Film & Tv
Uprkos tome što sam nekim čudom uspela da stignem u Le petit Café deset minuta pre našeg sastanka, nisam bila ništa sabranija ni smirenija. Haos u mojoj glavi razlivao se po beleškama ispred mene. Da li sam zapisala sve, da li sam nešto zaboravila, šta još mogu da ga pitam, šta uopšte postaviti kao pitanje a da ga već nisu svi pre mene pitali? Sivo i vlažno subotnje jutro povremeno je razbijao po koji jesenji list u vetru. Cela atmosfera u kafiću bila je neobično pusta, usklađena sa prigušenim sepija tonovima enterijera, iako je bio pun ljudi. A onda u prizor polako ulazi Gospodin u bezvremenski krojenom kaputu, a iza njegovih naočara blista prodoran pogled kojem ništa ne promiče. Nešto na njemu deluje kao da nije iz ovog vremena, kao da sa sobom nosi hiljadu života. Mahnem mu, on mi priđe elegantnim korakom i ljubazno mi pruži ruku. Izvini mi se zbog kašnjenja, iako zapravo ne kasni, i odmah predloži da pređemo na ti. U njegovom glasu čujem poštovanje i izuzetnu ljubaznost, dok nastavlja kao da se poznajemo već čitavu večnost: “Celo jutro sam proveo na telefonima.” Njegov trenutni raspored je izuzetno zgusnut, radi istovremeno na više projekata i na različitim stranama, ali, kako kaže, baš mu to prija. “Baš je raznovrsna sezona, ali su projekti odlični. U nekom sam baš radnom raspoloženju. Jako mi se radi.” Naravno, odmah me zanimalo na čemu sve trenutno radi.
Udahne i počne da nabraja. “Pre par dana sam predao skice za klasični balet, balete uglavnom radim sa Valentinom Turcu,” izraz mu omekša. “Valentina je pre svega, i to mi je najvažnije, izuzetna i divna osoba. Ona je koreografkinja specijalizovana za dramske balete, a sada sarađujemo u SNG Maribor Baletu na koprodukciji sa Operom Baletom Atine pod naslovom Tramvaj žudnje.” Zatim se široko nasmeje. “Onda radim jednu ludu komediju u manjem pozorištu u Kopru. Katja Pegan je direktorka pozorišta i dobra prijateljica, poznajemo se još od osamdesetih. Tekst je Gde je primadona, žanr je komedija zabune, radnja je smeštena negde u tridesete godine prošlog veka, sa savremenim twistom. Tu imamo sve, kostime i boje i scene, i svi se izuzetno zabavljamo. Premijera je 23. januara. Istovremeno imam na stolu i tekst Buva u uhu za Mladinsko gledališče u Ljubljani, koji radim sa Vitom Tauferjem, još jedna komedija.” Glas mu se uspori. “Sa Vitom sam zapravo počeo. Vito me je, posle Dragana Živadinova, osamdeset šeste prvi put pozvao da radim masku. Ja sam, naime, u pozorištu počeo u masci, dok sam još bio dete. Onda su shvatili da zapravo to dete radi kostime. Tako da sa Vitom sarađujem još od osamdeset sedme i najlepše je to kada odrastaš i odrasteš sa tim ljudima i danas se tako dobro poznajemo da se uvek iskreno zabavljamo. Ja to zovem da smo školski drugovi.”
Pored toga, sledeće nedelje sa Valentinom Turcu odlazi u HNK Zagreb Balet, gde imaju sastanak povodom predaje skica i rade na baletu Othello. Nakon Nove godine počeće da radi na koprodukciji HNK Zagreb i HNK Varaždin sa Dubrovačkim letnjim igrama, i to na predstavi Edvard III. “Mnogo se toga dešava, radim sa sjajnim ljudima, to su moji reditelji i zaista se dobro poznajemo. Sošolci, kao što kažem. Navikli su na moj proces rada, sarađujemo godinama i tačno znaju kada se u meni uključi dislektik, a kada se vrati Alan” zaključi misao i udobno se nasloni nazad.
“A kako se zapravo hvataš posla?” bilo je moje sledeće pitanje. “Kako pristupaš pozorištu, baletu, operi, filmu? Sigurno postoje razlike.”
“Naravno da postoje” odgovori. “Uzmimo najpre kao primer dramsku predstavu. Pre svega zavisi s kim radiš, ko je reditelj, koji uvek ima svoju viziju, svoju estetiku. Ako kažemo da je reditelj dirigent simfonije, ja sam samo jedan instrument unutar orkestra koji ga prati zajedno sa svima ostalima. Kod drama mnogo zavisi od žanra, a unutar toga od reditelja i smernica po kojima će ‘dozirati’ kostimografiju. Ali najvažnija je, kao i u svemu, komunikacija. Ja sam tip kostimografa koji uvek ima otvorenu skicu, ne držim se slepo prvobitne ideje, jer mi je izuzetno važna komunikacija sa glumcem, pevačem, balerinom. Stalno istražujem ko je ta osoba, taj lik u okviru te drame, predstave, koreografije. Trudim se da uvažim njihovu viziju, smernice, želje.
