Ana Kraš i nepodnošljiva lepota življenja

Anu Kraš nekako morate da znate. Zapravo, ne mogu da zamislim da neko ko drži do sebe, na pomen njenog imena slegne ramenima ili konsultuje Google. Prosto, čak i ako ne znate kako se zove, postoji velika verovatnoća da ste se susreli sa njenim radom, u ovom ili onom obliku. Ili ste je videli negde na Instagramu, na nekoj modnoj reviji ili možda čak i na bilbordu. Dodirnuli ste neki komad nameštaja koji je dizajnirala ili niste bili ni svesni da gledate u fotografiju koju je napravila. Elem, sto posto sam siguran da je znate. Ona nije filmska zvezda (iako bi sigurno i to mogla da bude) ili celebrity kratkog roka trajanja, ali je slavna i poznata – taman onoliko koliko treba i kod koga treba.

Sećam se kada sam prvi put sreo i upoznao Anu Kraš. Bilo je to stvarno jako davno, sedeli smo zajedno na kauču kod zajedničkih prijatelja; čini mi se da je bila novogodišnja noć. Mene je prijateljica dovela kao plus jedan i nisam ni slutio da ću tada upoznati buduću it devojku koja će postati planetarno poznata. Sećam se samo koliko je Ana i tada, a i sada bila lepa. Mislim da ljudi mogu imati različita mišljenja, ali siguran sam da se svi slažu da je Ana Kraš izuzetno lepa. Gledao sam u nju, sasvim nem i zadivljen njenim pokretima, načinom na koji govori, outfitom, prosto sve je bilo na svom mestu, ukratko: gorgeous. Uvek me je interesovalo kako toliko lepi ljudi gledaju na lepotu. Zato i započinjem ovaj razgovor jednostavnim, ali vrlo teškim pitanjem – šta je za tebe lepota?

Lepota mora da prija, kaže mi Ana na samom početku. Za mene je lepo nešto što je i interesantno, nešto što mi budi radoznalost. Samim tim, najčešće stvari koje su neobične i nisu u apsolutnoj harmoniji. Njen odgovor me inspiriše na sledeću temu koju stavljam na sto. I dalje ostajemo u domenu filozofije življenja, jer me zanima da li nekada treba napraviti izuzetak i raspravljati o ukusu. Kada je reč o vizuelnom ukusu, po meni, nema mesta za diskusiju, ležerno nastavlja da mi priča, bez kolebanja, ljudima se različite stvari dopadaju i to čini naše okruženje raznolikom i interesantnim. S druge strane, postoji neukusno ponašanje, ali to je već druga tema.

Za one koji možda nisu znali, Ana Kraš je odavno uvrštena u sto najuticajnijih žena sveta, a pre više od jedne decenije osmislila je svoj životni put tako što je, nakon studija dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, nastavila da ga krči daleko odavde, najpre u Americi. Pored interesovanja za fotografiju, modni i dizajn nameštaja, koji joj je svakako obezbedio zavidno mesto na svetskom umetničkom tržištu, Ana je pre svega izvrsna crtačica. Ona takođe istražuje različite medije kroz crtanje i slikanje, sa radovima koji su izlagani na brojnim izložbama širom sveta. Njena umetnost često kombinuje jednostavne oblike sa bogatim teksturama i bojama, stvarajući dela koja su istovremeno moderna i bezvremenska. Želim da mi priča o svojim počecima, kako je sve počelo i šta je sve želela kada je bila mala.

Od ranog detinjstva puno sam crtala. Umela sam da crtam hiperrealno, bez učenja, bilo mi je lako da prevedem sve što vidim u stvarnosti, ali i u mašti, na papir, otvara se Ana. Tako se rodila ideja da studiram nešto vezano za umetnost. Iskreno, sa 18 godina nisam imala predstavu šta bih tačno želela, nisam precizno mogla da zamislim većinu tih umetničkih profesija, i bila sam zbunjena. Otišla sam do Primenjene i videla na oglasnoj tabli različite smerove. Iščitala sam ih, i odsek za dizajn enterijera i nameštaja mi je privukao pažnju. Bilo mi je interesantno da zamislim kako neki prostor može da izgleda, jer nikada pre nisam, i to je bilo dovoljno da odem na prijemni ispit. Iznenadila sam se kad sam bila primljena.

