Ana Vučković Denčić u četiri oka: Autorka hit knjige Bazen, njeni pozajmljeni junaci i izmišljena YU diva

Anu Vučković Denčić upoznao sam još dok smo studirali zajedno. Bilo je to davno, ali dobro se sećam našeg susreta, jer njenu pojavu, a naročito njen široki osmeh, ne možete da ne primetite i ostanete imuni. Nalik Španjolkama, kao iz Almodovarovih filmova, uvek je bila i ostala glasna, osoba koja vam i u kratkom susretu na ulici, onako usput, ispriča nešto što vam promeni dan. A takvi su retki, baš kao i njeni junaci, neobično obični karakteri, koji se ušunjaju u neku od njenih rečenica i promene tok priče na neočekivan način. Za vrlo kratko vreme, postala je vrlo bitna figura naše književne scene i autorka koju uvek želite da pitate kad će nešto novo.

Završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master studije filmologije. Njena zanimljiva biografija odvlačila je na razne strane, ali odlučila je da se skrasi u redakciji legendarnog Radio Beograda, gde priprema i vodi nekoliko emisija koje su posvećene filmu i popularnoj kulturi. Pisala je za mnoge portale i novine, a sada u okviru projekta Velike priče, redovito objavljuje kolumne u njenom stilu razmišljajući o životu i sitnicama u kratkoj formi.

Do sada je objavila više knjiga koje su postale bestseleri: Epoha lipsa juče, Lust ‘n’ Dust, Plišani soliter, Surfing Serbia i Yugoslav, a nedavno je iz štampe izašla i njena nova knjiga Bazen, sasvim neuobičajene strukture, koja već neko vreme ne silazi sa vrha top lista gradskih knjižara, što i nije toliko čudno za nju, jer šta god napiše doživi i po nekoliko štamaparskih izdanja.

Photo: Bojana Filipović

Čak dva puta je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a otkad je njena knjiga izašla iz štampe, vrebamo idealno vreme za ovaj razgovor i koristimo talas euforije novogodišnjih praznika da oboje podvučemo crte i napravimo rekapitulaciju godine za nama.

Dok mi objašnjava šta znači biti u spisateljskoj kondiciji, razmišljam o tome kako uvek nepogrešivo ume da izabere temu i sagleda je iz ugla koji vam nije bio ni na kraj pameti.

Kako se osećaš trenutno? Šta ti je na pameti?

Osećam se titravo i nemirno, pomalo umorno od produženog vikenda na koji sam išla s mamom. Pod utiskom sam divno okićenog Soluna, grada koji mnogo volim, kao uostalom svu Grčku koju sam do sad videla. Iznenađena sam kako sam ja, obično cinična uspela da se istinski obradujem svetlucavosti, eleganciji mašni i lampica na izlozima, preuranjenim božićnim vašarima i Krcku Oraščiću u sto boja i inkarnacija. Kao da mi je trebalo da se vratim na fabrička podešavanja radosti i dečije fasciniranosti svetom, a kako znamo on ne samo sad, nego i generalno nikad nije bio samo lepo i radosno mesto. Na pameti mi je tek otvoreni solunski metro, u kome sam se premijerno provozala, i antika koju su brižljivo sačuvali, tako da vozeći se možemo da je vidimo. Na pameti su mi ugovoreni prednovogodišnji susreti, kafane, emisije, to gde da udenem put u Pariz, što su mi prijatelji kupili za rođendan, dakle, mnogo suštinski lepih stvari, ali i simbolično okretanje novog lista, jer je ova godina bila i teška i traumatična. Uvek mi je na pameti da uspem da nemam nikakve obaveze, nego da uveče mirno legnem, ušuškam se, ujutru se probudim, doručkujem u krevetu, idem na bazen, pa lagano i na posao. Dakle, na umu mi je sveti gral zena i pre svega – mir. A ja ću posle lako naći nemir.

Tvoja nova knjiga Bazen već mesecima otkad je izašla je jedna od najprodavanijih u našim knjižarama. Kako bi onima koji ne znaju ama baš ništa o knjizi rekla o čemu se radi?

Ovo je knjiga o plivanju i plivačima, a ja sam jedna od njih, neko ko istovremeno i pliva i posmatra. Oduvek mi se sviđao naziv novine The Observer, jer sam uvek zamišljala nekog ko iza tih novina ili kroz njih detektivski motri na okoliš i ono što se događa. To sam ja u ovom slučaju, a moji plivači su različitih doba, zanimanja, društvenog statusa, aure. Povezuje ih to što plivaju na jednom beogradskom bazenu, koji sasvim slučajno liči na onaj na kome ja gotovo svakog jutra takođe plivam. Neki kažu da je ovo knjiga priča, neko da je roman, a ja da je to hibridna forma u kojoj su povezane storije nekih različitih, i nadam se uzbudljivih junaka, među kojima su i fiktivna slavna jugoslovenska glumica, bivša nju vejv zvezda, deca debeljukasta kao renesansni anđeli i čovek koji liči na latinoameričkog Nobelovca.

