Kako da znamo da li je nemir koji osećamo normalan ili je anksioznost

Poslednjih godina, borba za mentalno zdravlje postalo je jedno od centralnih pitanja savremenog društva. Ovo je samo delom uzrokovano stvarnim porastom u broju mladih koji se suočavaju sa anksioznošću. Međutim, svest o realnom stanju, kako u našoj zemlji, tako i globalno, teško je formulisati umnogome jer su na TikTok-u i Instagramu počeli da se javljaju samoproklamovani eksperti, koji u svega nekoliko sekundi žele da „pomognu“ da kod sebe prepoznate anksioznost, depresiju, ADHD ili neko drugo psihološko stanje. Pored toga što su njihova znanja i zvanja upitna, i pristup je najčešće pogrešan. Obraćajući se potencijalno milionskom auditorijumu, različitog uzrasnog, kulturološkog, obrazovnog i jezičkog profila, šire pogrešnu ideju da se bilo koji od ovih poremećaja mentalnog zdravlja ispoljava na identičan način kod svih i da, pritom, svako od nas može vršiti samodijagnostifikaciju.

Posledice takvog trenda mogu naneti veću štetu nego korist. Iako inicijalno može zvučati kao dobar način da se sruši stigma oko problema mentalnog zdravlja ili pak, podstakne informisanost javnosti o ovim stanjima, pokazuje se da su efekti daleko maligniji. Način na koji će se anksioznost ispoljiti zavisi od tipa ličnosti, navika, vrednosti, pa onda i od kulture u kojoj je neko odrastao i živi. Rezultat takvog opšteg trenda jeste preterana patologizacija inače uobičajnih stanja. Osoba koja sluša „stručnjaka“ na TikTok-u kako objašnajva 15 stvari koje pokazuju da imate anksioznost može pogrešno pomisliti da, samo zato što se na toj listi nalazi jedna ili nekolicina navika koje on ili ona sprovodi, to apsolutno ukazuje na postojanje anksionznog ili nekog drugog poremećaja. Zato je jedno od najčešćih pitanja koje psiholozi dobijaju: da li je nemir ili strah koji osećam normalan ili je anksioznost?

Ksenia Kazak

Odgovor na ovo i druga najčešća pitanja u vezi sa anksioznošću dala je Katarina Jeremić, diplomirana psihologinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom.

Da li je normalno osećati anksioznosti u stresnim situacijama? 

Psiholozi se obično uzdržavaju od reči „normalno“. Ne postoji neki univerzalni dogovor oko značenja i upotrebe te reči. Tu treba imati još jednu stvar u vidu. Kognitivna psihologija se vodi premisom da nisu situacije same po sebi stresne, već je naš doživljaj ono što ih čini stresnim. U istom kontekstu, jedan čovek može čupati kosu sa glave, dok će drugi ostati sasvim miran. Međutim, ono što jeste univerzalno – svako od nas ima neku situaciju koju doživljava kao stresnu. Dakle, iako ne postoji „normalno“ samo po sebi, niti „stresna situacija“ sama po sebi – anksioznost je očekivana i ljudska reakcija.

Kako da procenimo da li je osećaj zabrinutosti zapravo anksioznost?

Trajanje, intenzitet, kao i ishod su neki od znakova kojima prepoznajemo da se radi o anksioznosti, a ne o prolaznoj zabrinutosti. Zabrinutost je prolazna emocija, slabijeg intenziteta i može biti vrlo motivišuća. Gura nas ka tome da rešimo situaciju. Naspram toga, anksioznost je uporna, jaka (ponekad je klijenti opisuju kao jaču od njih samih) i ne rešava spoljašnju situaciju, već je pogoršava. Kao najjednostavniji vodič za razlikovanje ove dve emocije, možemo sebi da postavimo jednostavno pitanje: Da li mi ova emocija pomaže da ostvarim svoj cilj/rešim komplikovanu situaciju? Ukoliko je odgovor „da“ – radi se o zabrinutosti. Ukoliko je odgovor „ne“ – radi se o anksioznosti.

Postoji li način da objektivno sagledamo svoja osećanja, a da pritom ne patologizujemo svoje emocije?

Društvene norme i rana iskustva mogu da dovedu do toga da jednu ljudsku, uobičajenu emociju označimo kao patološku. Na ovakav način mi sebe uvodimo u spiralu nezdravih emocija. U određenim kulturama i grupama ljudi, anksioznost se može ocenjivati kao slabost. Usled toga, javlja se bes prema sebi, misli poput „Nisam smeo/la da dozvolim ovo sebi. Ne smem da budem slabić“. Nekada ljudi misle da se na taj način bodre. A zapravo, patologiziranjem sopstvenog iskustva samo umnožavaju svoje probleme. Sada više nisu samo anksiozni, sad su i besni i anksiozni.  Objektivni pogled na sebe je možda preteška reč. Kada posmatramo sopstvena osećanja, nužno smo subjektivni. Ali, na prihvatanju sopstvenih emocija (naspram osuđivanja), definitivno možemo raditi. Upravo to je i srž terapijskog procesa.

Koji su fizički simptomi anksioznosti i kada postaju znak za uzbunu? Da li su telesne manifestacije poput nesanice, ubrzanog pulsa ili bola u stomaku uvek znak anksioznog poremećaja? 

