Alexandra Midal: "Da dizajneri mogu spasiti svet, to bi već odavno učinili"

Kada sam dobila poziv na otvarenje BIO28, Biennale dizajna u Ljubljani koje traje sve do 6. aprila 2025., nisam očekivala da se iza puta u uvek lepu Ljubljanu krije jedan izuzetno inspirativan susret i razgovor. Sa organizatorima Biennalea oblikovanja dogovorila sam intervju sa kustoskinjom ovogodišnjeg izdanja, Alexandrom Midal. Bila je to jedinstvena prilika da razgovaram sa osobom koja prvenstveno deluje kao umetnica-kustoskinja, a iako sam znala da Midal pristupa svom radu iz nekih potpuno drugih sfera i dimenzija, sada sam to na Biennaleu i doživela. Alexandra, sada u funkciji umetnice-kustoskinje, povezuje sopstvene ideje i radove sa radovima drugih umetnika i dizajnera kako bi kreirala i komunicirala određenu poruku, a koja je na kraju krajeva – rad za sebe.

Alexandra je profesorka na Univerzitetu za umetnost i dizajn HEAD u Ženevi i direktorka Odeljenja za kritičko mišljenje na ENSCI-Les Ateliers u Parizu. Kao cenjena istoričarka umetnosti i dizajna kombinuje praktične i teorijske pristupe u istraživanju i deluje kao umetnica-kustoskinja, teoretičarka i autorka filmskih eseja. U svojim istraživanjima bavi se neistraženim i zanemarenim aspektima istorije dizajna, što je vidljivo u njenim knjigama The Murder Factory i Design by Accident: For a New History of Design. Studirala je književnost, arhitekturu i istoriju umetnosti na Univerzitetu Princeton i u Parizu, a doktorirala je na pariškoj Sorboni, tokom čega je bila dobitnica prestižne nagrade Rome Prize. Kurirala je mnoge međunarodne izložbe posvećene vizualnoj kulturi, dizajnu i politici, poput Top Secret: Cinema and Espionage i Tomorrow Now – When Design Meets Science Fiction. Njeni filmovi, uključujući Mind’s Eyes, Possessed i Heaven is a State of Mind, prikazivani su u muzejima širom sveta. Nakon ovog ubrzanog pregleda Alexandrine bogate i šarene karijere, verujem da ste formirali mišljenje o osobi sa kojom sam imala čast da razgovaram.

YASA Collective (@sara_bezovsek @asianaja @gajavicic @doratrcek) osmislio je umetnički projekt temeljen na istraživanju “Don’t Teach a Flower How to Bloom”, izložen na BIO28

Double Agent: Do You Speak Flower?

Sam naziv glavne izložbe Biennalea Double Agent: Do You Speak Flower? otkriva da Alexandra vidi, koristi i promišlja dizajn, oblikovanje na jedan posve drugačiji način od očekivanog. Ali krenimo od početka: pre nekoliko godina, tokom neobaveznog razgovora za doručkom, umetnik Thomas Demand pričao joj je o tome kako vlast u Severnoj Koreji portretira svoje javne osobe pomoću cveća. Ta strategija ju je odmah fascinirala jer cveće može da „govori“ i izgleda kako god želite, čak i nakon smrti političara. Ona je razmišljala o jednoj takvoj političkoj strategiji unutar jednostavnog propagandnog sastava iz doba pre veštačke inteligencije, što podseća na prikaz pokojnih vođa u Orwellovoj 1984. Pojam političke manipulacije kroz forme i sive zone centralni je motiv njenih istraživanja, od izložbi na temu filma, dizajna i špijunaže (izložba Top Secret: Cinema and Espionage, npr.).

Feminizam i dvostruka merila u dizajnu

Perspektiva dvostrukog jezika i kodirane poruke, prožima sve medije i područja, od psihoanalize i književnosti do svakodnevnih razgovora, politike te dizajna i vizualnih umetnosti. S feminističke strane, naročito u današnje vreme, ovo stanje ona smatra – alarmantnim. Sama percepcija da muškarci „dizajniraju“, a žene „dekorišu“ je još uvek opasno prisutna. „To nikada nije bila istina“, govori Alexandra, vidno uznemirena. „Radi se o pogrešnoj percepciji, jer ako pogledamo istoriju, ona je ispunjena mnogim ženama dizajnerkama, ali problem je u tome što tu istoriju beleže muškarci.“

Alexandra nastavlja sa nabrajanjem imena dizajnerka koje su obeležile istoriju jednakim delima i utiskom kao kolege dizajneri, ali jedan snažan primer kao da je postao deo kolektivne kreativne svesti, a nekako ga često zaboravljamo, zato je i bitno isticati ga: „Ako gledaš istoriju dizajna, čak je i najpoznatiji, najslavniji dizajnerski par američkog 20. veka, Ray i Charles Eames, često bio komuniciran u nerazmernom odnosu snaga. Ray je uvek nekako bila manje vredna. Nije potpisivala sve projekte, posebno u početku njihove saradnje. U nekim projektima nije ni spomenuta. Tako da problem nije da li žene dizajniraju, već koliko je zabeležena istorija izbrisala njihovo delovanje i postojanje.“