Jedan od njenih najpoznatijih radova su sasvim sigurno Bonbon lampe, serija ručno izrađenih svetiljki od recikliranih niti, koje su postale prepoznatljive po jedinstvenom dizajnu i efektnoj upotrebi boja. Ova lampa je prepoznatljiva po svom ručno tkanom abažuru, koji nastaje tehnikom isprepletanja vunenog ili pamučnog konca oko metalnog okvira. Svaka lampa je unikatna jer je ručno izrađena, a boje i šare se mogu prilagoditi, što je čini vizuelno dinamičnom i atraktivnom. Ova lampa je stekla globalnu popularnost, deo je stalne kolekcije brenda HAY, poznatog po minimalističkom i funkcionalnom dizajnu, te je često možete videti u takvim enterijerima, jer je karakterišu pastelne i zemljane boje, kao i meka, difuzna svetlost koja stvara prijatnu atmosferu. Najčešće viđam loše kopije i to svuda, zasmejava me Ana. Bila sam pre nedelju dana u Majamiju, i u smeštaju je bila kopija velike Bonbon lampe. Čak i u mojoj ulici u Parizu postoji radnja koja prodaje kopije. Svake nedelje mi ljudi šalju neke nove varijacije na temu koje nađu na internetu… Ja sam i dan-danas jako dirnuta činjenicom da je toliko hiljada ljudi odabralo moj dizajn za svoje domove, i da se toliki životi odvijaju u svetlu lampe koja je nastala u mojoj glavi.

Imam utisak da Ana ne prestaje da mašta i razmišlja, što joj omogućava da tako lako stvara. Odnosno, čini se da se kod nje sve dešava spontano, najpre u njenoj glavi, a onda se niotkuda pojavi neki dobar štimung na njenom Instagram profilu koji izgleda kao džepna contemporary galerija. Volim da pratim kako se odvija njen online život. Čini mi se da uvek zna šta hoće i želi, jer mi otvoreno priča o tome kako joj ideje dolaze na pamet. Ideje mi dolaze skroz formirane, odlučna je u odgovorima, ali mislim da podsvesno o stvarima razmišljam dugo dok se ne uobliče u preciznu sliku. Nikad ne sedim za stolom i pokušavam nešto da smislim i rešim na papiru. To nije moj proces.

Njena sklonost nomadskom načinu življenja vodila ju je u razne gradove – od Milana, Berlina, preko Los Anđelesa i Njujorka – i dovela je na njenu trenutnu stanicu – Pariz. Ana trenutno živi u jako mirnom kraju, gotovo bez turista, međutim i dalje centralno, u klasičnom Hausmann pariskom stanu, sa dekorativnim rozetama i kaminom u svakoj prostoriji. Dnevna soba je kružna, prozori su jako veliki, a otvaraju se u male balkone sa kojih se pruža pogled iz filma. Ja nikada pre nisam živela u ovakvoj arhitekturi. Prostor se koristi na drugačiji način. Na primer, nameštaj se ne prislanja uza zidove, jer to je nemoguće, pa enterijer deluje vazdušastije i raskošnije. Plafoni su jako visoki, samim tim svetlost je fantastična. Srodila se sa ovim delom Pariza jer nudi raznovrsnost i eklektiku u arhitekturi, gde se blokovi iz sedamdesetih i devedesetih mešaju sa Haussmann građevinama. To je uzbuđuje jer Pariz, iako lep, uglavnom izgleda manje-više isto, a ovde je svaki pogled drugačiji, što je neodoljivo podseća na Beograd.

Jasno mi stavlja do znanja da je kućni tip, kako sama tvrdi do te mere da se to možda graniči sa nečim što je nezdravo. Svetlost, kaže mi privremena Parižanka, danju ona prirodna, a uveče samo lampe. Dakle, to je nešto bez čega nikada ne bi mogla da zamisli svoj životni prostor, izvor svetlosti za nju predstavlja okosnicu svakog enterijera u kome živi. Okružena je uglavnom predmetima koje je sama dizajnirala, na primer, trenutno joj je omiljena Panel lampa, jer emituje svetlo baš kako ona voli. Pitam je za predmete koji nemaju njen potpis, a ona mi setno opisuje predmete iza kojih stoji nežna priča njenih roditelja. Predmet koji mi znači je uramljena grafika neba i mora, koju su moji roditelji kupili kad su saznali da sam ja na putu. Uh, ali tu je i slika cvetnog buketa u vazi koji je moja mama naslikala po mojoj narudžbini, za moj pariski stan. Je l’ mogu da izaberem oba?, pita me znatiželjno dok je brže-bolje podsećam na jednu njenu super misao o nepotrebnim stvarima u domu, koliko upravo takve stvari život čine mnogo lepšim. Zanima me da li misli da dizajn mora nužno da bude funkcionalan. Dizajn da, on je definisan funkcijom. Ali umetnost ne. Umetnost je tu da emotivno pokrene i učini trenutak lepšim ili vrednijim.

