Alessandro Michele nam je otvorio vrata svog veličanstvenog stana u Rimu

Alessandro Michele traži dom u svakom gradu koji poseti, zabavljajući se sopstvenim romantičnim vizijama koje ga prate gde god da krene. Posebnu ljubav gaji prema izbledelim lepotama, zapuštenim mestima koja su prepuna istorije i izgubljenom veličinom – i to je razlog zašto se upustio u donkihotovski poduhvat renoviranja jedne od najlegendarnijih i najtajnovitijih zgrada u Rimu: Palazzo Scapucci.

Kao tinejdžer početkom devedesetih, Alesandro je šetao Večnim gradom, često sam i fokusiranog pogleda. Imao je čirokanu i jarkozelenu kosu i bio je jedini klinac punker u svom okruženju. Čak je i čekanje na autobuskoj stanici bio izazov. Pohađao je konzervativnu srednju školu u buržoaskom i staromodnom kvartu Quartiere Trieste—i uprkos tome upao je u društvo anarhista pre svih ostalih životnih epizoda. Rim je oduvek bio pozadina za njegove avanture, idealan za šetnje do centra, do Vavilonije i Dakote, dva davno izgubljena avangardna skladišta, iz kojih se širio zvuk zagušujućeg tehna i u kojem su se prodavali modeli Converse All Stars, Palladium patika, kao i indijska svila, šalovi, teški metalni nakit, mreže za ribe i industrijska punk odeća. Outsideri iz svih delova Rima hrlili su u ta sigurna utočišta, okupljali su se kako bi kupovali, slušali muziku i razmenjivali ideje.

Alessandrov ujak imao je studio za restauraciju antikvarnog nameštaja, koji je ušuškam u vrtovima Via Margutta, gde se dizajner susretao sa mirisima lepka i opojne mastike, i gde je sanjao o prošlim životima stolova i fotelja. Takođe je proveo sate u Villi Giulia, renesansnoj palati u kojoj se nalazi Nacionalni etruščanski muzej, uranjajući u njegove vrtove, istražujući predrimsku antiku i pogrebne spomenike od terakote. Dok su njegovi vršnjaci bili do kasno na rave žurki i okupljali se na centralnim trgovima zbog omražene tradicije aperitiva, Alessandro je gledao u krovove i kupole, čekajući da mu se zgrade obrate. Rim te opčini i svakoga dočekuje na autentičan haotičan način, kaže. Ova fascinacija se prenela na predmete, umetnost, knjige i očigledno i na odeću. Način na koji je napravio revoluciju u Gucciju tokom skoro osam godina na poziciji kreativnog direktora imao je veze sa njegovim bezazlenim odnosom prema neispričanim pričama i razmišljanjima o prošlim životima drevnih artefakata, spomenika i ljudi.

Ja sam lekar za oštećene, oronule domove, kaže mi. Kupujem prostore za koje mislim da će mi trebati, koji su ili uništeni ili napušteni. Alessandro i ja sedimo u renoviranom piano nobile apartmanu u palazzu, on na baršunastoj petrolej plavoj fotelji iz ere Tudora, sa bujnim tamnim pletenicama koje mu uokviruju lice. Otprilike osam meseci nakon što je napustio Gucci, ima miran, sabran izraz lica nekoga ko je video sve i uradio i ko mirno spava —iako nisam sigurna da je rad sa restauratorskim timom na preuređenju 800 godina stare palate prilika za odmor i miran san.

Palazzo Scapucci je jedna od retkih građevina u Rimu sa sopstvenim srednjovekovnim tornjem (gde je u 11.veku navodno rođen sveti Ottone Frangipane). U 15. veku okolne građevine su funkcionisale kao manastir pape Siksta IV. (tokom restauracije, Alessandro je pronašao originalne papske grbove s kraja 15. Više od jednog veka kasnije, celo imanje je prešlo u ruke bogate porodice Scapucci koja je povezana sa legendom koju je ispričao Nathaniel Hawthorne u svojim odlomcima iz francuskih i italijanskih beležnica iz 1871. Prema legendi, Scapucciji su imali voljenog kućnog ljubimca majmunicu koja je postala nepodnošljivo ljubomorna kad im se rodilo prvo dete – toliko da je zgrabila bebu iz kolevke i pobegla na vrh tornja, odbijajući da siđe dole. Otac se uspaničio i, kao što to obično radimo u Italiji u bilo koje vreme krize, pmolio se Devici Mariji, obećavajući da će, ako beba bude spašena, u tornju držati upaljenu uljanu lampu njoj u čast. Desilo se čudo: majmunica je vratila bebu i od tada gori svetlo na vrhu tornja.

Dok mi Alessandro priča ovu priču, sa njegovih ruku koje spontano podiže u vuzduh, dopire sjaj antikvarnog zlatnog prstenja. Njega neprestano okružuju ovakve istorijske priče. Nisam siguran da vreme prolazi na način na koji to kalendar ili sat opisuju. 800 godina ovih zidova za mene je upravo sada. Iz tog razloga nisam nostalgičan. Nikada nisam potpuno ubeđen da ljudi koji više nisu živi zauvek otišli. Svi ostavljaju duboke tragove za sobom.

