Adriana Lima ekskluzivno za Vogue Adria govori o majčinstvu, umetnosti i zašto obožava modu

Kako sebi dopustiti slobodu, ostati čovek i neprestano istraživati sebe Adriana Lima je podelila sa Tinom Lončar

Bile su poput nadrealnih bića. Moderne verzije grčkih boginja. Afrodite s krilima. Negde tamo, u zoru novog milenijuma, kad je iza gotovo svakog šanka u gradu treperio Fashion TV, na koji smo, čavrljajući, povremeno bacali pogled, one su bile veće od života. Koračale su pistom žustro njišući bokovima, a baš u trenutku u kojem je delovalo da će drsko nastaviti da koračaju van kadra, kamera bi uhvatila njihove koketne osmehe i slapove sjajnih uvojaka koji bi, u okretu, na sekundu zaklanjali ekran poput zavese. U to vreme glavom mi se motalo bezbroj tinejdžerskih nesigurnosti. svet je bio švedski sto ispred kojeg sam stajala s praznim tanjirom i život je tek trebao da počne. Manekenke, lepe kao da ih je sam Michelangelo Buonarroti isklesao u kamenu po šablonu svojih najlepših snova, delovale su poput nedodirljivih ikona. Bile su verovatno sve ono što sam tada mislila da nisam. Victoria’s Secret Fashion Show bio je Olimp modnih revija, a njegove protagonistkinje otelotvoravale su ideal za koji nisi bio sasvim siguran da li zaista postoji. Svaka devojačka soba u koju sam tada provirila, baš kao i moja, podsećala je na neki neobičan oltar načičkan posterima ili fotografijama Victoria’s Secret anđelima precizno isečenih sa stranica magazina. Članke u kojima su ekskluzivno otkrivale tajne svoje lepote gutale smo kao jabukovo sirće na prazan stomak. Maštale smo o tome da nas tek poneka spoznaja deli od slapova najlepše kose i vretenastih bedara čvrstih poput mermera. Bile su poput mita, otelotvorenje nade da je sve moguće. Čudesne i neponovljive poput umetničkih dela, ali nekako nestvarne i daleke.

Četvrt veka kasnije osvanulo je još jedno hladno jutro u New Yorku. U mirisu svežeg zimskog vazduha koji je okovao ulice Donjeg Manhattana neodoljivo se osećao dašak Božića. Bio je tačno onaj trenutak kad romanticima poput mene u glavi počne da odzvanja hrapavi glas Shanea MacGowana dok peva „Fairytale of New York“. U studiju, koji se smestio tačno iznad umetničke galerije, sve je bilo spremno za snimanje. Uredno posloženi, na ofingerima su strpljivo čekali komadi iz novih kolekcija, scenografija je odavno bila postavljena, prostorijom je pulsiralo uzbuđenje praćeno primamljivim mirisom kafe, a usred gotovo prazne sobe, obasjane samo nežnom toplinom jutarnje svetlosti, stajala je Adriana Lima. Smejala se očima, ali i glasno, onako kako se smeju ljudi puni života koji ne mare da li će im neko reći da budu suzdržaniji. Dok je gledam tako nesputanu i laganu, pitam se da li je svesna mitološkog statusa koji je nosila sa krilima Victoria’s Secret anđela? Na Victoria’s Secret reviji debitovala je 1999. godine sa samo 17 godina. Modni spektakl je otvorila čak pet puta, a prošle godine pistom, u prozirnom kombinezonu sa Swarovski kristalima, promarširala je 20. put. Međutim, uprkos tom iskustvu, vedra je i deluje pomalo dečije nestrpljivo; kao neko ko iza sebe nema bezbroj modnih snimanja, hiljade kilometara prehodanih pista i tri decenije iskustva. A možda je upravo to iskustvo ono koje donosi rasterećenost? Deluje mi kao da svakim milimetrom njenog bića pulsira ona životna, brazilska energičnost, kao da jedva čeka da krene da se igra jer bez zabave ništa na kraju ni nema previše smisla.

„Uvek sam svoj posao doživljavala kao način da oživim umetnost. Volim da sarađujem sa talentovanim stilistima i fotografima, da stvaram fotografije koje pričaju priču. Moda me i dalje strastveno privlači, a proces pripovedanja kroz nju i dalje me inspiriše“, govori mi Adriana, koja je u modne vode uplovila sasvim slučajno. Na takmičenju modeling agencije Ford Models, koji je bio raspisan u njenoj školi, prijavila se s najboljom prijateljicom iz čiste zabave, a samo nekoliko meseci kasnije iz rodnog Salvadora otputovala je u New York, odlazila na castinge i, pre nego što je stigla da se okrene, već je snimala sa Stevenom Meiselom za italijanski Vogue i nosila svoju prvu reviju – onu modne kuće Anna Sui na Nedelji  mode u New Yorku u septembru 1997.