Za mnoge umetnike bazen je predstavljao izvor inspiracije i neku vrsu fascinacije. Zanima me kako na tebe konkrektno deluje taj ograničeni prostor za plivanje i kako je postao lajtmotiv tvoje nove knjige?

Reći ću vam kako je sve počelo. Isprva sam samo želela da budem u formi i da se zategnem, a plivanje mi je delovalo najlakše i najlepše, i kao nešto što ću raditi sa lakoćom. Takođe, kao pritajenom introvertu izledalo mi je da je to aktivnost u kojoj neću morati da komuniciram sa drugim ljudima, nego samo dođem i otplivam svoje. Kako sam se samo prevarila. Plivala sam u terminu sa nezaposlenim i penzionerima, i mic po mic, u gestovima i ritualima dodavanja fena, ključa ili između zamaha ruke, počeli smo da razgovaramo. Upravo na tom čvorištu otvorila se priča Bazena, malo sam je gradila materijalom pretpostavki ko su ljudi sa kojima delim taj ograđeni prostor punjen vodom, a malo su to bili naši svakodnevni razgovori ili ono što sam načula iz priča onih koji su zastali na rub bazena da se odmore. Ipak, najviše su to bile moje pretpostavke o tome ko su ti ljudi i kakav život vode van vode. Sve je počelo od čoveka koji je imao fizionomiju i uvo latinoameričkog Nobelovca, zabavljalo me je da napišem nešto o njemu, da uhvatim taj mali bazenski paradoks, da napišem nešto u stilu mog omiljenog pisca Kortasara. A onda su se ljudi i priče gomilali i potpuno iz nehata nastala je ova moja kratka, ali nadam se efektna knjiga. Osim Kortasara na umu sam imala i knjigu Nevažne tačke gledišta Paola Sorentina, jer mi se dopao njegov portretski pristup. On je imao pronađene fotografije kao polazište, a ja svoje žive saplivače.

Photo: Bojana Filipović

Čini mi se da se dosta baviš Jugoslavijom ili nekim recidivima jugonostalgije kao što je to bio slučaj i sa tvojom prethodnom knjigom Yugoslav. U tom smislu me zanima kako zamišljaš svoje idealne čitaoce na Balkanu? Ko su ti ljudi koji uživaju u tvojim pričama?

Mislila sam da sam sa Yugoslavom iscrpela fascinaciju Jugoslavijom i njenim obeležjima i artefaktima, ali izgleda da je nečeg ostalo i za novu knjigu. I to nije slučajno, jer je i taj bazen na kome plivaju moji junaci nastao u doba Juge, u njega je ugrađena ta ideja, te pločice. Unutra plivaju i ljudi koji su napravljeni i koji su živeli u to doba. Zapravo cela ova knjiga je za mene bila čisto uživanje, sušta radost, prilika da se pišući zabavim i stvorim potpuno nov svet i sistem, koji liči na ovaj naš, nešto kao postavu kaputa. Zato bih rekla da su moji idelani čitaoci oni koji vole bujnu i raskošnu priču, bujicu referenci, oni koji i sami imaju mašte i vole apsurd, paradoks, bizarno. Sa jednog aspekta ova knjiga je različita od Yugoslava, vedrija je i otvorenija, ali opet sam tu ja, moj osobeni stil koji može nekom da se ne sviđa, ali je moj. I tu su moja večita interesovanja – hrana, popularna kultura, nostalgija za nedoživljenim vremenom, povezivanje junaka najtanjim nitima i motivima. Čak sam jednu junakinju iz Yugoslava pozajmila i dala joj život i u Bazenu.

Negde si već rekla da ti je omiljeni lik u knjizi izmišljeni karakter jugoslovenske dive koja dolazi da pliva među svojim obožavaocima, šta misliš ko bi to sve mogao biti, a da je među živima?

Upravo najviše naslaga Jugoslavije ima u priči o Lavi Kondić, fiktivnoj jugoslovenskoj glumici, nekoj mešavini Milene Dravić i Olivere Katarine. Uživala sam da smišljam njenu biografiju, u kojoj su i njeni izmišljeni, nikad zaista snimljeni filmovi, njena udaja za vaterpolistu i enformelistu, intervjui, muzička karijera, susreti sa Titom i Jovankom, filmski festival u Baskiji, druženje sa Jagodom Buić. Samu sam sebe zabavljala pišući, oživljavala sam jednu moguću biografiju. I u ovom segmentu, kao u još ponekom ubacivala sam fantastične momente i obrte, kao taj da, iako je ona u poznim godinama, kad neko zaroni u bazenu može da vidi njene noge dvadesetogodišnjakinje. Inspiracija za nju su bile naše, ali i neke evropske, ponajviše italijanske dive, ali i jedna moja saplivačica, uvek sa punđom, karminom i minđušama, prava milanska, a zapravo beogradska Sciura.

Ponekad mi se čini da pisanje liči na plivanje i obrnuto. Kako ti stičeš kondiciju, odnosno koliko si zadihana nakon pisanja knjige?

