In Conversation with:
Baby Lasagna i Vesna Pisarović

Vesna Pisarović intervjuiše Baby Lasagnu? Da, to je jedino imalo smisla. Vesna Pisarović predstavljala je Hrvatsku na Eurosongu 2002. godine sa pesmom „Sasvim sigurna“ i plasirala se na odlično 11. mesto. To je bio razlog za takav intervju, i u
zrok je zapravo činjenica da je Vesna u međuvremenu ostvarila zavidnu muzičku karijeru, napravila zaokret u muzici, izrazu, imidžu i da sada uživa status zvezde i performerke čiji se koncerti rasprodaju u tren oka. Upravo jedna takva zvezda,muzičarka, jedina je dolazila u obzir kada smo razmišljali o intervjuu sa Baby Lasagnom. Baby Lasagna napravio je nešto što je do sada samo uspelo grupi Let3 sa njihovim prošlogodišnjim muzičkim brojem, a nekako nam se čini da je Baby Lasagna otišao i korak dalje. Suočavanje sa velikom muzičkom zvezdom koja ima već izgrađenu komunikaciju i onom mladom koja sada sija vatrenim sjajem izgledalo je kao jedini logičan potez.

VP: Ovo je moj prvi intervju, i najraniji u životu koji sam radila, tako da ćemo videti šta će iz ovoga ispasti. Hoćeš li da te zovem Marko ili Baby Lasagna, to mi moraš reći.

BL: Marko.

VP: Siguran si?

BL: Da, Marko, radije bih da je Marko.

VP: I… zatvoriš se u svoj stan, o čemu u stvari maštaš? Šta će biti prvo što ćeš uraditi?

BL: Opet ću pogledati seriju „The Office“. To je moja sigurna zona, tako da mislim da ću to uraditi, tu se osećam sigurno, kada sam u svom krevetu. U tišini, isključim internet na telefonu i gledam „The Office“ sa Elizabetom.

VP: A reci mi, kad pogledaš SVE epizode serije „The Office“, kako će život izgledati nakon toga? Da li će imati smisla?

BL: Već 11. put gledam seriju ispočetka, zabavljam se. Ovo je neki sigurnosni tik, rekao bih.

VP: Sećam se da kad sam se vratila kući sa Eurosonga, tada su se još pozajmljivali filmovi, pozajmila sam deset westerna. To su filmovi koje baš, ono, gledam i opustim se, i zaboravim. Kupila sam burek u pekari, pivo i to je bilo to. Da li preferiraš da se situacija promeni nakon tri minuta ili deset minuta, ili voliš da pronalaziš nove stvari u istoj situaciji tokom izvođenja te pesme?

BL: Veoma dobro pitanje, ovakvo pitanje može doći samo od muzičara, čini mi se. Ovaj, ja sam se bojao na početku i zamišljao sam da će mi ova pesma pre Eurosonga već dosaditi’, ona Dorina će mi isto dosaditi’, ali to se nije desilo.

Vjerujem da, bar zamišljam da ću nakon Eurosonga poludeti više od nje, ali još uvek ne osećam to. A to je možda zato što ja nisam najbolji pevač, pa se uvek trudim da je svaki put sve bolje otpevam. I onda gledam šta mi je izazov; moram da se fokusiram konstantno na stomak, na izvedbu, na divljanje, pa onda pošto imam baš puno divljanja u svom javnom nastupu. Moram da se koncentrišem: „OK, sad si preterao, sad se smiri, moraš da udahneš…“ i tako. Mnogo razmišljam, tako da mi nije mi još dosadilo. Kad me ljudi pitaju kad je Eurosong, moram priznati da stvarno ne znam tačan datum.
Ja sam poput nekog kofera, znam samo kad krećemo na put.

VP: Moje iskustvo je da je sve veoma profesionalno, ima mnogo proba; probe kamere, šminka,

svetla, svaki dan nešto drugo. Inače sam veliki tremaroš, stalno imam tremu, ali prvi put na Eurosongu je nisam imala, stvarno sam uživala u ta tri minuta, sve je bilo kao neki lep san. Nadam se da će to biti i tvoje iskustvo. Možeš ti to. Kako se nosiš sa tremom, „vidiš” li je, da li ona menja svoj oblik, u zavisnosti od dana, situacije?

BL: Nekad pogodi jače, nekad manje, ali u globalu meni je sve ovo novo u smislu da sam ja tek prvi put u ulozi pevača. Ceo život se bavim muzikom, ali nikad kao pevač, i Dora je moj prvi javni nastup u ulozi pevača. Pa je ovo skroz nešto novo u smislu treme. Mnogo je veća nego pre. Ranije sam mogao da se sakrijem iza instrumenta, znao sam da je pažnja, ili bar mnogo više pažnje, na frontmenu, nego na meni. Sada sam ja taj koji privlači pažnju publike. Kod mene se trema pokazuje kroz zevanje.

