Razgovarali smo sa čuvenim Artezem, tvorcem jedinstvenog murala u Zagrebu.

Arteza pratim nekih desetak godina, od kada sam prvi put ugledala jedan njegov mural, u Slavonskom Brodu, u Hrvatskoj. Prikazivao je ženski lik sa naslikanom maskom na licu, preko očiju, i oči su me hipnotizovale. Jedno smeđe i jedno zeleno oko kao da svako gleda samo za sebe, a istovremeno u istu tačku. Ne znam da li je moguće opisati pogled, ali Artez je uspeo da ga naslika. Nisam sigurna da li još uvek postoji taj mural, pretpostavljam da ga više nema, da ga je vreme pojelo, kako to inače biva sa street art i graffiti radovima. Ako gledam unazad na njegovu karijeru rekla bih da je tada počinjao da bude veliko ime na svetskoj street art sceni. Zanimljivo je posmatrati, u realnom vremenu, rast i razvoj umetnika; Naime, ovaj rad, rad koji me je hipnotisao i skrenuo pažnju na njegovu umetnost, ima vrlo malo zajedničkih tačaka sa radovima koje sada stvara.

Artez je kroz zadnjih petnaest godina narastao u možda najveće regionalno ime (ako ne najveće, onda jedno od najvećih!) koje se spominje širom sveta, posebno kada se ističu street art ostvarenja, i dok ga gledam kako stoji visoko na dizalici uz zid petospratnice dok slika, pitam se da li je svestan toga, svoje umetničke veličine. – Nikada nisam imao potrebu da sebe nazivam umetnikom. Nekako je to došlo samo od sebe, spontano. To je neka titula koju nisam tražio ni hteo. Ja sam samo hteo da se kreativno izrazim. Potreba je nepresušna. Svaki put kada mi se ukaže prilika za slikanje ja je zgrabim i iskoristim. Kroz taj rad sam izgradio svoj identitet. Jako sam disciplinovan i ne propuštam prilike. Odmah na početku, nakon pitanja identiteta, otkriva mi da je zapravo on bivši sportista, ceo život je trenirao, razne sportove, a svaki mu je usadio disciplinu, volju i ono neminovno, da se prihvtaju svi izazovi koji iskaču na putu. Da se ne izbegavaju, zaobilaze, niti preskaču. Sa njima se suočava. Naučio je do rezultata doći na mišiće. Artez ne odustaje, radi iznova i iznova, ponavlja radnje dok ih ne svlada. – Ja nisam umetnički genije i ne oslanjam se na talenat. – Jasno i direktno kaže. Vodi ga instinkt i volja. Isto tako je naučio da veliki radovi donose puno toga, dok su mali radovi samo jedna velika komplikacija, barem u Artezovom svetu.

Moram priznati da me ta njegova spoznaja iznenađuje i impresionira već godinama, decenijama… Jer što mu je rad veći, osim impozantnih dimenzija, on je veći i izvedbom i porukom koju šalje. Tako sam, potpuno impresionirana, posmatrala kako završava zadnji rad koji je kreirao u sklopu festivala OKOLO u Zagrebu. Pokret objekata na slici, način kako pristupa detaljima prizora i kako ih izvodi ne mogu ništa manje nego impresionirati. Pozivam vas da se prošetate zagrebačkom Ilicom i da stanete kod kućnog broja 227, na južnoj strani ulice i dignete pogled. Dajte sebi bar desetak minuta, gledajte. Imam osećaj da će svaki zainteresovani prolaznik i znatiželjnik u trenutku posmatranja murala dobiti onaj svevideći pogled koji je Artez naslikao, onda, u Slavonskom brodu. Kao da je tada, na svojim počecima, nagovestio da ćemo morati mnogo da gledamo kako bi pogledom obuhvatili celovitost njegovog rada. Ako tu nema i talenta, ne znam gde ga ima. Šta god Artez mislio o tome.

Ali da se vratim na njegove velike formate. Fizički su zahtevniji. – Govori Artez dok bojom zamrljanom rukom briše teški, letnji znoj sa čela. Ne mogu uopšte da zamislim koliko je fizički zahtevno i teško izvesti ovakav rad, rad koji se proteže kroz pet etaža zgrade. Na nekim stvarima manje radiš, na neke se više koncentrišeš, neki detalji su važni, neki nisu… pa ih i nema. – Objašnjava Artez, dok moj pogled napokon dolazi do vrha slike i potpuno se oduševljavam kako je naslikao – stopala. Plesna, baletska stopala, plesačice, u pokretu, sa partnerom, na zidu muzičke škole. Sjajan spoj, zaokružena priča. Sreća u nesreći je da se mural gleda izdaleka, ne iz blizine, tako da ne moram neke stvari jako detaljno da obradim, pa sam brži. Znam da bi me manji formati izmučili sa detaljima. – Sa olakšanjem govori i nastavlja ovaj umetnik sa diplomom arhitektonskog fakulteta. – Ali zato sam odlučio da nastavim školovanje. Ne mogu da pristupim malom formatu kao i velikom formatu. Mislim da još nisam savladao manje formate, što je čudno i neobično, jer umetnici prvo savladavaju male formate. Za mene, sve nekako ide naglavačke, od kraja. Zato sam pre dve godine pohađao časove crtanja. Da, ja „veliki umetnik“, uzeo sam časove crtanja i onda se jedna stvar nekako nametnula. Odlučio sam, u kasnim tridesetima, da se upišem na Akademiju lepih umetnosti. I upisao sam je. „Veliki“ Artez je sada – student, brucoš; nisam mogla da ne pomislim na to i onda je on to izgovorio uz iskren i neopterećen smeh.

