udesa. (smeh) Sećam se samo da sam pomislila da to neću biti ja, jer sam videla da je nagradu za prevod dobila knjiga Bore Čung, a to je slična knjiga mojoj i pomislila sam neće nagraditi dve iste knjige , tako da mogu da odahnem. Zatim sam se okrenula i videla milion naoštrenih novinara i samo sam pomislila, uh, dobro je, ovo neću biti ja. Ali, već u sledećoj sceni, mikrofoni su bili uperene u mene i samo sam nestala u oblaku press ljudi. Nikada u životu nisam davala intervju za TV punih pet sati. Baš je bilo ludo. Ne znam, čudno mi je. Ono što je pozitivno je što se otvaraju mnoge mogućnosti, jer izgleda da je nagrada mnogo bitnija nego što sam ja mislila.

Photo: Apollonia Theresa Bitzan

A kakve se to mogućnosti otvaraju?

Uglavnom se to odnosi na prevode. Najvažnije je da uskoro bude gotov engleski prevod, jer će on poslužiti ostalima kao sample. Mislim čudno je da su već krenuli i pregovori u vezi sa džepnim izdanjem knjige, o svemu sada mora da se misli, a nisam baš navikla na to.

Međutim, ti ne staješ, zar ne?

Da, ja nastavljam svojim tempom i baš je intenzivno. Upravo sam završila knjigu i komad. A imam uskoro i predavanja o svojoj poetici. Malo se plašim, jer ću germanistima da držim seriju predavanja, nešto kao Jovan Dučić, samo sad. I nadam se kada to sve završim da ću ići u penziju. (glasno se smeje)

Poslednja knjiga pripada žanru horora. Likovi se simbolično zovu Miki i Mini. Da li imaš osećaj da svi polako postajemo ti neki Diznijevi junaci u potrazi za srećom? I koliko je tvoja knjiga zapravo dokumentarna?

Kada tako kažeš, mislim da ona i jeste dokumentarna, iako se i u realnosti trenutno dešavaju takve stvari koje možeš da podvedeš pod fantasy. Imam utisak da sve češće i češće bivaju zaokreti u neku vrstu apsurda. Knjiga je na neki način kafkijanska, ali su sve teme u njoj vrlo realistične i savremene. Možda nije skroz dokumentarna, ali sam sigurna da se radi o problemima iz sadašnjosti.

Ne znam kakav ti imaš utisak, ali bar ja sam sklon da mislim da je trenutno ljudima skoro sve dozvoljeno osim da pokažu da su tužni. Kako se ti nosiš sa negativnim emocijama? I šta ne pokazuješ svojoj publici?

Što se tiče emocija poput straha, ja to, čini mi se, dosta često komuniciram sa svojom okolinom. Nekada se bogami ustručavam da pokažem dubinu mraka koji je u meni, jer se plašim da će ljudi skroz da potonu. Inače, nisam sklona da se pretvaram da sam srećna. Mada, u književnosti sreća nikada nije bila hit. Doduše, ima različitih oblika književnosti (smeje se), ali ono što ja volim da čitam su uvek biti neki totalni pesimisti, koji drljaju u katranu života. Čak mislim da mi je i neka dužnost da malo zamračim stvarnost.

Koliko te plaši digitalno doba u kontekstu književnosti? Da li misliš da ljudi manje čitaju? Ili više vole samo da poseduju knjige, u vitrinama ili PDF formatima?

Imam utisak da čitaju, ali možda jer se ja krećem u takvom rezervatu. Ali, pre svega ne doživljavam sebe kao neku vrstu prosvetiteljke i prosto se ne bavim tim pitanjima da li će ljudi da čitaju ili neće. Mene jako zanima šta se dešava u digitalnom svetu i prilazim razigrano veštačkoj inteligenciji. Ne plašim se unapred, doduše, možda je to naivno od mene. Smešno mi bude što će možda neki delovi ovoga što sada radim biti zamenjeni veštačkom tvorevinom, ali sigurna sam da ću biti među prvima koja će znati šta još takve stvari mogu da nam doprinesu. Ne znam, pozivitno sam uzbuđena povodom novog digitalnog doba.

Zanimljiva je tvoja spisateljska transformacija, u smislu da ne pišeš na svom maternjem jeziku. Kako miriš sve te fondove reči koji ti se susreću u glavi? Kako sebe definišeš u jezičkom smislu?

Možda je to i prednost što ja ni u jednom jeziku nemam veliki fond reči, pa ih je lako pomiriti. Pisanje na nemačkom jeziku se prosto desilo, ali je i bilo stvar odluke posle koje sam provela deset godina vežbajući da pišem na tom jeziku. To su sada godine iskustva, ali moram da kažem da mi u pisanju nisu bitne toliko reči, koju ću sad nijansu reči ruža da uzmem ili nešto slično, već struktura rečenice. To funkcioniše na sličan način, bar na ova dva jezika koja ja znam i koristim.

A kako ti sebi zvučiš na nemačkom?

To se menja od knjige do knjige. Ranije sam volela da zakomplikujem, ali sada je već drugačije i prosto ne znam da li je to neka moda ili posledica tog mog prelaska na nemački, iz knjige u knjigu, rečenice su mi sve prostije. Sve više volim da krenem naivno, a onda da iznenadim u sred rečenice. Da promenim ton. To mi je trenutna zabava. Poslednja knjiga je na primer napisana u duhu fudbalskog komentara i stalno se tako poigravam sa formama i rečenicama.

Kako Beč, grad u kome živiš i koji se već godinama unazad nalazi u samom vrhu liste najidiličnijih gradova za život, utiče na tvoj inspiraciju i pisanje?

Ne znam, izgleda da nije loše. Međutim, nisam sigurna da je inspiracija prava reč za ovo što ja radim. Ja neprekidno pišem, ne čekam ja nikakve inspiracije, već moram da zarvršim ono što imam. Ako me pitaš da li imam ideje, to da, uvek je prisutno nešto, prvo naravno kao nešto malo, pa polako gradim ili imam više njih, pa gledam šta bi moglo da preživi ili se konkretizuje. Tako da bila ja u Beču ili ne, svoje knjige moram da završim.

Za kraj, kojom rečenicom bi počela ili završila ovo poglavlje u kojem se nalazi današnji svet?

Možda kao moje prvo poglavlje knjige Minihoror. Mogu da ti prevedem na brzinu ako želiš.

Super, ajde.

Miki i Mini hoće da budu fini, ali ništa nije jednostavno. Svet je užasan i sve umire, a njih dvoje moraju da se muče. Upravo ih zbog toga i volimo.

Photo: Apollonia Theresa Bitzan