Pogledali smo A Complete Unknown, da li je film dostojan omaž Bobu Dylanu?

Ukoliko još uvek ne znate da Timothée Chalamet tumači Boba Dylana u novom filmu Jamesa Mangolda pod nazivom A Complete Unknown onda verovatno živite pod kamenom i takođe ne znate da su očekivanja veoma podeljena. Neki kritičari su na Rotten Tomatoes rekli su kako nisu sigurni da će mlađe generacije moći da se poistovete sa ovom pričom, ali i da im je ovo omiljeni film koji su pogledali 2024.godine. Drugi su imali komentare poput: „Superfanovima se verovatno neće svideti. Oseća se da je film napravljen sa puno ljubavi, ali i sa svešću da veliki vizionari ponekad mogu biti seronje.“, kao i da je polovina filma nalik „veoma uspešnim karaokama”. 

Biografska drama o jednom od najvećih, još uvek živih, muzičara druge polovine 20.veka koje je na dodeli nagrada Golden Globes ostala praznih ruku, uprkos nominacijama u tri kategorije, možda ipak nije mogla da ispuni očekivanja onih koji su polagali nade u to da će dobiti dostojan omaž Dylanu. Mada još uvek čekamo Oscare koji su ove godine, čini se, više nepredvidivi nego ikad do sad.

A Complete Unknown

Nakon jučerašnjeg dolaska u bioskop nisam imala nikakva očekivanja, možda zato što nisam neverovatna obožavateljka Boba Dylana, ali nije ni da ne znam skoro svaku njegovu pesmu (moj otac je bio jedan od njegovih najvećih fanova, pa su Dylanovi hitovi poput Like A Rolling Stone, The Times They Are A’Changin i Mr. Tambourine Man često odzvanjali našom porodičnom kućom). Dva sata i dvadeset minuta filma činili su se kao upravo toliko vremena. Film mi jeste držao pažnju dok sam pokušavala da pratim sve likove iz formativnih godina ovog legendarnog muzičara i njegove burne dvadesete, ali mi nije dao osećaj dublje konekcije ni sa jednim od likova, pogotovo ne sa Dylanom. 

Dylan se u Chalametovoj interpretaciji pojavljuje kao tipična pomalo romantizovana slika samoživog i arogantnog muzičkog genija koji je na momente nepodnošljivo iritantan. U prelepim kulisama i atmosferi Njujorka ranih 60ih, jedino što biste želite od Boba Dylana u ovakvoj interpretaciji jeste njegovu voluminoznu kosu i možda dugačak crni kožni kaput, koji stvarno jeste ikoničan. Sve drugo je bledunjavo, površno i na momente patetično i bespotrebno dramatično. Hajde da za trenutak pređemo na one malo bolje segmente ovog ostvarenja. Za početak, muzika – fenomenalna! Timothée Chalamet, koji je ovde „prešao“ u Dylana, zvuči poprilično uverljivo, da biste pomislili da ste baš u onim prvim danima 60-ih. Njegov glas, njegovi pokreti, čak i taj tipični Dylanovski osmeh, sve to prikazuje ozbiljnost sa kojom je Chalamet shvatio ulogu Boba Dylana. Insistirao je da svaku pesmu izvodi uživo i da nauči da svira gitaru kako bi što vernije ušao u lik. Nakon uspeha svog filma o Johnnyju Cashu Walk the Line, koji je je osvojio Oscara, režiser je bio siguran da će ekipa i glumci u njegovom novom filmu moći da izvode pesme uživo. Sve pesme Boba Dylana pevao je uživo Chalamet, kao i Edward Norton za Pita Sigera, Monica Barbaro za Joan Baez i Boyd Holbrook za Johnnyja Casha. 

A Complete Unknown. Photo by Macall Polay, Courtesy of Searchlight Pictures

Takođe mi se dopada što film pokušava da ne bude klasično biografsko delo. To što nam prikazuje samo jedan deo njegovog života, te možda manje široj publici poznate početke, daje mu određenu svežinu. Film takođe ne zaboravlja važnu političku dimenziju Dylanove muzike, pa su tu veliki trenuci aktivizma, borbe za ljudska prava i antiratni stavovi. Pesme poput The Times They Are A-Changin’ i Blowin’ in the Wind su me podsetile koliko su takve pesme i dalje relevantni komentari na današnje društvo.

A Complete Unknown, Photo by James Devaney/GC Images)

Iako film pretpostavlja da već znamo sve o Dylanovoj ličnosti (i verovatno je u pravu, ako ne znate možete prosto da guglate), situacije kroz koje prolazi nisu toliko dublje obrađene, što je, barem meni, onemogućilo da se povežem sa radnjom filma i da iz bioskopa izađem kao da se skoro pa ništa nije desilo. Nisam imala potrebu ni da razgovaram o filmu nakon završetka. I to je možda i najveći problem. Film nam daje fragmentarni pogled na njegove burne početke, dok je još bio u fazi prelomnog prelaza, pre nego što je ušao u fazu elektronske revolucije. Ali to „pre nego što“ nije baš dovoljno za publiku koja teži kompleksnijim likovima i fokusu na detaljima. Umesto toga, atmosfera je ta koja zaista nosi film – ona je veoma dominantna i obuzimajuća, ali na kraju dana i potpuno predvidiva za takvu vrstu filma. Kulise, kadrovi, kamera, boje, prelazi, sve je tu, sve je lepo, al je sve sasvim obično.

Da zaključimo, da li me je film oduševio? Definitivno ne. Da li mislim da treba da ga pogledate? Da. Mada mislim da ćete se najbolje provesti ako niste veliki Dylanov fan niti filmski kritičar, već samo neko ko voli dobru muziku i ima viška 2 sata i 20 minuta.