Pisanje liči na plivanje, jer ako razmišljate o tome koliko ste prošli i koliko još treba, umorićete se. Ali ako plivate ili pišete na mah, furiozno i gipko, onda će to biti organski i autentično. Imam više discipline u plivanju nego u pisanju Ja sam suštinski lenja književnica, mora baš da se desi debela akumulacija sadržaja da bi se nešto izrodilo. Ipak, plivanje mi je otkrilo nešto što nisam znala, a to je da se problemi lakše rešavaju, ideje lakše pročišćavaju i da ingeniozne misli padaju na pamet – upravo zato što ste u pokretu.

Photo: Bojana Filipović

S obzirom da pišeš knjige, scenarije, vodiš autorsku emisiju na radiju, pratiš film kao filmska kritičarka, dosta toga te zanima, zapravo krećeš se u raznozranim medijima, da tako kažem. Koji od njih te zapravo najviše ispunjava, sada kada bi morala da se opredeliš?

Ne bih rekla da sam filmska kritičarka u užem smislu, pre će biti da sam filmska novinarka, koja nekad podeli svoj stav ili prokomentariše u razgovoru sa koleginicom u emisiji neki svoj doživljaj pogledanog filma. Čini mi se da sam našla svoju pravu meru, jer se rad na radiju i pisanje savršeno uklapaju. Na radiju mi se sviđa što najčešće ja postavljam pitanja i onda slušam druge kako govore, to mi je divno u danima kad mi je dosta same sebe. Takođe mi se dopada ta zaštićenost i intimnost, kao i to što vrlo brzo vidim rezultat svog rada. U pisanju je to drugačije, to je moje polje potpune slobode i tu puštam da se ideja, misao ili priča polako grade, dozrevaju, narastaju, do trenutka kad to više ne može da se ignoriše. Najviše me ispunjava kombinacija ovih aktivnosti, nizanje zena i lenjosti, furioznog i mahnitog pisanja, red aktivnosti red pasivnosti.

Čini li ti se da su žene na neki način preuzele književnu scenu i da suvereno vladaju, što ranije nije bio slučaj. Šta misliš zašto je to tako?

Bilo je i vreme da dobijemo prostor da pričamo i pišemo, i ne lezi vraže – evo diverziteta, evo različitih glasova, poetika. To prisustvo ili dominacija se pojačano primećuju upravo zbog te različitosti i spektra koji autorke pokrivaju svojim pisanjem. I nije reč samo o temama, već i o načinu. Mi ne kalkulišemo, nego pišemo iz srca ili stomaka. I dobro je što je tako. Mnogo je važno i to što se uglavnom podržavamo, i među nama uglavnom nema zle krvi. Možda zato što zaista za sve ima mesta, jer se bavimo umetnošću, ne nečim egzaktnim gde postoje prva tri mesta na postolju.

Uspešno pišeš i kolumnu u okviru projekta Velike priče. Da li teme nalazete tebe ili ti teme? Koliko ti uopšte prija to pisanje za jednokratnu upotrebu?

Taman kad mislim da teme nema i da sam sve iscrpela, kao i kod ideje za knjigu, desi se nešto i ideja se pojavi. Imam potpunu slobodu u izboru teme, što je mač sa dve oštrice, ali moji tekstovi za Velike priče se najčešće tiču populane kulture, nekih paradoksa i fenomena, vrlo često hrane koja je moja velika ljubav. Možda bi moglo da se kaže da je pisanje ovakve vrste tekstova vežba za književni rad, ali ja ne mislim tako. Za mene su tekstovi jednako vredni, nekad i uzbudljiviji ili ubojitiji od književnog rada. To su nekad odbljesci stvarnosti, neke moje opsesije i fantazmagorije, nekad i iskre iz kojih može da se razvije nešto duže. Mnogo volim i to što ubrzo po objavljivanju tekstova mogu da vidim kako čitaoci reaguju na njih, mnogo brže nego što to mogu da vidim za knjigu. Ti tekstovi ostaju na internetu, pa prevazilaze jednokratnu upotrebu.

Photo: Bojana Filipović

I za kraj, da li se potajno nadaš užem krugu NIN-ove nagrade i šta bi rekla da je napokon dobiješ?

Čitavog života osciliram između želje za sklanjanjem u stranu, da budem sama i da me niko ne dira, da ko želi čita moje knjige i da to bude to, i aktivnosti, uzbuđenja, svetla uperenog baš u mene. Iskreno, nisam mnogo razmišljala o užem izboru, jer mi je, kao i mnogima prethodni period bio turbulentan. Opet, kako se približava period u kome se bira laureat, to me zabavlja. Zabavljalo bi me i da nemam aktuelnu knjigu, volim, a tu smo već na novinarskom terenu, previranja, glasanja, debate, dodele. Ako bih dobila nagradu, renovirala bih kupatilo ili išla u Argentinu, na dodeli bih u kosi nosila giganstku mašnu i zahvalila se mojim dragim saplivačima-penzionerima.