Alban Ukaj o najvećoj ljubavnoj priči ikada napisanoj

Postoje knjige koje mi se uvuku pod kožu i zauvek ostave trag. Jedna od njih je Bejturan i ruža Aleksandra Hemona. Iako sam je pročitala letos, još uvek se muva po mom stanu. Selim je sa kuhinjskog stola na stočić u dnevni boravak, pa na rukohvat kauča, pa na fotelju i tako u krug. Svako malo je uzimam u ruke, zato nije dobila još ni svoje mesto na policama sa knjigama. Nanovo je listam, čitam nasumično izdvojene delove. Kao da nisam još gotova sa njom. Kao da ta knjiga nije samo roman, već paralelni život koji sam vodila svakom stranicom, svakom rečenicom, svakim trenutkom Rafaele Pinte i Osmana Karišika, o čijoj ljubavi Aleksandar Hemon piše u romanu. Ponekad mi se čini  da sam kroz njihove sudbine bolje razumela sopstvenu. I to čak onu koja će me tek zadesiti.

Sećam se tačnog trenutka kad sam je prvi put uzela u ruke. Bilo je to letos, nakon promocije u Rijeci, na koju nisam išla. Srećom, prijateljica mi je kupila knjigu i nakon par peripetija napokon donela u Zagreb. Već je u startu proživela malu avanturu dok nije stigla u moje ruke. Znala sam da me čeka nešto posebno između njenih korica. Svet koji Hemon stvara, iako bi mogao da nam se učinim davnim, jer se dešava tokom Prvog svetskog rata, zapravo je toliko intenzivan, živ i kompleksan da osetiš svaki korak njihovog putovanja kroz Galiciju, Taškent, pustinju Takla Makan… I svaki taj korak je borba, ljubav, preživljavanje.

Najviše me je dotakla Rafaelova stalna žudnja za Sarajevom. Onim Sarajevom koje više ne postoji, osim u njegovim mislima. I koliko god daleko otišao, uvek je tamo. Mislim da smo svi mi, barem jednom u životu, bili u takvoj situaciji. Neki grad, neko vreme, neki ljudi koje nosimo sa sobom, bez obzira na to koliko kilometara pređemo.

Sad, kada je predstava Svijet i sve u njemu postavljena u sarajevskom pozorištu SARTR i oživljava ovu priču na pozornici, osećam da je taj svet još bliži. Glumac Alban Ukaj, koji igra Osmana Karišika, kreira lik sa onom sirovom snagom i toplinom koja mi je bila u glavi dok sam čitala roman. Njegova interpretacija Osmana postavlja pitanje Šta sve ljubav može da preživi?, jer ako su Rafael i Osman nešto dokazali, to je da ljubav može da bude pokretač, lek i jedini razlog za nastavak.

Dok razgovaram sa Albanom Ukajem o predstavi, romanu i ljubavi razmišljam koliko nismo toliko različiti od njih. Svi imamo svog Osmana ili Rafaela, svi tragamo za Sarajevom, u nekoj svojoj verziji sveta. „Rekao bih da je to jedna od najboljih napisanih ljubavnih knjiga koju sam ikada pročitao“, kaže mi Alban. „Priča počinje negde, u Prvom svetskom ratu, u okupaciji. Taj kolorit raznih vera, nacija, jezika čini ljubav još jačom. Svakako je jedna od najboljih knjiga Aleksandra Hemona.“

Kako mi je samo ponovo bilo žao što nisam stigla na promociju knjige u Rijeku, što nisam mogla da upoznam autora, možda i da ga pitam par stvari o pisanju, knjizi, možda čak i o ljubavi. Ali zato sam sada tokom razgovora upijala svaku Albanovu reč, svaki njegov utisak o autoru: „Imali smo sreće da smo mogli da komuniciramo sa Aleksandrom. Fascinantno mi je stvaranje te slike o nekome kada se čitaju njegova dela. Stvaramo sliku u glavi čak i kako bi ta osoba trebala da izgleda. I onda to ne želite da pokvarite. Aleksandar je jedan od onih ljudi koji su tačno onakvi kakvim ste ih zamišljali. Uverio sam se u to tokom procesa rada na ovom komadu. To je stvarno veliko bogatstvo.“