Anksioznost se različito ispoljava u različitim telima. Povezana je sa radom raznih organa i sistema, te i fizičke senzacije mogu biti razne.  Ubrzano kucanje srca, ubrzano disanje ili osećaj da ponestaje vazduha, zategnutost mišića (posebno vilice, vrata i ramena), znojenje, suva usta, čvor u stomaku, osećaj vrtoglavice – sve to mogu, a i ne moraju biti znaci anksioznosti. Važno je da osluškujemo telo, i da se ne zatvaramo pred signalima koje šalje. Ipak, sve ove manifestacije mogu imati i druge uzroke (bilo medicinske bilo psihološke). Zbog toga je upravo i važno da postoji saradnja između lekara i psihologa, kako bi se ispitale sve opcije. Pored toga je i važno zdravorazumski filtrirati senzacije iz tela, jer su nekad samo to – prolazne senzacije. 

Šta ako nekoga i sama pomisao na terapiju dodatno uznemirava? Kako da prevaziđemo otpor, sram ili nelagodu u vezi sa traženjem stručne pomoći?

Dešavalo mi se više puta da klijenti na početku seanse otvoreno kažu da su uznemireni i da im teško pada da otvaraju određenu temu. Međutim, nekad čak i tokom prvog razgovora uvide da i nije toliko strašno kao što su očekivali. Često očekujemo da će nam stvari pasti teže, te nam je najteže u tom procesu čekanja. Kada sama terapija krene, obično je praćena incijalnim olakšanjem.

Pored toga, uznemirenost može biti i dobar znak. Može značiti da ste blizu „otkrića“, pa se može koristiti i kao vrsta mape u terapijskom radu. Ono oko čega se javlja otpor i što ne želite da iznesete je upravo ono što je najvažnije. Ukratko: kada primetite kod sebe otpor pri pomisli na terapijski rad, prihvatite ga kao znak da je taj rad nužan!

Može li anksioznost da se prikrije produktivnošću ili funkcionalnošću? Šta ako dobro funkcionišemo spolja, ali iznutra imamo konstantan osećaj napetosti ili nelagode?

Visoko funkcionalna anksioznost upravo tako i izgleda. Ljudi sa visoko funkcionalnom anksioznošću imaju osećaj da su večito na ivici katastrofe. Uprošćeno, „Moram da sprečim katastrofu“ je njihova mantra. Pretereno planiranje, preuzimanje velikih tereta i obaveza su neka od ponašanja kojima pokušavaju da spreče takozvanu katastrofu.

Često se dešava da ljudi koji su veoma uspešni i odgovorni spolja, iznutra samo iščekuju trenutak kada će se sve oko njih raspršiti. Ni uspesi onda nisu doživljeni kao kod većine ljudi. Uspeh je kod njih praćen olakšanjem da je katastrofa izbegnuta, a ne zadovoljstvom, ponosom i slično.

Kako prepoznati anksioznost kod bliskih ljudi, kada o tome ne govore otvoreno?

Kako se anksioznost može ispoljavati na razne načine, teško je dati neki generalan savet. Međutim, ono što okolina često prvo primeti je potreba za (raz)uveravanjem. Vaši bliski ljudi koji imaju anksioznost će često iznova pokretati iste teme, želeti da razmatraju iste scenarije sa vama i tražiti potvrdu od vas. Kolega koji je anksiozan će vas iznova pitati kako vam se čini prezantacija i da li će dobro proći. Partner koji je anksiozan može biti uporan u proveravanju vaših emocija, pitati da li su one prošle, tražiiti potvrdu i slično.

Naravno, da bi situacija bila komplikovanija, striktno izbegavanje određenih tema ili radnji, takođe može biti znak anksioznosti. Izbegavanje vožnje, izlaska na ispit, traženja posla, kao i razgovora o tim temama, može ukazivati na anksioznost.

Kako tome da pristupimo?

Najgore što možete da uradite je da uđete u anksiozno (raz)uveravanje sa bliskim ljudima.

Na primer, koleginica koja je redovno anksiozna oko javnog nastupa vas može pitati „Šta misliš, jesam li spremna?“ U želji da joj pomognete, vi krećete da je ubeđujete da je ona sjajna i uvek dobro pripremljena. Iako će joj u trenutku biti lakše, ona neće na ovaj način naučiti da toleriše neizvesnost i samo će održavati ideju da su joj neophodni drugi da umiri sopstvene emocije. Pred sledeću prezentaciju, ona će se osećati isto, a vi ćete opet prolaziti kroz monolog o tome kako je ona super. Ovo je sada, naravno, banalizovan primer.

Izbegavajte da ulazite u razuveravanje i podržite blisku osobu da potraži stručnu pomoć.

Da li je moguće da anskioznost „nestane sama od sebe“ ili bez terapije? Kada možemo govoriti o spontanoj regulaciji emocija, a kada postoji rizik da ona postane hronična?

Blaži oblici anksioznosti se mogu spontano povući. Dešava se da ljudi sami pronađu načine regulacije, ili da se okolnosti promene. Međutim, kada se radi o anksioznosti koja traje duži vremenski period, koja je generalizovana i/ili značajno utiče na kvalitet života, terapijski rad je neophodan.