Od tada do danas, moda je doživela i preživela bezbroj tektonskih promena, a Adriana je u svim tim erama pronašla svoje mesto. Njene čarobne mačkaste oči magnetično plave boje, duga tamna kosa i zadivljujuća figura – čiju smo tajnu svi želeli da saznamo – bile su nadahnuće dizajnerima, ali i umetnicima svih ovih godina. Lima je zaradila status jednog od najvećih supermodela današnjice nižući uspehe koji dotad nikome nisu pošli za rukom. Kad je  odlučila da se povuče iz Victoria’s Secret redova 2018., iza nje je bila najduža karijera jednog anđela u istoriji tog brenda, a ona je postala gotovo pa njegov sinonim – godine 2013. postala je prva trudnica koja je krasila Pirellijev kalendar, u februaru 2012. bila je jedina poznata osoba koja je iste godine glumila u dve Super Bowl reklame, a 2008. na Victoria’s Secret Fashion Showu nosila je Fantasy Bra sa 3.900 dragulja koji je dizajnirao Martin Katz i koji je vredeo više od pet miliona dolara. „Victoria’s Secret je bio tako veliki deo mog života i karijere – odrasla sam uz taj tim! Uspomena ima bezbroj i uvek će ostati sa mnom. Proveli smo toliko neverovatnih trenutaka zajedno, a u tim ranim danima naučila sam toliko toga o modnoj industriji. Jako sam zahvalna na tom poglavlju svoje karijere“, priseća se danas s ponosom.

Dok s divljenjem raspravljamo o fenomenu koji Adriana Lima jeste i o tome kako je ostala relevantna sve ove godine, naš modni direktor Taylor Angino zaključuje da je ona „one in a billion“. I zaista – Adriana Lima ne pripada samo jednoj eri; ona je učinila mnogo više od bljeska uobičajenog za modnu slavu. Postala je bezvremenska. Odgovor kako je zaobišla sve zamke i izazove promena i pobedila sve testove neumoljivog vremena obelodanio se ubrzo pred našim očima. Bilo je dovoljno pogledati samo kako se Lima ponaša na setu. Njena lakoća, prisnost i smeh koji odzvanjaju zidovima otopile su i poslednji ledeni breg nedodirljivosti kojom sam je svojevremeno okovala. „Ona je umetnica, ali i umetničko delo“, govori mi Taylor dok je gledamo kako uranja dlanove u kantu plave boje razmazujući ih po belom platnu, ostavljajući na njemu apstraktne tragove svojih pokreta. Dok to čini, izgleda kao da pleše, nesputana i slobodna, neopterećena pogledima i gustom plavom masom koja joj se nezaustavljivo sliva niz dlanove. S podjednakom količinom predanosti i prisutnosti pristupa svakoj fotografiji, prepušta se svojoj kreativnosti, istražuje i zabavlja se. Pomislim kako je to neobično jer ljudi s godinama iskustva često postanu nekako tvrđi, kao da im ponavljanje sličnih radnji ukrade radoznalost koja dolazi s čarolijom novog. Mislim da i sama to ponekad osećam, a ona radi nešto posve drugačije. Smeje se i osluškuje, dopušta sebi da bude slobodna, kao da je veliki deo njene magije upravo u tome što je u sebi uspela da zadrži devojčicu; onu dečiju radost koju mnogi od nas nehotice izgube usput nastojeći da se izbore sa svim olujama i brodolomima odraslog života.

„Provoditi vreme sa porodicom, a istovremeno raditi na uzbudljivim projektima koji me zaista ispunjavaju je ono što moj život čini smislenim. Pronalaženje ravnoteže između posla i doma donosi mi veliku radost“, govori mi Adriana iskreno te dodaje: „Majčinstvo je najljepše putovanje u mom životu. Biti aktivna i prisutna majka i provoditi vreme sa svojom decom mi je najdraža stvar na svetu. Naučilo me je, pre svega, strpljenju, ali i tome da se ponekad opustim! Oduvek sam bila vrlo organizovana osoba, a moja deca su me naučila kako ponekad pustiti i prihvatiti haos.“ Njeno zadovoljstvo je izgleda u svemu što radi, kao i neverovatna fuzija njene profesionalnosti i lakoće kojom se prepušta svom instinktu. Koncept snimanja osmislili smo oko ideje ženskog umetničkog performansa, prisutnosti i duhovnosti, a Adriana je u njega uronila gotovo ritualno. U vremenu u kojem tehnologija preti da dokrajči svu šarenolikost naših ideja nastojeći da ukopi naše misli, umetnost i kreativnost postaju poslednje utočište ljudskosti. Lepota leži u našoj nepredvidivosti, a seme oslobađanja u prihvatanju nesavršenosti od kojih smo uporno nastojali da pobegnemo. Gledati Adrianu kako „pozira“ prepuštajući se slobodnim kretnjama svog tela i verujući svom instinktu toliko da zna kako će je odvesti na mesto gde će uživati izgleda poput performansa. Snimanje sa njom je mnogo više od snimanja – to je proces u kojem ona sama postaje umetnost.

Pitala sam je znatiželjno da li je oduvek bila tako slobodna, prisutna i staložena. „Disciplina me drži prizemljenom – volim rutinu i strukturu u svemu što radim. Ipak, kroz godine sam naučila da slušam svoje telo i intuiciju, da prepoznam trenutke kad treba da usporim, a kada je vreme za to da krenem napred“, odgovara mi. Neposredna, topla, slobodna, bliska i nežna, s plavim očima koje se smeju. „Ne“, kažem maloj sebi, „ona nije nadrealno biće, ona je samo čovek. I to je najlepše što danas možeš da budeš.“

Foto: Kat Irlin
Moda: Taylor Angino
Model: Adriana Lima @The Society Management
Casting: Kathryn Costigan
Šminka: Mitch Yoshida
Kosa: Erol Karadag
Manikir: Dawn Sterling
Set dizajn: Bailey Brown
Kreativna produkcija: Marita Bobelj
Asistenti mode: Olivia Jakubik, Larissa Lampitelli
Set dizajn asistent: Peter Christensen
Studio menadžer: Franck Raharinosy
Post Production: Aly Studio