„Modu je zauvek promenio – i to na bolje“, piše Wintour o svom bliskom prijatelju Giorgiu Armaniju, koji je preminuo u četvrtak u 91. godini života.
Nema sumnje da je postojao trenutak u svim tim decenijama mog poznavanja Giorgia Armanija kada sam se napokon osećala dovoljno prijatno da ga oslovim s „Giorgio“ umesto s „gospodine Armani“ – ali do toga je trebalo vremena. Giorgio je izazivao ogromno divljenje, ne samo svojim postignućima, već i svojom nepokolebljivom vizijom sveta i načina na koji bismo u njemu mogli izgledati i živeti. Budući da je sve što je radio pokretala žestoka i neumorna radna etika, samo oslovljavanje, čak i ono formalno „gospodine“, nosilo je sa sobom veliku nelagodu. Znao je da bude hladan, čvrst i beskompromisno direktan kada bi to hteo (i ja sam taj njegov aspekt više puta imala priliku da vidim). Ali to je bila njegova persona, njegov zaštitni sloj, i služila mu je dobro.
Ako je Giorgiova odeća uvek bila jasna u svojoj nameri – poput Coco Chanel, zanimao ga je isključivo krajnji respekt prema ženama te je instinktivno razumeo da one žive radikalno promenjene i oslobođene živote; on sam mogao je da bude znatno suzdržaniji. Taj pomalo sramežljivi čovek držao bi vas na distanci sve dok ne biste dokazali da ste dostojni njegovog poverenja i prijateljstva. Toliko nas je žudelo da stigne do tog mesta. S vremenom, on i ja došli smo do toplog međusobnog razumevanja. Morali ste da dočekate onaj sjaj u njegovim očima da biste znali da ste napokon prihvaćeni.
Smrt Giorgia Armanija, juče u 91. godini, nije mogla da bude doživljena drugačije nego duboko potresno, tim više što je upravo trebao da proslavi pedesetu godinu na čelu svog globalnog carstva – izvanredno postignuće koje deli tek šačica drugih dizajnera, među njima Ralph Lauren, Cristóbal Balenciaga i Rei Kawakubo. Tokom tog vremena njegov rad je uspevao da zaobiđe hirove i ćudi mode, dosegnuvši svojevrsnu vanvremenost i jasnoću svrhe. Oni srećnici koji su nosili njegove kreacije na crvenom tepihu uvek su izgledali elegantno, moderno i impresivno, jer on je razumeo moć i stav kao malo ko. Činio je da glumci izgledaju poput filmskih zvezda, ali i nekako više poput samih sebe. Međutim, koliko god blistave bile, te zvezde bile su samo deo njegovog sveta: neprestano se pojavljivao svuda, zalazio u različite discipline, muziku, sport, arhitekturu i umetnost, shvatajući da moda ne može, niti sme, da postoji u izolaciji.
Prošlog meseca čula sam da Giorgio nije bio najboljeg zdravlja, i budući da sam bila u Milanu, pitala sam mogu li da ga posetim. Poznato je, i uvek mi se činilo šarmantnim, da je živeo „iznad prodavnice“ (u svom prostranom i elegantnom milanskom stanu smeštenom tačno iznad Armanijevog glavnog dizajnerskog studija). Planirali smo tada da se vidimo, ali dok sam bila na putu, stigao je poziv da to ipak neće biti moguće. Umesto toga, mogu ovde da kažem ono što bih mu poručila tog poslepodneva: da je on zauvek promenio modu. I to nabolje, i da mu toliko nas duguje toliko mnogo.
