Anti-narativni vlogovi obeležili su 2025. godinu, a evo i zašto

Ne znam da li ćete me razumeti kada kažem da je moj omiljeni sadržaj na društvenim mrežama onaj koji ima što manje očekivanja od mene. Koliko god volim profile koji se bave analizom filozofskih stanovišta, knjigama ili društvenim fenomenima, za mrvicu više ipak volim da gledam nečiji odlazak na kafu, šoping, trening, puko slaganje veša ili čišćenje kupatila, bez puno narativa koji od mene zahtevaju mnogo moždane aktivnosti. Posle dugog dana na poslu (često i usred tog dugog dana) želim da skrolujem sadržajem koji je na ivici potpunog brainrota i do te mere prereferentan u polju drugog, podjednako suludog i isto tako brainrot sadržaja, koji možete razumeti samo ako vam screen time odavno prelazi zdrave granice. Nemojte me osuđivati, takvo je vreme, okej? God forbid a girl has a hobby.

Povezano: Kraj godine nam kroz ovaj trend vraća veru u društvene mreže

U retkim pauzama od skrolovanja, moj već uveliko burnoutovan mozak zapitao se zašto je upravo taj, meni omiljeni sadržaj, toliko popularan. Brojke pregleda koje beleže kreatori takvog sadržaja pokazuju da je i drugim ljudima on zanimljiv, kao i da, kao i uvek, nikada niste jedini niti prvi koji su imali neku misao. U ovom slučaju mi je neverovatno drago što postoje hiljade ljudi kojima su anti-narativni vlogovi neka vrsta komfora i opuštanja, koliko god to bizarno zvučalo.

Za one koji još uvek raspolažu umnim kapacitetom većim od petogodišnjaka, a imaju želju da kroče u svet nas koji smo odavno prihvatili da ne može i ne treba sve da ima neki duboki smisao, donosim objašnjenje zašto su anti-narativni vlogovi dominirali 2025. godinom.

Povezano: Produktivne aplikacije mogle bi da zamene društvene mreže u 2026.

Šta su anti-narativni vlogovi?

Anti-narativni vlogovi, ukratko, jesu sadržaj u kojem se – ne dešava ništa. I upravo je to poenta. Nema zapleta, nema pouke, nema „ostanite do kraja jer vas čeka iznenađenje“. Niko vam ne objašnjava kako da živite, šta da kupite, kako da mislite niti zašto je baš taj jutarnji ritual promenio nečiji život. Kamera je upaljena, osoba postoji, dan protiče. Kafa se pije. Veš se slaže. Lift se čeka predugo. Ponekad se ništa ne kaže. Ponekad se kaže nešto potpuno nebitno. I to je ceo koncept. Najviše volim videe u kojima “idem negde” zajedno sa tim kreatorom. Da, apsolutno želim da idem sa tobom da uradiš svilene trepavice i užasno špicaste nokte koje sam oduvek želela da imam!

Za razliku od klasičnih vlogova koji insistiraju na narativu, strukturi i ličnom rastu (čitaj: mini TED Talk koji niko nije tražio), anti-narativni vlogovi odbijaju da budu korisni, što apsolutno ne znači da su glupi ili da nam samo kradu vreme (barem ne više ili manje od svih ostalih sadržaja na internetu). Oni nemaju ambiciju da vas edukuju, inspirišu ili nateraju da se osećate loše jer u 7 ujutru još niste popili kolagen, odradili journaling i tri afirmacije. Njihova najveća vrednost je upravo u tome što od vas ne traže apsolutno ništa, osim da gledate.

Povezano: Zašto nas je ovogodišnji izbor reči godine toliko rage baitovao?

Ovi vlogovi funkcionišu kao digitalni white noise. Vizuelni ekvivalent nečijeg prisustva u drugoj sobi dok vi radite nešto sasvim treće. To je tačno ono što mi treba, YouTube video od 20 minuta taman dok operem sve nagomilane sudove od prethodna dva dana, pa neću valjda to raditi u potpunoj tišini? Oni ne traže pažnju, ne zahtevaju fokus, ne traže interpretaciju. Ako vam misao odluta, ništa niste propustili. Ako zaspite, još bolje. Anti-narativni vlog nije sadržaj koji morate da „ispratite“, već onaj koji možete da pustite da se dešava dok vaš mozak uzima zasluženi godišnji odmor.

Povezano: 9 preporuka za odmor u decembru u Vogue stilu

Možda su anti-narativni vlogovi zapravo priznanje da smo se kolektivno umorili od potrebe da sve razumemo, protumačimo i opravdamo. Poslednjih godinu dana svet nam ionako servira dovoljno besmisla, kriza i poluobjašnjenja, pa je stalno insistiranje na značenju postalo ne samo zamorno, već i sumnjivo. Ideja da u svemu što konzumiramo moramo biti intelektualno angažovani zvuči kao dosta pretenciozna, dobro upakovana i izrazito kapitalistička obaveza. Ne, ne želim stalno u nečemu da učestvujem, ne želim da se upišem na novi kurs, ili da slušam novi podcast o tehnološkom napretku, AI budućnosti ili filozofu kojeg sada, iz nekog razloga, tumačimo na novi način. Ponekad želim samo da gledam kako neko pere šolju i prepričava mi neki lore u svom životu koji me se apsolutno ne tiče, čeka autobus ili ćuti u kuhinji.

Ako vas neko pita da mu prepričate ovaj tekst ili prosto želite sami sebi da sumirate poentu u stilu anti-narativa, ja volim da posmatram anti-narativne vlogove kao male pasivno-agresivne činove protiv sveta u kojem je svaka objava optimizovana, objašnjena i zapakovana kao „value“.