Fotografije Ivana i Jake vode nas u svaki kutak Balkana

Odrastajući na Balkanu, uvek su nekako tinjale podvojene emocije o pripadanju, da li je to svet kojem želimo da pripadamo (slutite različite razloge pretpostavljam) ili nam je rođenjem tako zapisano. U jednom periodu života dok sam živela u Americi, percepcija tog pripadanja se iskristalisala – to je svet kojem pripadam, iz kojeg dolazim, i drago mi je zbog toga. Pokušavala sam ljudima da prepričam sve te nijanse naših kolektivnih identiteta, u kojim tačkama se sastaju, u kojima rastaju (i kako da im objasnim da se najčvršće veze dogode kad se kucnu dva čokanćića domaće šljive; u grimasama lica onih koji ih piju dogodi se ceo jedan balkanski svet dobrodošlice i povezanosti). Kad sam videla da Ivan radi na projektu Balkan Frontier, odmah mi se učinilo da bi bilo zanimljivo istražiti o čemu se radi.

Jaka Teršek i Ivan Tomašević upoznali su se tokom mastera fotografije na Royal Academy of Fine Arts u Antwerpenu. Iako su ideje razvijali na engleskom, izvan akademije prebacivali bi se, kako kažu, „na neku spontano nastalu slovenačko-hrvatsku mešavinu, jezik koji nam je bio prirodan i zabavan, a koristili smo ga i kada nismo hteli da nas drugi razumeju“. U tom zajedničkom jeziku i prostoru nešto je kliknulo. „Dolazimo iz različitih sredina, ali prepoznali smo sličnost – osećaj bliskosti. Odrasli smo u regijama sa drugačijim ritmom od zapadne Evrope, i to nam je dalo osećaj doma dok smo studirali preko.“ S vremenom su postali bliski prijatelji i počeli da razmišljaju o zajedničkom projektu. Balkan se sam po sebi nametnuo kao početna tačka, „nešto lično, nešto što je čekalo da bude istraženo“. Prijavili su se za artistic reserach na Akademiji i krenuli na putovanje Balkanom, ono doslovno, i unutrašnje.

Balkan Frontier

Iako obojica dolaze iz zemalja bivše Jugoslavije, njihova lična iskustva tog nasleđa oblikovana su različitim kontekstima. Ivan (rođen 1989.) odrastao je u Slavoniji, i za njega je percepcija Balkana oduvek bila neposredna, oblikovana kulturnom bliskošću Srbije i BiH i posleratnom atmosferom koja je oko njega bila sveprisutna. Za Jaku (rođen 1997.) jugoslavensko nasleđe je uvek delovalo kao nešto iz daleke prošlosti. Odrastao u eri samostalne Slovenije, njegove asocijacije su „dolazile uglavnom kroz tragove; modernističke zgrade, Ex-Yu muziku, priče bake i dede o staroj dobroj Jugoslaviji. „Na početku smo se često osećali kao autsajderi – premladi, nedovoljno ozbiljno shvaćeni, nesigurni kako uopšte pristupiti temama koje nismo lično proživeli. Međutim, što smo više putovali, slušali i proživljavali različite situacije, sve smo više počeli da se uklapamo. Naučili smo da čitamo atmosferu, razumemo metafore i šale koje imaju smisla samo ako si ih slušao odmalena. Malo po malo, osećaj je postajao – da, zaista jesmo Balkanci. Znamo kako da se krećemo ovim prostorima, kako da razgovaramo sa ljudima, kako da razumemo ono što je rečeno, a još više ono što ostane neizrečeno“, govore mi dok se prisećaju kao su ih kolege i profesori često duhovito zvali balkanskim momcima. „Isprva nismo znali šta da mislimo – da li je to kompliment, stereotip? Verovatno oba. S vremenom smo prihvatili taj nadimak.“ Shvatili su i da pozitivan ili negativan prizvuk reči Balkan zavisi od konteksta. „Spolja se često doživljava kao nešto egzotično, misteriozno. Iznutra, reakcije variraju od srdačne znatiželje do blagih tenzija – posebno kada se dotaknemo nacionalnih identiteta i ratne prošlosti.“ Srljajući prema kraju priče, pitam ih: i, šta ste na kraju saznali o Balkanu i na koja pitanja dobili odgovore? „Na kraju, projekat nam nije dao jednostavne odgovore. Dao nam je mešavinu jasnoće i zbunjenosti, što zapravo vrlo dobro opisuje i samu regiju. Možda je to i poanta: ne postoji jedan način da se bude Balkanac, i upravo je to čini onime što jeste.“

