Fotograf Marco Carreira vodi nas na svoje intimno putovanje Balkanom

Nigde toliko lepote. Nedaća i snage. Omeđenosti i otvorenosti. Vere i otpora. Duše. Kao na brdovitom nam Balkanu. Ta zemlja kontradiktornosti fascinira vekovima unazad, uglavnom one koji su spremni da zavire ispod površine, sagledaju dublje i otkriju svu njenu slojevitost. Fotograf Marco Carreira jedan je od njih: iz rodnog Portugala na Balkan je prvi put došao pre šest godina – and the rest is history. Njegova živopisna estetika prenosi poruke i emocije, posebnu pažnju posvećujući promišljenoj kompoziciji, prisustvu čoveka, te različitim igrama svetlosti i senki. A kako sve to autentičnije uobličiti nego analognom fotografijom, koja prihvata njegov sporiji i promišljeniji oblik izražavanja, nadilazeći prolaznost vremena. Odmah na početku pitam ga koji mu je bio prvi neočekivani utisak pri dolasku na naše prostore. Srdačnost, kaže mi. U poređenju sa Latinima, mislio je da su Sloveni hladniji, kad ono… svaki kutak treperav od topline. Zato je svoj putopis nazvao simbolično: Balkans with Soul.

Srbija | Beograd

Na Balkan je došao kako bi otkrio nasleđe Jugoslavije, naročito u arhitekturi, a čija je zaostavština u Beogradu ostala možda i najopipljivija. U Beogradu sam otkrio grad koji pulsira, prkosi i stalno se iznova rađa. Oduševila me je njegova brutalistička arhitektura i sirova lepota: najviše Zapadna kapija i čitavo naselje oko nje. Na svakom koraku bih zastao, dugo gledao i analizirao gotovo svaku zgradu pored koje bih prošao. Ta sirovost, nesavršenost, nepotčinjenost, za njega znače autentičnost za kojom kao umetnik večito traga. Ali tu su i Tvrđava, boemski barovi, neverovatna atmosfera na terasama kafana uz ulične muzičare, i generalno, ljude koji su uvek spremni za provod. U više navrata, Marco mi ponavlja da je ovaj grad zaista napravljen za ljude, a kada ga pitam na šta tačno misli, kaže mi da je sve vrlo dobro organizovano – što i nije utisak onih koji u njemu žive, kažem mu kroz smeh. Pored Crne Gore, dodaje, ovde se najviše osećao kao kod svoje kuće: idealna relacija za život značila bi urbanost Beograda u kombinaciji sa obalom Boke.

Crna Gora | Boka Kotorska

Iako, vrlo pristojno, ne želi da izdvoji nijednu balkansku državu kao omiljenu, prećutno, osećam da mu je to Crna Gora. Bilo bi neiskreno da kažem da nije. Ona je jedno od najlepših mesta koje sam ikada posetio, ne samo na Balkanu. Boka Kotorska izgleda kao da je izvučena iz bajke, a imao sam priliku da obiđem celu njenu obalu tokom svog boravka: svaka plaža bila je lepša od prethodne, a naročito one oko Perasta. U kući u kojoj sam odsedao, domaćini su me dočekali kao da sam im rod, sa sve hranom i pićem u izobilju. Brinuli su o meni, informisali me i pomagali mi, kao da nisam samo jedan od mnogobrojnih gostiju. Ta srdačnost je danas retka.

Osećaju kao kod kuće doprinelo je i more — u rodnom Portugalu takođe ima prelepu obalu, pa se, kad god je blizu nje, oseća kao svoj na svome. Posebno se zadržao na Svetom Stefanu, kako bi ovekovačio njegovu lepotu iz vazduha, a prilikom sledeće posete, kaže mi da bi više vremena voleo da provede na Durmitoru i u divljoj prirodi. More za njega ima neobjašnjivu kontemplativnu dimenziju, zato je ovde iskoristio vreme za odmor, a najuzvišeniji osećaj mira doživeo je u manastiru Ostrog, usečenom u stenu, između neba i zemlje. Ni tmurno vreme nije moglo da naruši taj pejzaž – po njegovom mišljenju Crna Gora najlepša je baš tada, van sezone.

Hrvatska | Zagreb

Moje putovanje započelo je pre šest godina u Zagrebu, gde sam najviše vremena proveo na kaldrmi Gornjeg grada, u ikoničnim plavim tramvajima koji vijugaju ulicama u duhu austrougarske arhitekture, i na skrivenim umetničkim mestima. Ovde još nisam koristio analognu fotografiju, napominje mi, iako to ne oduzima na šarmu njegovoj perspektivi. Univerzalnost po pitanju ljudskosti, ali i svih zajedničkih radosti i briga, doživljaj je koji ga posebno okupira kada otkriva nove zemlje i kulture. Tako nikada neće zaboraviti razgovor s taksistom od aerodroma do centra grada, sa kojim je delio vrlo slične poglede na mnoge političke i socijalne teme. Odmah je osetio bliskost sa ljudima, slično kao u Beogradu, ali Zagreb je za njega tiši, uglađeniji. Neispunjena želja? Poseta hrvatskoj obali o kojoj je slušao fantastične priče – napominjem mu da to mora biti sledeća stavka na njegovoj must-visit listi.

Makedonija | Skoplje

Na kraju, Skoplje je bilo možda i najveće iznenađenje. Grad u neprekidnoj metamorfozi, gde se drevna istorija stapa sa monumentalnim urbanim potezima. Najviše sam vremena provodio na Kamenom mostu, starom osmanskom bazaru i otkrivajući brojne statue koje krase grad: deluju kao delovi slagalice jednog višeslojnog identiteta. Pored te višeslojnosti, Skoplje je intrigantno i beskrajno fotogenično. Da je došao na zemlju sa dušom, ovde je samo potvrdio: svaka fotografija koju je napravio bila je više od običnog prizora, pokušaj da se ovekoveči emocija koja ne vrišti, lepota koja nije očigledna, kultura koja nije predvidiva. Dok ih gledamo, kažem mu da sam za poneke pomislila da su napravljene u Sarajevu, a koje još nije stigao da obiđe. Svaka je zemlja, zaključujemo, Balkan u malom – toliko su različite, a toliko slične u svojoj suštini.