Da li je istina da nema apsolutno nimalo Valentina u Micheleovom Valentinu?

Bio je to jedan sasvim običan ponedeljak. Raspored Nedelje muške mode u Milanu išao je svojim uobičajenim, davno uspostavljenim tokom, a onda je, sasvim neočekivano, u dnevni red ionako prepun modnih vesti ušetao Alessandro Michele. Kreativni direktor modne kuće Valentino, samo dva i po meseca nakon imenovanja na spomenutu poziciju, je modnom svetu predstavio svoju prvu kolekciju za italijansku kuću i, kao što to obično radi, iznova uzburkao modne vode. Iako se njegova debitantska revija očekuje (kao što je i najavljeno) tek u septembru, Michele je odlučio da ne čeka zvanični datum na pariskoj pisti i šačici izabranih urednika predstavio je lookbook za Valentino pre-Spring 2025 kolekciju. Tu modnu priču značajno je nazvao „Avant les Débuts“, što u prevodu sa francuskog znači „pre početaka“, a ako imamo na umu da se lookbook sastoji od čak 171, poprilično elaboriranog, total looka (i 93 fotografije raznih modnih dodataka), teško je poverovati da je odluka donesena „od danas do sutra“.

Ono što je takođe izuzetno interesantno je i timing objave koja, kako piše Vogueova Tiziana Cardini, nije ni trebala da se dogodi jer je planirano da kolekcija završi u buticima „bez fanfara“, ali je Michele „nekoliko dana ranije promenio planove“. Naime, priča o debitantskom Micheleovom istupu preplavila je novinske članke svega nekoliko sati pre nego što je Sabato de Sarno, Micheleov naslednik u Gucciju koji je tamo stigao iz Valentina, trebao da predstavi svoju drugu mušku kolekciju u Milanu. Ako smo nešto naučili o Micheleu tokom njegove ere u Gucciju, onda je to da poprilično vešto barata okretanjem svetala reflektora u svom smeru. Ali, ako ostavimo sa strane marketinške odluke, a ponajviše potencijalne zavade i osvete, ono što ostaje bitno jeste pitanje: Kakav je Micheleov Valentino?

Kada je reč o ljudima koji rade u modnoj industriji, moje kolege se dele u dva tabora. Jedan klan je jako kreativan kada Micheleovu estetiku treba uporediti sa plenom iz opljačkanog bakinog ormara, a drugi bi u taj „plen“ najradije zaronio i, do kraja svog života, živeo srećno – optočen šljokicama, perjem, turbanima i silnim nakitom. Oni koji imaju ikakav interes za modu ili ga obožavaju ili ne mogu da ga smisle. I pritom su vrlo vokalni oko tih stavova. Jednostavno, Micheleova fuzija maksimalizma, psihodelije i retro referenci malo koga ostavlja ravnodušnim.

Ekspresije tog manjka simpatije ili pak potpune zaluđenosti bile su primetne i u ponedeljak, kada je na sveopšte iznenađenje, virtualni svemir okupirao Micheleov „Avant les Débuts“. Međutim, komentar koji je obuzeo društvene mreže kao neka vrsta kuge bio je da „Valentino izgleda kao Gucci“. Nisam bila previše iznenađena, ali mi je tek kasnije svanulo. Da li izgleda „kao Gucci“ Toma Forda, Fride Giannini ili Sabata de Sarna? Ne. Izgleda kao Micheleov Gucci. I to iz prostog razloga. Jer ga potpisuje Alessandro Michele. Kada mu je brend ponudio poziciju, i pružio mu olovku da ugovor ukrasi svojim „autogramom“, poprilično je izvesno da su imali na umu da neće pobeći od svog senzibiliteta i postati neko potpuno drugi. Zašto? Jer bi u suprotnom zaposlili nekog potpuno drugog. Želeli su da izgleda kao Michele. Da li će ova poslovna odluka rezultirati rastom prodaje je druga tema, ali da li su znali šta „kupuju“, sasvim je izvesno da jesu.