Alessandrov otac je bio buntovnog slobodoumnog duha koji je odbacivao koncept vlasništva. Bio je dio okupacijskog odbora Lotta Continua, krajnje levičarskog političkog pokreta iz 1970-ih koji se borio za dodelu stanova radničkim porodicama koje nisu mogle da priušte stanarinu. Imao je snažna politička uverenja, ali je takođe voleo prirodu, kaže Alessandro. Rekao bih da je imao paganski duh, gotovo animistički. Vodio bi nas u planine i terao nas da sedimo i slušamo. „Previše pričaš, ćuti“, rekao bi. ‘Slušaj vetar kako prelazi preko lišća. To je Bog.’ Kad je Alessandrova porodica otkrila da više ne mogu da priušte svoju kuću, preselili su se u skvotirane domove koje je okupirala Lotta Continua u severnom delu Rima — to je bilo formativno razdoblje za Alessandra.

Međutim, život skitnice bio je skup, posebno za njegovu majku, koja je imala manje radikalnu viziju sveta. „Delili smo naš prostor sa porodicama koje nismo poznavali“, priseća se Alessandro. Tu sam dobio prvu veliku životnu lekciju, gde sam naučio umeće posmatranja i razvio pravo interesovanje za ljude. Posmatrao je strance kako dolaze i odlaze u neobično doba noći, a kada su odrasli pričali, sedeo je u ćošku i slušao. Bilo je prostitutki, dilera droge, siromašnih majki koje su izbačene iz svojih kuća. Izvanredna ljudska bića sa nesvakidašnjim licima. Tako da znam koliko je važno da te neko prihvati. Nije slučajno što je izabrao da živi preko puta barokne crkve Sant’Antonio dei Portoghesi, koja potiče iz domova za portugalske hodočasnike, mesto za dobrotvorne svrhe i obnovu. Također planira da organizuje rezidencije za umetnike u svojoj kući na selu (u čarobnom etruščanskom području severnog Lacija), a kad je bio u Gucciju, njegov sto je bio tačka zaustavljanja za mnoge kreativce koji su putovali svetom i želeli da razmene ideje.

Kad je Alessandro prvi put došao da pogleda stan u Palazzo Scapucci, bilo je to mračno, nelogično mesto, sa niskim plafonima od stiropora i i potpuno neprivlačno. Svaki deo palate bio je ispunjen pretrpanim prostorijama koje su se otvarale prema još prometnijim prostorijama sa malim prozorima, ali sam se stalno vraćao i posmatrao sa trotoara. Kada se zaljubim, ne udvaram se kućama, uhodim ih. Upoznao je vlasnike, tri savršeno bizarna lika iz Rima: ujaka, sestrića i računovođu koji su koristili stan kao kancelariju i nešto kao utočište za prijatelje. Ona je već imala tu karmu da pripada većem broju ljudi, kaže. To je bilo mesto za zajednički život. Alessandro je znao da će kupovina kuće biti veliki poduhvat, ali je na kraju ipak odlučio da to uradi.

Jedna od mnogih neverovatnih stvari koje su se desile u radu koji je usledio je otkriće originalnog krova ispod spuštenog plafona. Bio je ispunjen gravurama, fresketama, papskim oznakama, ljiljanima francuskih kraljeva i štitom sa simbolom porodice Della Rovere. Alessandro je sate provodio na skelama. Sprijateljio sam se sa svakim centimetrom tog plafona, kaže on kroz smeh, „iako je verovatno i tim za restauraciju zbog mene dobio živčani slom.“

U tom trenu u daljini se čuju crkvena zvona. Izgubili smo pojam o vremenu pričajući o duhovima i otkrićima, ali onda je došlo vreme za obilazak. Da li si sigurna da si spremna? upitao me je Alessandro sa osmehom na licu. Njegovi psi, Bosco i Orso, mahali su repovima.

U drugoj dnevnoj sobi visi par lustera u obliku hrastove grane. Nikad ne palim svoje lustere, kaže. Koristim ih kao delove nameštaja. Volim da ih vidim u prostoru. Svetla kuhinja, srce svakog italijanskog doma, preplavljena je podnevnom rimskom sunčevom svetlošću, naglašavajući Alessandrovu prelepu kolekciju holandskih Delft pločica i drevnih drvenih i staklenih ormara. Mermerne stepenice dovode nas do radnog studija i biblioteke, koje su smeštene u kultnoj srednjovekovnoj kuli majmunice: najlepšoj sobi u kući, kaže Alessandro. U poslednje vreme se šunja okolo i izvlači knjige poezije sa polica. To je neka vrsta meditacije dok se osvrće na svoje sledeće korake. Sada mi je očigledno potreban odmor i ironično je kako me čitanje svih tih zbirki poezije toliko zainteresovalo za prostor između redova i suštinsko značenje reči koje ih ispunjavaju. Nestašno mi se osmehuje. Pogledaj ovo, kaže otvarajući skriveni prolaz u polici za knjige, onakvu vrstu rotirajućih vrata biblioteke o kojima deca sanjaju. Izvorna zgrada je bila opremljena mnogim takvim svodovima i portalima, a Alessandro ih je iskoristio. Drugi trezor je, objašnjava, sakriven u njegovom ormaru (moja omiljena soba jer ima svoju kadu, a ispunjen je staklenim vratima ukrašenim printovima i tekstilom koji je dizajnirao sam Alessandro).