Duge vožnje, produženi boravci na pojedinim mestima i spontani susreti sa ljudima bili su njihova metoda istraživanja, i mogu da je zamisle – tako nekako to gostoprimstvo ide kod nas na Balkanu. „Ovi susreti su dolazili u raznim oblicima i svaki je na svoj način oblikovao projekat. Neki su bili iz akademskih i kulturnih krugova – njima smo se svesno obratili tražeći mišljenje, mentorstvo ili saradnju. Većina ih je rado podržala naš rad. Druge smo upoznali slučajno – na putu, u kafićima, na ulici. Pozvali su nas u svoje domove, podelili priče, pustili nas da ih snimimo ili fotografišemo“ govori Jaka dok se Ivan nadovezuje: „Neki nisu hteli da budu snimani, ali su velikodušno delili uspomene i lokalno znanje. Takve razgovore beležili smo i uključivali u projekat na druge načine. Neretko su nas ljudi iznenadili gostoprimstvom – nudili smeštaj, hranu, plaćali piće ili hotel, a već sledeći dan nastavili razgovor kao stari znanci“. Zajedno zaključuju: „Upravo ta otvorenost i spremnost na povezivanje – često spontana i neplanirana – postala je srž našeg pristupa. Podsetila nas je da istraživanje nije samo beleženje, već i prisutnost, slušanje i poverenje u tok stvari.“

Proputovali su celu regiju. Pitam ih šta ih je posebno privuklo. „Na putovanjima smo primetili jednu tipično balkansku kontradikciju: ljudi su često izrazito zaštitnički prema svojoj imovini, ali iznenađujuće opušteni kada je reč o sopstvenoj slici. Snimajući na ulici, većina bi samo prošla uz osmeh, ali čim bismo usmerili kameru prema autu, vrtu ili prozoru, neko bi se odmah pojavio sa pitanjima ko smo i šta radimo. Ta mešavina teritorijalnosti i ležernosti otkriva zanimljiv spoj ponosa, opreza i otvorenosti.

Jedno od najposebnijih iskustava doživeli smo u Subotici, u Mini Jugoslaviji, nostalgičnom eko-parku i okupljalištu gde su nas dočekali čobanac, rakija, tombola i karaoke. Vlasnik nas je sproveo kroz prostor ispunjen simbolima prošlosti, a ubrzo smo i sami završili na pozornici, pevajući s neznancima koji su nam postali prijatelji. Boca dunjovače išla je sa nama, a ostatak večeri pretvorio se u nešto divlje i duboko dirljivo – pevali smo, smejali se, razmenjivali priče, osećajući istinsku povezanost, ali i tihu tugu u pozadini. Bliskost i podeljenost ovde su išle ruku pod ruku. Bila je to možda najlepše – i najtužnije – veče celog putovanja.“

Umesto da dijagnostifikuju probleme naše regije, želeli su da uhvate mnogostrukosti proživljenog iskustva. „Pristupili smo projektu kao umetnici – sa dozom slobode da lutamo, posmatramo i reagujemo instinktivno. To nam je omogućilo da Balkan istražujemo ne kao niz problema koje treba analizirati, već kroz atmosferu i isečke svakodnevice.“ Ističu i kako nisu zatvarali oči pred društvenim, političkim ili ekonomskim problemima,“koji su itekako prisutni“. Međutim, umesto da ih beleže direktno, ostavili su prostor da se ti slojevi pojave indirektno, kroz kroz ton, kontekst, tišinu. „Svesni smo i da postoje fotografi koji mnogo bolje dokumentuju te teme, tako da naš doprinos leži negde drugdje: u emotivnom i intuitivnom prostoru, tamo gde se snovi, sećanja i stvarni život prirodno stapaju.“

Njihov projekat istražuje šta znači pripadati mestu često uhvaćenom između samopercepcije i spoljnih narativa, a fotografijom hvataju tu svojevrsnu prostornu ili atmosferičnu neodređenost, prizore koji istovremeno deluju tužno, smešno i pomalo apsurdno. Baš to me je privuklo na tom vizuelnom nivou koji sociološki otkriva sve podslojeve tog našeg Balkana. „I upravo nam je to važno. Želimo da privučemo pogled, da ga zadržimo dovoljno dugo da iz fotografije počne da izranja nešto dublje. Ono što se na prvi pogled čini smešno ili čudno, često postaje slojevitije što duže posmatramo. Taj spori ritam otkrivanja nam je bitan – odražava složenost same regije, u kojem se slojevi priča i pogleda neprestano preklapaju.“