Micheleova estetika je izuzetno ekspresivna, a njegovi lookovi nisu ni sramežljivi ni decentni. U prezentaciji svoje vizije neretko ide „all the way“ hodajući na tankoj granici između kiča i campa, gradeći priče sazdane od gomile nakita, dezena, slojeva, boja i retro referenci. Ronjenje kroz arhive i traženje nadahnuća u minulim modnim erama je „sport“ koji verovatno najviše praktikuje. Ali gledajući Micheleov „Avant les Débuts“ nisam mogla a da se ne zapitam: Zar u novom Valentinu zaista nema nimalo Valentina?

Iako sam te slike čuvala u nekom krajičku mozga, arhivske fotografije mode Valentina Garavanija podsetile su me na estetiku koju je utkao u italijansku kuću šezdesetih i sedamdesetih godina. Upravo je to bila era na koju se najviše referirao Michele gradeći kolekciju. Kao što se i očekivalo, on nije prekopirao smernice, ali je pronašao zaostavštinu velikog maestra mode, na primer, u njegovoj kolekciji Sfilata Bianca iz 1968. godine, kao što je i sam objasnio predstavljajući kolekciju. Naime, Sala Bianca i Sfilata Bianca, predstavljene 1962. godine u Firenci i 1968. u Rimu, su jedne od ikoničnih modnih priča Valentina Garavanija koje je sam dizajner nazivao „revijama bez boje“. Kolekcije su bile izuzetno popularne među američkom klijentelom, a delom su inspirisane arhitektonskim pokretom brutalizma koji je takođe pratio „bezbojnu“ estetiku. Kolekcije koje su se odlikovale belinom tada su privukle pažnju i Jackie Kennedy, a pred kraj decenije Valentino je počeo da oblači prvu damu u svoje kreacije. Kao što su to svojevremeno uradili Maria Grazia Chiuri i Pierpaolo Piccioli, isto nadahnuće „bezbojnom“ kolekcijom iz arhive, ispričao je i Michele. Iz svog ugla.

Model Gunilla Lindblad i francuski glumac Gérard Falconetti u Parizu; Ona nosi Valentino. (Vogue mart 1972., photo: Alex Chatelain)

Ali osim „valentinovske“ beline, Michele se pronašao i u krojevima, ekscentričnosti, slobodi i fluidnosti koje su obeležile sedamdesete godine, a samim time i smer Valentina Garavanija. Bilo je tu i volana, i resa, i paisley dezena , i turbana, baš kao što ima kod Michelea. Reći da u novom Valentinu „nema baš nimalo Valentina“ naprosto je pogrešno, a na momente zvuči i poprilično maliciozno. Ne bih, naime, imala ništa protiv konstruktivnih komentara kada bi oni bili potkovani temeljnim istraživanjem, a ne pukim manjkom simpatije. Nažalost, u slučaju Michelea upravo je to slučaj. A ako imamo više od deset godina, komentari koje plasiramo u javnost trebali bi ipak da idu dalje od pukog „sviđanja“.

Valentino nikada nije bio minimalista, više maksimalista, čak ni u 70-ima kada je bio na svom vrhuncu. Uvek je postojao vrlo rimski osećaj raskoši u njegovom radu, destilovan kroz njegovu opsednutost lepotom, objasnio je Michele, verovatno predosećajući kakvi će komentari dočekati novi Valentino. Ali kada malo bolje razmislim, koliko je uopšte važno pronaći „sličnosti“ i „razlike“? Nimalo. Niti „kreativne“ doskočice kao što su „Vucci“, „Valengucci“ ili „Guccintino“ ne znače ništa više od komentara koji će istomišljenici nagraditi virtualnim izrazima odobravanja. Oni ionako nikad neće promeniti mišljenje. Ono što će presuditi Micheleovom stažu u Valentinu biće, kako to obično bude, novčanici iz tabora onih kojima se sviđa, bez obzira na etiketu. A da li će se to desiti, ostavićemo da vreme presudi.

Valentino Fall 1970 Ready To Wear, Getty Images

Lookbook: Courtesy of Valentino