Prolazimo kroz trpezariju, gde je sto pretrpan olovkama i knjigama, uključujući debelu antologiju pokojne pesnikinje i muzikologa Amelije Rosselli. Zatim kroz spavaću sobu, sa prelepim venecijanskim vratima koja su restaurirana i adaptirana kao uzglavlje. Sledeća soba je Alessandrov studio, do koga se može stići iz brojnih hodnika i koji je ispunjen kutijama i savršeno organizovanim arhivama stvari kao što su stare indijske staklene slike i lutke. Alessandro niotkuda podiže kutlaču. To je ludo, neki dan sam počeo da otvaram kutije i pronašao ovu kolekciju kutlača. Ne mogu da verujem koliko ih imam. Penjemo se uz nekoliko stepenica i prolazimo kroz više soba nego što Alessandro može da mi pokaže. Nema kraja, kaže on dok izlazimo na terasu, a orgulje Sant’Antonio dei Portoghesi, najstarije u Rimu, ispunjavaju atmosferu. Kroz lišće bujnog bilja, ružinog žbunja i drveća banane, hvatamo poglede prolaznika na ulicama ispod nas.

Alesandro je noćni šetač, detalj koji smatram neverovatno romantičnim, ali voli da se izgubi u gradu i tokom dana. To je samo malo komplikovanije jer živi u prepunom kraju i ljudi ga često prepoznaju i zaustavljaju na ulici. Zato stavlja kačket i naočare za sunce dok idemo na kafu u ikonični Sant’Eustachio bar, koji služi ono što je naširoko poznato kao najbolji espreso na svetu, i usput pričamo o njegovoj ljubavi prema filmu i pozorištu. Alessandro gleda samo nekoliko filmova godišnje, ali svi su mi izuzetno značajni – kaže. Šetamo — sporim tempom, zaustavljajući se ispred knjižara i starih pozorišta. „Pogledajte ovo“, kaže, pokazujući na manirističko pročelje crkve Sant’Andrea della Valle. Rim je grad sigurnih malih oaza usred haosa. Dok prelazimo Corso Vittorio, rimski vozač žestoko trubi i viče na nas: Annamo un po! (Pomeri se!) Alessandro se smeje. Majka bi mi uvek govorila da živim u mezz’ariji (U vazduhu), kaže. Unutar crkve svetlost se filtrira kroz velike zatamnjene prozore odražavajući se na ogledalu u sredini prostorije, stvarajući sveprožimajuću zlatnu nijansu. Alessandro dolazi ovamo gotovo svakodnevno i još uvek je potpuno očaran. Crkva u Rimu je najveća pozornica na svetu, kaže. Ja sam kao serijski ubica kada je ovo mesto u pitanju. Uvek mu se vraćam.

Još jedno omiljeno mesto je užurbani Campo de’ Fiori, sa svojim štandovima pijaci i prodavačima voća, koji, čini se, svi znaju Alessandra po imenu. Uspevamo da se odupremo i zovu sirene iz peći koja poziva na slavnu Pizzu Biancu na ovom poznatom trgu, da prođemo kroz Piazzu Farnese i završimo sedeći u restoranu na neobičnoj Piazzi della Quercia, sa hrabrim, usamljenim hrastom u sredini. Alessandro sanjivo pokazuje na staro rimsko područje gde se uvek trgovalo u blizini Tibera i na Palazzo Spada, još jedno mesto na koje rado odlazi po inspiraciju. Posle ručka, još uvek u sanjivom raspoloženju koje je u vazduhu, ostavlja novčanik na stolu, a niz ulicu nas juri ljubazni turista. Vidiš kako mi je? smeje se. I to nas podstiče na još jedno sanjarenje dok se vijugavim korakom vraćamo do Palazzo Scapucci: Rim je ovde hiljadama godina, kaže. Nas uskoro neće biti, ali on će i dalje postojati. Rim te zavodi i upozorava: ‘Teško je biti sa mnom. Možda izgledam lepo, ali sam iscrpljujuć i učiniću ti život nemogućim.’ To mi daje pravu perspektivu.

Kosa Carmen Di Marco i Mimmo Laserra, MUA Tanja Friscic

Vogue.co.uk