VP: Razumem, počne da mi se spava, da mi suze oči. I da, slažem se, biti pevač i imati bilo kakav instrument pred stobom je velika razlika. Često raspravljam o tome sa svojim bendovima. I stvarno nije isto, imaš taj mikrofon ispred sebe, ali to nije ništa. To nije zaštita, ti si sam svoj instrument i izložen si.

BL: Mene je sada više strah od koncerata koje smo ugovorili nakon Eurosonga, nego samog Eurosonga. Sada sam u ulozi frontmena i prvi put ću izvoditi pesme u toj ulozi i prvi put na taj način komuniciram sa publikom.

VP: Savetujem ti da pokušaš da se ne stresiraš. Mama mi je jednom rekla, i bila je u pravu: „Vesna, molim te, dobra si na sceni, samo nisi za konferenciju, ne pričaj ništa.“ Uvek pomislim na to.

BL: Baš mi je drago da ste to sada rekli. potpuno se slažem. Do sada sam znao za Rammsteina, ali Rammstein nije bend, to je pozorište. Ima ogromnu produkciju. Tako da je Lako Tillu kada ništa ne kaže jer oko njega svet gori, a publika luduje. Na kraju koncerta kaže „Danke“ i to je to. I tu se raspada ceo moj mali svet, tako da je bolje biti jednostavan.

VP: Što se tiče stila tvojih pesama, muzike; vidim da si bio inspirisan nekim bendovima poput Electric Cowboyja. Kako kreirati pesme, koliko pluginovi igraju ulogu u kreiranju pesme, koliko je važno biti originalan ili koristiti nešto što vam je zanimljivo i onda to interpretirati na svoj način? Ti jesi sam po sebi originalan, zato me zanima.

BL: Mislim da ljudi lako prepoznaju kopije, lako prepoznaju fejkovanje, a u tome je u suštini problem kada dođu u pitanje neoriginalnosti. Ali ako praviš svoju muziku, iako ona proizlazi iz srca, iz duše, nebitno je da li zvuči kao nešto drugo. Mi kao slušaoci ćemo jednostavno znati da je to iskreno i originalno. Ne samo da je iskreno i da je tvoje, da je proizašlo iz srca, ne iz nekog mišljenja da pesma zvuči dobro.

VP: Slažem se, ali na kraju krajeva svi imamo sličan izbor informacija, a inspiracija sama je opet originalna, individualna stvar. A reci mi, zvuk koji vidiš dalje, kako ga vidiš, kako vidiš binu, kakav će to biti bend na tvojim budućim koncertima? Koliko će to biti pratećih trekova, koliko će biti live nastupa, kako to vidiš?

BL: Sve je još u nekom procesu razvijanja i kad se sastanem sa bendom, vidim kako zapravo pričamo o daljnjem razvijanju te neke vizije. Iako ostaje malo vremena, uvek su tu neki rokovi koji ograničavaju kreativu, ali su neophodni.

Planiram bubnjara uz sebe, ako pričamo baš o formaciji, bas gitaru i DJ-a u isto vreme, u zavisnosti od potreba pesme. Imajući u vidu da je, na primer, „Rim Tim Tag Dim“ popriličan rok momenat na albumu, ali sa druge strane imamo i EDM pesme koje uopšte nemaju gitare, više su DJ-evske. Imamo i funky stvar i onda ćemo se više oslanjati na backing trackove u zavisnosti od pesme, odnosno na matrice, a što je više življa, funky stvar, tu ćemo mnogo više svirati live. Sve što radim mi je u službi stvaranja dobrog showa, da ljudima bude dobro, da nama bude dobro, da se svi zabavimo, a sad, da li sviramo uživo ili na matricu, svejedno mi je.

Da, pogotovo u popu, kako je rekao moj profesor pevanja, kad dođeš na stage, zgrabiš ljude za bradu i do kraja koncerta ne puštaš. E to je to. A kojim sredstvima se služiš, to ti najbolje znaš, to zavisi od tvoje estetike, i o tome šta slušaš i voliš.

VP: Reci mi, što se tiče života preko, da li bi mogao da zamisliš da ako se nešto interesantno dogodi kroz ovaj period, jer ne znaš, uvek mi pravimo planove, ali život je tu da te planove pokvari ili promeni, da li bi mogao da živiš preko?

BL: Pa teško, u smislu da znam da bi mi bilo teško, to bi uticalo na moje mentalno stanje. Bar zamišljam da bih, ali jedini način da odem je da znam da ću se vratiti za kratko vreme. To bi mi bila nekako misao, ono, luka kojoj bih se konstantno vraćao kada bi mi bilo teško. Baš sam pričao s Elizabetom šta bi bilo kad bi morali da se odselimo i teško je to izvesti, skoro pa nemoguće. Ali ako bi to bila stvarno sjajna prilika, mogli bismo da odemo na godinu ili dve, ali to je isto nategnuto.

Ovaj lik iz moje pesme je, da tako kažemo, primoran da ode zbog životnih okolnosti. A ja bih više otišao iz fore, avanture. On teškog srca odlazi, on odlazi jer mora. Tu je razlika.

VP: Koliko želiš da budeš informisan, koliko se informiraš i koliko se štitiš od toga? U kojoj meri misliš da možeš nešto da promeniš?