S druge strane Alexandra spominje primer kada se određene teme atribuiraju određenim kreativcima, dizajnerima, umetnicima tj. dizajnerlama i umetnicama. „Georgia O’Keeffe je slikala cvetne motive, radila je velike close-upove cveća. I jednom je Alfred Stieglitz, fotograf sa kojim je živela, novinaru rekao da ona zapravo slika ženski polni organ. Što uopšte nije bila istina.“ Alexandra nastavlja i upozorava na ono što je ova izjava umetnika, prvenstveno muškarca, učinila: „Nakon toga je svaki likovni kritičar njeno cveće gledao i tumačio kroz tu prizmu. Čak su i feministkinje poput umetnice Judy Chicago to prihvatile.“ Morala sam odmah da pitam zašto niko nije slušao umetnicu? Zašto zapravo nismo u stanju da slušamo umetnicu kada govori o svom radu. „Razlog je taj što muškarci dizajniraju, a žene dekorišu“, momentalno mi je u reč uskočila Alexandra. I zato je BIO važan događaj. „Ljudi misle da se dizajn bavi predmetima, a dizajn je zapravo suprotan tome. Dizajn se bavi iskustvom i kako to iskustvo može oplemeniti i poboljšati naš život“, govori i poentira: „Dizajn je definisan svim drugim disciplinama, osim sa dizajnom. Sociologijom, arhitekturom, vizualnim umetnostima i dr.“

YASA Collective (@sara_bezovsek @asianaja @gajavicic @doratrcek) osmislio je umetnički projekt temeljen na istraživanju “Don’t Teach a Flower How to Bloom”, izložen na BIO28

Ali Alexandra ima asa u rukavu, jednu zanimljivu priču, zanimljivu percepciju, koju svi zapravo znamo, ali je ne promišljamo. „Želim da ti ispričam priču o muškarcu koji – dekoriše“, odmah me je zaintrigirala. „Momački stan. Bachelor’s pad, Man’s cave. Bill Osgerby je napisao odličan rad na tu temu. U njemu je objasnio koliko su muškarci zapravo opsednuti dekorisanjem i da razni muški magazini, poput Playboya i Esquirea, imaju cele rubrike posvećene upravo toj temi. Erotska duplerica je bila zapravo rez između raznoraznih tema o uređenju, zato su ju i koristili, kao snažan rez i protutežu onome što bi inače bilo karakteristično feminine.“

Dizajn bi trebao da bude zabavan

Dok slušam ovu neizmerno zanimljivu ženu, stalno mi kroz glavu prolazi edukacija, edukacija, edukacija i nekako mi je, barem što se dizajna tiče, nedeljiva od zabave. Ili barem industrije zabave. I Alexandra, kao da mi čita misli, vrlo brzo skače na temu zabave i spominje najvećeg storytellera ljudske istorije – P. T. Barnuma. Ako vam ime zvoni, to je zato što je prema njegovom životu snimljen holivudski hit film The Greatest Showman. Uglavnom, P.T. Barnum je skovao termin edutainment. Već je tada, u 19. veku shvatao moć zabave. Posebno u edukativnim svrhama i namerama. „Smatram da je njegov muzej bio preteča muzeju dizajna, pre nego što je to kabinet čudesa. Da, njegov lik i delo jesu problematični, pogotovo zbog njegovog ljudskog zoološkog vrta, ali ne možemo ignorisati činjenicu da je njegov muzej dobar primer odakle muzej dizajna vuče svoje poreklo. I za taj deo zabave smatram da je jako važan.“ U postavci glavne izložbe biennalea svakako prepoznajem taj princip, mislim da sam se veći deo vremena čudila i smejala dok sam gledala postavku i radove. A da ne kažem da je svima nama, posetiocima u grupama, na licu bilo nacrtano – iznenađenje. „Moj posao je da kreiram show. I to najviše volim da radim. Obožavam kada se dogodi taj moment dijaloga između izložbe i publike. Rad mora da bude zanimljiv, edukativan i zabavan“, zadovoljno zaključuje Alexandra.

YASA Collective (@sara_bezovsek @asianaja @gajavicic @doratrcek) osmislio je umetnički projekt temeljen na istraživanju “Don’t Teach a Flower How to Bloom”, izložen na BIO28

OK, iskustvo, istraživanje, edukacija, zabava, ali sve to zajedno mora, jednostavno mora, istovremeno da zahteva, ali i da sledi dobar dizajn, dobro dizajniran proizvod, predmet, ako hoćete. „Reći ću ti šta je dobar dizajn“, samouvereno mi govori Alexandra smeškajući se: „Edgar Kaufman Jr. je 1940. izmislio dobar dizajn. On je bio kustos u MoMA-i i kreirao je izložbe dobro dizajniranih predmeta u robnim kućama. Najbolje dizajnirani predmet na svakoj od tih izložaba izabrao bi se za izlaganje u MoMA-i. I to je – dobar dizajn.“ Thomas Watson Jr., bivši generalni direktor IBM-a poznat je po svojoj uzrečici, definiciji Good design is good business. Alexandra skreće pažnju i na sada već večnu borbu dizajna koji se trudi, pokušava da spasi svet. „Da li je dizajn u obavezi da spasi svet? Budimo realni, da dizajneri mogu spasiti svet, to bi već odavno učinili.“

Naše vreme je isteklo, ja sam ostala sa još toliko pitanja o dizajnu, vremenu, savremenosti… svemu zajedno, ali kako bih u potpunosti zaokružila ovu priču svakako ću skočiti do Ljubljane još nekoliko puta u sledećih pola godine, i znajte, svaki put ću posetiti BIO28. Barem znam da ću se dobro zabaviti.