Nakon osvojenog Srca Sarajeva, Andrija Kuzmanović za Vogue Adria o filmu Yugo Florida i ulozi koja ga je promenila

Nedelju dana pre nego što ću ostati bez oca, u Srbiji je postao dostupan Google Street. Ležala sam pored njega na fotelji, ne sluteći ništa, i iz čiste znatiželje ga pitala postoji li mesto koje bi želeo da obiđe u ovom trenutku. Bilo koje mesto na svetu. Zagreb, odgovorio je, stari purger. Krenuli smo od Lisinskog, pa niže niz Vukovarsku i Palatu pravde do njegove zgrade, napravili krug oko garaže, brojali ulaz prvi, ulaz drugi, ulaz treći, zadržali se kod stuba kod kojeg se gitara svirala do jutra, pa prodavnice nameštaja na čijem je mestu bila kafana u koju je svraćao posle posla, i taj prozor na četvrtom spratu – ima li tu sada koga. Svako ima svoju Yugo Floridu, pomislila sam kada sam prvi put pročitala sinopsis filma Vladimira Tagića, u kome lik Zorana (Andrija Kuzmanović), na prvi pogled pasivan i pomiren sa besmislom, odlučuje da se brine o svom ocu (Nikola Pejaković) u poslednjim sedmicama njegovog života i da sa njim krene na oproštajni put duž svih tačaka uspomena. U filmu satkanom od pregršt istinitih, autobiografskih momenata, Tagiću je bilo ključno da za glavnog lika odabere onoga ko je po svojoj prirodi u potpunoj suprotnosti od njega. Kada se sastanemo sa Andrijom, neposredno nakon premijere filma u Sarajevu, za čiju je glavnu ulogu osvojio prestižnu nagradu Srce Sarajeva, kao prvo pitanje se samo nameće koliki mu je bio izazov da u ovom ostvarenju izađe van svih svojih poznatih okvira?

Bilo mi je pre svega važno da pokažem da ti ljudi postoje, započinje za Vogue Adria. Svaki put kada radim neki lik, želim da predstavim da ti ljudi, ma koliko različiti od mene, negde zaista postoje. Ovde sam dosta pobegao od sebe – što glumac uvek i želi, ali ovo je prva uloga koja je na mene uticala i privatno i kojoj sam se zaista dosta posvetio – promenio život u tom trenutku, smršao skoro dvadeset kilograma zbog uloge i smirio se. Nekako sam do sada sve radio arhaično, u letu i usput, a ovo je prva stvar za koju sam se zaista dao.

Lik Zorana je vrlo realan, poznat i blizak, kao neko naš, iz komšiluka. On je miran i staložen, ne ulazi često u konflikte, ali zapravo, sve vreme tinja i gori iznutra. Kada dođe kući, pije lekove za spavanje – ali čak ni onda ne može da zaspi. Na trenutke, on je dete u telu odraslog čoveka, nespreman za bilo kakvo obavezivanje i pomiren sa sudbinom. Ima tu mnogo Vladimirovih i mojih karakteristika koje smo zajedno uneli. Otvoreno smo pričali i gradili lik, bilo da je to nešto Tagićevo fizički ili intimno, iznutra što je želeo da prenese – stavove, osobine, vrline i mane. Možda najviše mane, i njegove i moje. Usamljenost je u srži – u Zoranovom liku ona se krije iza povučenosti, u očevom – iza otuđenosti, a iz toga proizilazi i duboko pritajena potreba za bliskošću.

Relacija otac – sin vrlo je osetljivo područje u našem regionu. I uzvišeno, i snažno, i nedorečeno, a vrlo često i poput rasprsle žive rane. U ovom slučaju, otac je vidno otuđen, ali čitava dinamika njihovog odnosa otkriva se isključivo kroz dijalog, bez suvišnih deskripcija i detalja. Kada ga pitam da li je u ovom filmu u pitanju traženje oproštaja, pukog prisustva ili nešto sasvim treće, shvatam da su Vladimir i on ipak imali suštinski zajedničko. I meni je otac umro, a kako sam unapred znao šta će se u filmu desiti, ja sam se već usput opraštao od njega. Vlada je takođe iz nedostatka – i nedostajanja – svog oca, napravio ovaj film, tako da smo to oboje doživeli i postojala je neka poveznica. Ali zapravo mislim da dok neko ne ode, ti ni ne znaš koliko ti je značio, što je valjda negde i logično.

Baš zbog toga Yugo Florida nosi neizrecivu težinu čak i onda kada je duhovita, cinična, i ni u jednom trenutku patetična. To je onaj hitac koji prolazi sve radare naših mehanizama odbrane i gađa tamo gde najviše boli. Za samog Vladimira, snimanje ovog filma bilo je katarzično, nešto što je morao da izbaci iz sebe kako bi nastavio dalje. Dodatno je otežavajuća okolnost što nas na ovim prostorima uče da ne pokazujemo ljubav i emocije, zbog čega mnogo toga propuštamo da kažemo na vreme. Koliko je ovaj film promenio njegovo viđenje odnosa sa porodicom, postojećih šablona i načina ophođenja? Ja sam rastao u familiji u pravom smislu te reči – sa tetkom, mamom, bakom, dedom, svi smo živeli zajedno i danas se držimo zajedno, tako da sam živeo i živim sa mnogo ljubavi, razumevanja, pomaganja. Ali činjenica jeste da je život postao veoma brz i da smo zbog toga zaboravili na neke stare vrednosti – danas pitamo telefon, ono što smo nekada pitali drugare. Nekada kada odem na buvljak da nađem neki CD, pevam pesmu dva sata – nas sedmoro se umreži da pogodi koja je to (smeh), bez ikakvog interneta i društvenih mreža. Kapitalizam nas je svakako otuđio, ali neke stvari kao što je ovaj film mogu da podsete ljude da makar na nekoliko dana budu drugačiji.

Pored Andrije i Nikole, u ostalim ulogama u filmu su su Jovana Stojiljković, Snježana Sinovčić-Šiškov, Vahid Džanković, Hana Selimović, Bojana Stojković, Goran Slavić, Iva Milanović i Jana Milosavljević, a koje je publika u Sarajevu dočekala na premijeri. Ja obično uđem na poslednjih 10 minuta filma da vidim kako publika sluša – ovde su baš slušali i svi su se preselili u film. Mnogo me je to pogodilo, kasnije sam jedva mogao da govorim na sceni. Šta nam ostaje posle ovog filma? Moram priznati da kada sam ga prvi put gledao, nisam ga dobro osetio jer sam imao neku svoju verziju u glavi (svi mi volimo da se pravimo da smo i reditelji, i montažeri, i glumci, i pevači…). Onda sam pozvao Vladu da dođe kod mene da ga pogledamo zajedno na velikom platnu, odnosno zidu, preko projektora, i drugi put sam doživeo taj osećaj – dišem a ne dišem, podsećajući se da mu je poslednja scena kada sedi sam u očevom stanu bila najznačajnija. A onda dodaje:

Posle ovog filma ostaje tišina. Ali ne prazna, nego tišina za razmišljanje. Za knedlu u grlu, za dah. Za preispitivanje.

Photo: Sarajevo Film Festival, Sense Production