Završava prvu godinu akademije i odličan je student, same odlične ocene ima u indeksu. Ja zapravo – uživam. – Govori – Moj pristup studiranju je potpuno drugačiji od onog koji sam imao kada sam studirao kao mladić. Više sam fokusiran na fakultet, na obaveze, znanje koje stičem. Više sam zainteresovan za materiju. Valjda to dođe sa godinama. Možda bi svi trebalo da upišu fakultet u srednjim godinama. Objašnjava mi da je na studijama arhitekture tražio svoj identitet, da nije znao ko je i šta želi i na kraju krajeva ne bavi se arhitekturom jer je otkrio street art i njen fascinantan svet. Odmah sam pomislila da je sigurno prava umetnička zvezda na fakultetu. – A ne, studente, moje kolege, naprosto boli briga za mene, za Arteza. Naime, fine art i street art svetovi se ne mešaju, skoro pa uopšte ne dotiču. A ja sam ionako prilično „down to Earth“ lik, ja sam došao na akademiju da naučim nešto, ne da budem zvezda. A zapravo sam ispao najveći štreber, u indeksu imam same desetke. Kako je super slušati da je neko oduševljen nastavnim kadrom, profesorima, njihovoj komunikaciji, odnosu… Artez je očigledno trebao da upiše akademiju i da je sada pohađa, nakon bogate umetničke karijere, ili barem njenog prvog dela. Nadam se da će ovaj deo priče, intervjua inspirisati barem nekoga na ono nikada nije kasno i da treba pratiti svoje snove.

Naučeno je Artez počeo da primenjuje u novim radovima. Na primer, bojao se da naslika ljudsko tijelo jer nije dobro poznavao anatomiju, a sada? Sada ja stojim ispred murala naprosto oduševljena svim telesnim elementima, pokretu subjekta murala, a najviše – stopalima. Mislim da sam doživeo jedan veliki skok u radu. Sada me zanimaju potpuno druge stvari u procesu stvaranja slike. Objašnjava mi da stvara poput tattoo majstora, koristi raster, lomi sliku na više delova i tako je prenosi na zid. Bilo je zanimljivo što me je Lonac (op.a. hrvatski street art umetnik velikih formata) prvo pitao kada je došao da vidi kako napreduje mural: „Odakle si ovo fotkao?“ Po tome se vidi da on tačno zna koji su prvi koraci u postavkama stvaranja. Određujem koja je tačka iz koje fotografišem, promatram rad. Iz te tačke se sve vidi, iz nje „izlazi“ rad.

Što se fakulteta tiče, anatomije, učenja, kod Arteza se vidi jasan pomak u fazi; vidi se i oseća težina koju nosi naslikani subjekat. Odličan mi je taj detalj, ta tenzija mišića, tetiva i dok promatram rad kao da osećam težinu, ona je vidljiva. Nisam to primetila na njegovim prethodnim radovima. Jako me zanima, intrigira u kojem smeru će nastaviti sa svojim radovima. Da, biće veliki formati, biće figurativni, realistični, ali nekako imam osećaj da, bez obzira na veličinu, slavu i bogatu karijeru, Artezovo vreme tek dolazi.

Istovremeno neopterećen, ali pun energije i uzbuđenja dok priče, umrljan bojom, znojav od letnjeg sunca, umoran od stajanja na dizalici, pustih desetaka metara u vazduhu, sigurno čini nešto da se opusti. – Da! Slušam muziku. Slušalice su mi stalno u ušima. Dole, na tlu svašta može da se desi, ja ne bih imao pojma, ja sam gore, visoko, zaronjen u boju i zvuk. Imam neku svoju playlistu koju pustim, i s obzirom na to da sam visoko gore, niko me ne čuje do peva, dam sebi oduška. Još da nađem lyrics pesme „Let It Go“ koju izvode Rae & Christian ft. The Pharcyde bio bih potpuno zadovoljan, u potpunom zenu.

Za kraj razgovora, zanimalo me je koju ili čiju sliku bi Artez imao ko kuće, na zidu? Hm… Sigurno ne figurativnu sliku. Zanimljivo da su sada, dok razmišljam, svi koji rade figurativno slikarstvo, kao i ja, odmah otpali. Eto, sada sam nešto novo naučio o sebi. Sa sigurnošću sam pomislila da ćemo kod njega videti još nove i drugačije umetnosti. Možda i ne samo street art.