Operski kostimi su po pravilu deo stare kostimografske škole, tu se radi paleta. Kod baleta, kao i kod opere, u zavisnosti od toga da li je klasični ili savremeni balet, radiš unutar postavljenih okvira. Sa Valentinom sam počeo na klasičnom baletu Anna Karenina, a zatim smo kod savremenog baleta veoma pročistili kostimografiju.”
Photo: Borut Peterlin
Zatim se zamisli, kao da želi pažljivo oblikovati sledeću misao. “Znaš kako je s tim, postoji proces koji zahteva određeno vreme i određeni broj projekata među ljudima da se upoznaš s njima, da ih ponekad i usmeravaš, ja to zovem zajedničko odrastanje unutar kreativnog procesa. Na primer, sa Valentinom se izuzetno dobro slušamo, to je ono poverenje među nama.” Posle kratke tišine nastavi: “Kod filma moraš već u startu da redukuješ i minimizuješ pedeset posto svega, jer radiš sa kamerom i sve se snima iz velike blizine. I tu opet sve zavisi od toga kakva si osoba kao kostimograf, gde se završavaju granice tvog ličnog i počinju granice tvog kreativnog ega, da bi mogao da se obuzdaš u procesu i da ih ne pređeš. To su obično najteže stvari kod projekata u kojima ima mnogo ljudi, mnogo različitih ega, mnogo ideja i ti pažljivo upravljaš negde između.”
Pokušala sam da zamislim ceo taj proces. Od ideje, preko skice, do konačnog proizvoda. “Da li želiš potpunu kreativnu slobodu ili ti je lakše kada dobiješ smernice unutar kojih moraš da stvaraš?”
“Upravo u tome leži umetnost komunikacije, usklađivanja i kontrole. Mnogi ljudi u tom kreativnom procesu ne razumeju gde je granica između ličnog i kreativnog ega. Nikada nisam potpuno bez ograničenja, zbog reditelja, njihove vizije, produkcije, tako to funkcioniše i nemam problem s tim. To mi i prija, jer mogu da skačem između različitih tipova kostimografije, što je odlično za mene, jer se stalno preispitujem. Sa određenim rediteljima radim već dvadeset godina i do sada smo već izuzetno minimizovali sve što je moglo da se minimizuje u kostimografiji, do krajnjih granica. Sam sam na tome insistirao, jer je tako moralo biti zbog projekta. A ta ravnoteža između jednog i drugog daje mi kreativni balans. Retko kada sam sto posto slobodan, samo kod izložbi. I ništa od toga mi nije draže, ni bolje ni lošije, sve mi je potrebno.”
Otprilike pre petnaest godina u pozorištu je preovladavao trend nemačke kostimografije, karakteristično vrlo minimalističan. Neka vrsta “neestetike unutar estetike”, gde ima mnogo vintage elemenata, izmešanih primesa stilova i uticaja, a određeni kostimografi to fenomenalno razumeju. Način na koji i u kojoj meri uklapaju svoj lični ukus u kostimografiju tako da ne bude naporan ni nametljiv, nego baš koliko treba. Tu vidiš koliko i kako se neki bave glumcima unutar kostimografije, da otkriješ sve te slojeve, da dođeš do suštine lika, a pritom uvažavaš glumca. Kostimografija je pre svega dramaturgija lika i samim tim njegova psihologija.
Zatim napravi kratku pauzu, polako otpije gutljaj zelenog čaja i nastavi toplim glasom. “Moraš biti i pomalo psiholog da bi uhvatio i prepoznao sve te niti. U tome mi je mnogo pomoglo moje detinjstvo. Kao dete sam mnogo vremena provodio kod psihijatara i psihologa. To me je nesumnjivo oblikovalo i dalo mi ličnu i kreativnu širinu. Zbog toga umem da slušam ljude i da ih razumem. Ako se vratimo na početak, zato mi je ta komunikacija toliko važna, kao sada ovde, između nas na primer. Svakoj osobi i svakom projektu pristupam kao da radim prvi put.”
Ako su me na početku možda iznenadili njegova opuštenost i topla ljubaznost, sada mi je postalo jasno odakle potiču. Uprkos tome što iza sebe ima neverovatnu karijeru i more iskustva, svemu što radi pristupa bez pretpostavki, bez unapred stvorenih očekivanja i sudova.
U njegovom opusu nalazi se i saradnja na oblikovanju kostima za čuveni Cirque du Soleil i morala sam da saznam kakvo je to iskustvo bilo.