BL: Pa, ne štitim se svesno ni nesvesno, samo ne konzumiram te informacije. Ček ne ni iz nekog specifičnog razloga kao da želim da zaštitim sebe ili ne znam, ostanem apolitičan. Ali čisto zato što mi je dosta, toliko sam izgubljen u tome da, na primer, kada pročitam novinski članak, ne znam o kome ti ljudi pišu, o čemu i kakvim aferama se radi, to je kao da čitate japanski.

Ne bežim od politike, nego mi je dosadna. Ali razumem i argumente ljudi i argumente mog mozga kada mi kažu da možda treba da se informišem jer i dalje delimično snosim odgovornost kao građanin države. Tako da, ne znam, razvlačim se često između ta dva ekstrema: totalne apolitičnosti i tog nekog glasa koji mi govori da bih trebao da se informišem kako bih znao šta se događa. Ali u ovoj trenutnoj situaciji, potpuno sam neinformisan, nažalost.

VP: Tvoja pesma je politička, govori o migraciji.

BL: Ova situacija nije nova, nije nešto od danas, niti od juče. Uvek je bilo migracije i ljudi koji će otići iz različitih situacija, najčešće političkih i ekonomskih. Stoga se apsolutno slažem sa tobom. Ona i jeste politička. Više pažnje posvetio sam osećaju koji je izazvala reakcija političkih aktivnosti nego na same političke aktivnosti. Iskreno, nisam ništa pametno rekao u pesmi, samo sam ispričao tužnu priču.

VP: Kakav si sa engleskim?

BL: Studirao sam na engleskom jeziku i položio sam u Britanskoj ambasadi jedan ispit da bih bio kvalifikovan za viši nivo engleskog jezika. Tako da, dobar sam.

VP: Jer nekako mi se čini da mnogi pevaju na engleskom, ali retko ko ume da komunicira na engleskom, jer mislim da je, a to sada primećujem sa moje fonetičke i pevačke strane, imaš jako dobar engleski izgovor, a to ti je svakako prednost.

BL: Baš su mi iz Vivi Blogsa, najveće zajednice Eurosonga, rekli da po izgovur ne može da se primeti odakle sam; da bih mogao da budem iz Irske, Amerike, Londona…

View this post on Instagram

A post shared by Vogue Adria (@vogue.adria)

VP: Malo o modi. Za mene je moda – skandinavska moda. A za tebe?

BL: Ono što mi Elizabeta kaže da obučem. Ja ne znam što znači „skandinavska moda“. Super mi je da gledam modnu reviju, fasciniran sam načinom na koji se moda izražava.

VP: Kako se ti nosiš sa tim javnim pojavljivanjima, koja su sada intenzivnija? Imaš li neki izgovor za to: „Danas sam na Marsu, ne mogu da dođem“ ili zaista ideš po rasporedu kako te pozivaju, tako odlaziš?

BL: Nažalost, nemam vremena za sve, pa moram da odbijem ljude. Nekad, ali i kad kažem odbiti ljude, mislim na medijska gostovanja. Trudim se da uradim što više mogu. Ali ponekad su ljudi užasno zamorni i onda ne mogu a da jednostavno ne kažem – ne. Bilo je i neprijatnih iskustava, raznih nagovaranja, preko poznanika u porodici i nekih sumnjivih okolnih puteva. Ali što se tiče ljudi na ulici i kako reaguju kada me vide, to mi je OK.

VP: Reci mi, šta je za tebe ljubav? Vidiš li ljubav kao istinu dvoje ljudi, koji gledaju na svet
različitim očima, ali onda sa nesebičnošću i željom da ta istina dvoje ljudi traje dugo? Kako
gledaš na to, koliko je to bitno i da li je ljubav neka istina u svemu? I koliko je ona tebi bitna?

BL: Pričao sam sa jednim prijateljem o tome, i razilaze nam se mišljenja. On je rekao da su
naivan i glup dva brata. Uglavnom govorio je kako je loše biti naivan. A ja zapravo mislim da
biti naivan, znači biti dobar. I mislim da je ljubav jedinstvena istina. U smislu da je ljubav za mene nesebična i ne samo između dve osobe na romantičan način, nego bilo kakva ljubav: prema strancima, prema neprijatelju. I da uvek treba biti na usluzi, biti naivan. Ljubav je za mene naivna i ultimativna vrednost. Ljubav nije promišljena i opasna.

VP: Jako si to lepo rekao. Na kraju; zbog ljubavi se ljudi i ubijaju, i vode ratovi. Ljubav je zaista najveća istina. Neka te vodi ljubav i neka te štiti. Želim ti puno sreće i samo misli – jednostavno. I svemir će ti već biti na usluzi.

Fotografije: MARKO SUVIĆ
Kreativna direkcija: FILIP KOLUDROVIĆ
Moda: ANA NIKAČEVIĆ
Šminka: SAŠA JOKOVIĆ
Kosa: ANTE PAŽANIN
Asisten stilistkinje: IGOR MAKOVIĆ