S obzirom na to da je knjiga nastajala čak četrnaest godina, ne čudi što je tekst zahtevan i težak, ali je Selma Spahić uspela da ga postavi na pozornicu pozorišta. Alban Ukaj, osim što je glumac, je i režiser, a sada se našao u situaciji gde ga neko drugi režira. „Mislim da je velika privilegija raditi ovakve stvari. Svakako tu ima puno odgovornosti. Adaptacija romana počela je mnogo pre; radile su je režiserka Selma Spahić i dramaturginje Emina Omerović i Nejra Babić Halvadžija. Kada su one radile adaptaciju, ja sam tada prvi put čitao roman i razmišljao sam kako ovo uopšte može da se postavi. I onda kada sam video šta su uradile i šta smo svi zajedno uspeli u ova tri meseca rada… uspeli smo da predstavimo jedan ceo – svet.“

Kada želim da gledam predstavu jer sam sa njom na nekom nivou emocionalno povezana, izbegavam premijere i prva igranja. Čekam da se predstava uigra, da svi budu savršeno uštimani. Alban me je razuverio da je kod njih taj slučaj: „Ova predstava je precizno postavljena, čvrsta je i sumnjam da će doći do promene u strukturi. Ona će rasti, to je nesumnjivo, ali neće se menjati. Tu je uveliko zaslužna Selma, ona to radi sa filmskom, montažerskom preciznošću. Dobićemo na tempu i primetiće se kako bolje teče od generalne probe naovamo, ali ostaće unutar te čvrste strukture, to je sigurno.“ A onda se režiser u njemu javio: „Ovako nešto ja ne bih mogao da režiram. Isprobavao sam u pozorištu par stvari, ali uvek je to bio naš, zajednički rad, na kraju krajeva. Bili su to mali ansambli i radili smo predstavu zapravo, zajedno. Ne bih mogao da uradim ovo što je Selma uradila. Znaš, prvenstveno sam glumac.“

Ovo „znaš, prvenstveno sam glumac“ mi je baš zazvonilo. Nisam se u svojoj dosadašnjoj karijeri susretala sa umetnicima koji su tako jasno videli sebe. Barem ne dok su u procesu rada na delu. Obično se tu radilo o širini mogućnosti, neiscrpnoj inspiraciji, šta se sve još može, želi, treba i mora. Ovo mi je na neki način bila osvežavajuća perspektiva.

„Često se setim priče o režiseru Peteru Brooku na Shakespeareovoj predstavi, u Parizu. Jedna glumica, koja dugo nije igrala u predstavi, imala je samo jedan monolog. U zadnjem trenutku, ta scena je izbačena i glumica nije igrala. Na noć premijere, Brook je sišao u garderobu da glumcima poželi sreću. Na njenoj stolici je stajao buket cveća, neko ga je tamo stavio, a nje nema, jer ne igra. I onda je shvatio, u preko četrdeset godina svog rada, da je pogrešio, da je u pozorištu ipak najvažniji glumac, glumica, zapravo – čovek. Nije hteo da nastavi sa premijerom dok se glumica nije vratila.“

Ljubav prema knjizi i ljubav prema pozorištu dolaze posebno do izražaja kada se rade baš ovakva djela, ona o ljubavi. Može li ljubav da pobedi sve? To je na kraju dana, i Hemon sa ovom knjigom poručio. „Mislim da je ljubav najintenzivnija i najčistija upravo u uslovima o kojima on piše. U ekstremnim situacijama, u bolesti, u ratovima. Ljudi se u potpunosti ogole kada stvarno više nemaju šta da izgube. Onaj koji nije bio u prilici da doživi tako nešto podcenjuje slobodu i činjenicu da imamo malo vremena kako bismo nekoga voleli.“

Verujem da će samo retkima te Albanove reči zvučati kao floskula. Ne znam postoji li važnija poruka koju treba poslati u trenutnom stanju sveta. „Toliko informacija primamo svaki dan, od okoline, medija, na društvenim mrežama, i sama činjenica da nekome uspe da krene suza nad pročitanom poslednjom stranicom knjige i da može da je gleda kako se na papiru širi, dragocena je stvar. Hrabrost je napisati takvo iskreno delo o ljubavi.“

Nisam mu rekla da sam i ja „gutala suze“ dok sam je čitala. Mislila sam da sam u tom trenutku čitanja bila preosetljiva. Međutim, tako nešto zapravo ne postoji. Treba sebi dozvoliti da osećamo. Zar to nije ceo smisao života?

Predstava Svijet i sve u njemu igra u SARTR-u, u Sarajevu, obavezno je pogledajte, a mi ostali u regiji pratimo gostovanja.

Photo: Jelena Janković