Kažu mi kako se dobar primer tenzije između unutrašnjeg identiteta i spoljašnje percepcije nalazi u samoj srži projekta: „Hrvat i Slovenac koji putuju Balkanom pod okriljem belgijske akademije – zvuči skoro kao vic. I ponekad smo se zaista tako osećali. U početku smo bili svesni kako izgledamo: dva lika sa velikim fotoaparatima koji tumaraju malim, zaboravljenim mestima. Pokušavali smo da se uklopimo, budemo neprimetni, ali to je samo povećavalo distancu. Kad smo odlučili da se otvorimo i budemo potpuno upadljivi, dogodio se preokret. Ljudi su počeli da nam prilaze, da razgovaraju sa nama, da nas pozivaju k sebi. Pokazalo se da upravo iskrenost i prisutnost otvaraju vrata dok je pokušaj uklapanja stvarao distancu.“

Glavni output projekta biće fotoknjiga, ali ne u klasičnom dokumentarnom smislu. „Fotografije ne nastoje ništa da objasne ili definišu. Njihova svrha je da podstaknu pitanja, ostave prostor za različita tumačenja. Ne želimo da ponudimo jednu jedinu verziju Balkana, nego njegovu fragmentiranu i ponekad nedorečenu sliku. Knjiga nema jasno određen početak niti kraj, i to je sasvim namerno. Za nas ona počinje tek kad se zatvori – kad čitalac ponešto iz nje ponese sa sobom u sopstvene misli i razgovore“.

Projekat još nije gotov, iako će sledeće godine putovati nešto manje. Razgovaramo o završnim mislima i utiscima svega što su dosad doživeli, a posebno su ih zaintrigirale promene koje se ubrzano događaju u određenim delovima Balkana. „Lako je pomisliti da je ovde sve stalo u vremenu, ali stvarnost je složenija. Ljudi i dalje odlaze, neka sela nestaju, ali razvoj ide sve brže – posebno duž albanske obale, u Crnoj Gori i oko Beograda. Najčešće je reč o infrastrukturi: putevi, stanovi, turizam. Donosi prilike, ali i rizike.“ Netaknutom divljom i sirovom prirodom ostaju, očekivano, oduševljeni. „Od šuma u Bosni i Hercegovini do planina u Crnoj Gori i Albaniji, ovde se kriju pejzaži koji izgledaju kao iz bajke. Ali nije reč samo o pejzažima – tu je i prava bioraznolikost, složeni i osetljivi ekosistemi. Kako se infrastruktura širi, ključno je sačuvati te prirodne oaze.“

Ima jedna stvar koju su posebno naučili – da prestanu previše da razmišljaju (koju ću rado pozajmiti za sopstvenu svakodnevicu, isto želim i vama). „Pre smo se pitali hoće li biti neugodno zamoliti nekoga za fotografiju – hoćemo li im smetati, hoće li nas gledati čudno. Sećam se kad smo u Severnoj Makedoniji prošli kraj kuće gde su dva muškarca češljala šarplaninca. Krenula je analiza: da li treba da stanemo? Na kraju smo jednostavno pitali. U roku par minuta pili smo pivo, jeli sir, dobili kafu, kao da se znamo godinama. Odveli su nas i do farme rođaka da pokažu odakle je pas. Ponekad je stvarno dovoljno samo stati i pitati, ostalo se posloži samo.“

I za kraj, još jedna zanimljivost: „Gde god smo išli, koliko god mesto bilo udaljeno ili nepoznato, uvek smo naišli na nekoga ko je živeo i radio u Sloveniji – ili barem imao rođaka koji jeste. Pogotovo u Mariboru“, smeju se.

Fotografija se često percipira kao solo praksa, ali njihov rad je zajednički od početka do kraja na ovom projektu. Osim što su jako puno vremena proveli u vožnji, uvek zajedno, različito su percipirali određene situacije. „Jaka gleda levo, Ivan desno. Neko nešto uoči, sledi rasprava: treba li nam baš ta plastična stolica? Ponekad se vratimo i nakon kilometar kako bismo ipak uhvatili tu scenu“, objašnjavaju mi duhovito. Iako se često nisu slagali, nisu pokušavali da uvere onog drugog u svoje, već da stvarno slušaju i traže šta najbolje služi priči. „Posmatrajući kako onaj drugi razmišlja i radi, polako smo počeli da preuzimamo najbolje jedan od drugog. Nismo postali isti, ali su se neki naši pristupi prirodno isprepleli.“ Završno, odlučili su da obrišu granice autorstva. „Želimo da fotografije deluju kao da je mogao da ih snimi bilo koji od nas. Ne potpisujemo ih pojedinačno jer šta uopšte znači autorstvo u ovom slučaju? Jedan vidi prizor, drugi snimi, treći obradi. Sve radimo zajedno.“

I mislim da su mi u tom pristupu, za kraj, dali najlepšu moguću viziju Balkana – onog koji svi delimo, bez podela.