Pariz je super, jer je centar svega, a nije naporan i prevelik. Pomišljam koliko je to savršena definicija grada u maniru Ane Kraš. Praktičan je, svuda možeš peške, biciklom, prevozom, što ja jako volim. Mrzim automobile po gradovima. Imam utisak da je konačno pronašla mesto u kome se zaista oseća udobno, ovaj grad joj nudi bezbroj poslovnih mogućnosti budući da se Design Week, Art Week i Fashion Week dešavaju i po nekoliko puta godišnje. Osim toga, tu je blizu, u Evropi, pored svojih prijatelja i porodice, pa i ne mora ni toliko da putuje kao što je to bio slučaj ranije. Najviše volim da obilazim grad skuterom ili biciklom. Grad je kao neki muzej, prelep, kad prelaziš mostove i gledaš zalazak sunca, kao da si se našao u nekom ulju na platnu. Uvek se iznova iznenadim lepotom. Moj partner i ja volimo da odemo u Bois de Vincennes jer je šuma jako lepa i velika, i možeš da budeš sam u prirodi. Za ručak obično odemo u Paris Feni, bangladeški restoran u mom kraju, a za večeru Waly Fay, afrički restoran. Priznaje i da nije veliki obožavalac francuske kuhinje i vina.

Setna je nekako povodom svih gradova u kojima je živela. New York mi ne nedostaje, a Beograd da, uvek – porodica, najbliži prijatelji, moj jezik i atmosfera. Pomišljam da je Beograd možda grad u kome se oseća kao kod kuće, pa je pitam šta iz Beograda uvek nosi sa sobom. Ja obožavam detalje u Beogradu. Odrasla sam u naselju Braće Jerković i svaki put kad sam tamo, ja se iznova zaljubim u neke neobično zastakljene terase i nejednako prefarbane fasade. Improvizacije u arhitekturi su meni jako romantične, zanimljivije od radova izloženih u muzejima. A Beograd je pun improvizacija, kao pačvorak nespojivih stvari koje su složene u neku unikatnu, neočekivanu harmoniju.

Često razmišljam o tome kako su ljudi skloni da fantaziraju o tuđim životima i siguran sam da dosta njih mašta o tome da zauzme mesto Ane Kraš, jer zaista njen život izgleda kao divan san. Međutim, kako izgleda realnost, kako to ona zaista živi, da li postoje prepreke kao i u svim životima? Sve me to interesuje. Kao neko ko je frilenser i vlasnik svog biznisa, teško je da imam rutinu jer se dani razlikuju zavisno od obaveza i projekata, Ana mi objašnjava svoju svakodnevicu. Obično se probudim rano, ali volim ako mogu da ostanem u krevetu još pola sata ili sat, jer volim da razmišljam dok sam u krevetu ujutru. Zatim se istuširam jer obožavam osećaj vode i mir koji donosi. Ne pijem kafu, doručkujem. Na papiru napišem listu stvari koje treba da uradim tog dana i najčešće počnem sa radom na kompjuteru u nadi da ću to što pre da završim, pa da se prebacim na neke manuelne stvari koje više volim.

Od prošle godine Ana je, na radost mnogih, lansirala svoj brend. Mnogo mi se sviđa što je izabrala reč Teget za ime etikete, jer oni koji poznaju naš jezik, tačno znaju o kojoj nijansi plave je reč. Na brendu radi zajedno sa svojim partnerom Rubenom Moreirom, što daje dodatni intimni nivo predmetima koje kreira. Njihov asortiman se sastoji od lampi, pomoćnih stolova, presvlaka za sofe, jastuka i odeće. Na neki način ova etiketa spaja Anino dugogodišnje iskustvo u dizajnu, modi i umetnosti, integrišući sve njene veštine u dizajnu objekata, grafičkom dizajnu, art direkciji, pa na kraju i fotografiji. Estetika brenda kombinuje jednostavnost, funkcionalnost i eleganciju, sa bogatim teksturama i neočekivanim bojama. Teget odražava Anin eklektični stil i produbljuje njenu izražajnu umetničku praksu. Smeje se glasno kada je pitam kako bi slepoj osobi objasnila šta je to Teget? Sve je dosta jednostavno, ali puno specifičnih detalja i neobičnih materijala. Što se palete boja tiče, dosta je neutralnih sivkastih nijansi, ali ima i boja – žuta kao sunce, zelena kao jabuka, crvena, plava, ljubičasta. Ako bih morala da izaberem jednu reč da opišem Teget, ta reč bi bila: savremeno. Estetika ne pripada prošlosti i nekoj specifičnoj eri, niti deluje kao nešto iz budućnosti.

Znam da svako od nas živi prebrzo, brže od onog tempa koji je često i dozvoljen za normalno funkcionisanje. Veliki gradovi i njihove brzine često mnogo utiču na naše raspoloženje i lične agende, stoga me uopšte ne čudi da Ana Kraš bira more kao destinaciju gde može na miru da razmišlja i bude sama sa sobom. Najbolje razmišljam uz zvuk talasa, pomalo cliché odgovor, ali istovremeno tako istinito bolan u ovim vremenima u kojima niko nikog više ne čuje dobro. Kao da na kraju našeg razgovora uspevam zaista da odlutam negde daleko i zamislim upravo takvu sliku na zidu njenog stana: bonaca, obala mora i smiraj dana koji užarenu loptu kotrlja po horizontu. Savršen početak za happy end jednog intervjua.