“Pre svega životno iskustvo. To je mašinerija, fabrika, i oni sami sebe tako nazivaju. Ali u osnovi proces funkcioniše isto. Režiser ima svoju viziju i svi je sledimo. Kod njih se predstava razvija dve godine, jednu godinu se postavlja i kreira, a druge godine se prelazi u produkciju kostima. Njihove krojačke radionice su, po mom mišljenju, najbolje na svetu i u njima radi oko četiri hiljade ljudi. A kada si me već pitala o kreativnoj slobodi, rekao bih da sam tamo bio možda najviše ograničen u svojoj karijeri. Ceo proces je trajao dve godine.”
“Tada te je posetio i Jean Paul Gaultier, zar ne” setila sam se. “Tako je. Petkom su imali nešto poput dana otvorenih vrata za posebne goste i tog dana su me zamolili da sačekam jer bi nas voleo pozdraviti neki celebrity, ali nismo znali ko. Na kraju je došao sa celom svojom ekipom i završili smo tako što smo se zabavljali i razgovarali uz bobi štapiće i čaj. Izuzetno je normalan i veoma ljubazan gospodin.”
U mislima pokušavam da obuhvatim sve te prizore koji se pojavljuju preda mnom. Akrobatski korseti, fantastična bića u odajama Ljubljanskog grada, operske krinoline… Sledeće pitanje se nametne samo od sebe. “S obzirom na to da nisi završio studije i da si zapravo samouk, odakle crpiš inspiraciju za svoju kreativnost?” U tom trenutku se zaustavi i zamisli, a meni se učini kao da se i žamor u kafiću jedva primetno utišao. Nastavlja polako, kao da želi jasno da uhvati i prevede svaku svoju misao.
Photo: Iztok Umek
“Tačno je, nisam se toga učio u školi, ta kreativna sila jednostavno je u meni otkad postojim. Kreativnost je za mene nešto što me leči, ja kažem da me psihički drži iznad vode. Moja mama je to primetila već kada sam imao tri godine. Ni sam tada nisam najbolje razumeo šta sve zapravo nosim u podsvesti i šta mora da izađe na površinu. Ali sam znao da mi treba pomoć i već u osnovnoj školi sam je zamolio da idem kod psihologa. Školska psihološkinja je tada predložila mojoj mami da potražimo stručnog psihijatra. To je bilo u šestom razredu i zatim su usledile godine terapija.
Posle toga sam upisao Srednju školu primenjenih umetnosti u Zagrebu i, hvala bogu, tamo su prepoznali da sam stoprocentno intuitivan kreativac. Sa profesorima sam se čak dogovorio da mogu dolaziti u školu onda kada dođem. I psiholozi i pedagozi su shvatili da me moja kreativnost nekako drži prisebnim, da uopšte mogu da funkcionišem tokom dana. Iskreno, ni sam ne znam tačno odakle dolazi ta kreativnost, znam samo da se potpuno prepustim kada stvaram. I celog života se trudim samo da je zaštitim, jer mi je sveta. S jedne strane me leči, s druge strane to je moja suština, to dišem, to živim, to jesam. Nisam ja izabrao taj put, on je izabrao mene, ja ga samo pratim. I beskrajno sam zahvalan.”
Potpuno sam razumela o čemu govori. Ne toliko na svesnom, koliko na onom senzibilnom, gotovo podsvetnom nivou. U trenutku prijatne tišine te misli su se nekako preplele sa mirisom kafe i ostale da lebde između nas.
“Jesi li sujeveran” izletelo mi je bez razmišljanja. Nasmešio se. “Uopšte to ne doživljavam kao sujeverje, ja u to verujem i sa svim tim živim svakog dana. Ako bih morao da biram, rekao bih da sam budista, jer je to znanje o svesnosti sebe i sveta. I svestan sam da je sve jednostavno, sve to je utkano u moju kreativnost. Astrologija, svemir, nevidljivi svetovi… to je deo moje svakodnevice.” U tom trenutku razgovor nas je odveo u pravce koje ću zadržati samo za sebe. Ne zato što Alan to ne bi želeo da podeli, naprotiv, izuzetno je otvoren, pre svega prema sebi. Već zato što su te misli izrečene u trenutku sa nekom višom namerom koju i dalje pokušavam da razumem i bilo bi ih teško ispričati onako kako zaslužuju.
Na ovoj tački moram da priznam da se ništa od ovoga, osim našeg razgovora naravno, nije odvilo onako kako sam napisala. U stvarnosti se nismo sreli, nismo popili onaj gutljaj kafe. Ovako samo zamišljam da bi izgledao naš intervju kada bi nam rasporedi dozvolili da se vidimo uživo. Kada smo se oprostili preko telefona, njegove reči su mi još dugo odzvanjale u mislima. Ne zato što su bile velike, nego zato što su bile do kraja iskrene. Samo su potvrdile ono što sam već slutila. Da prava kreativnost ne raste iz ambicije, već iz unutrašnjeg mira, zahvalnosti i harmonije u sebi. Kada govori o svom radu, zapravo govori o životu, a ako je život umetnost, onda ga Alan Hranitelj svakog dana oblikuje u remek-delo.
VOGUE RECOMMENDS
