Legendarni Kiosk K67 koji putuje svetom je više od sećanja

Ovih dana je mali žuti kiosk stigao u London. Za nas iz regije to je mnogo više od kioska, mnogo više od mesta gde ste nekada mogli da kupite tramvajsku kartu ili novine. Za nas predstavlja jedan ceo komadić istorije koji je nepovratno arhiviran. Ali tu i tamo postoji prilika za slavlje i pamćenje, a na to nas je podsetila Dijana Handanović, profesorka arhitekture na College of Architecture and Design na Univerzitetu u Houstonu u Teksasu. Rođena u Bosni i Hercegovini, odrasla u Beču, poslednje 22 godine sa suprugom Samirom Bečićem i sinčićem Maxom živi u Houstonu gde vodi i sopstveni studio za istraživanje dizajna, Studio Ija, čiji projekti obuhvataju raspon od objekata do urbanog dizajna.

Samoinicijativno je započela istraživački projekat Kiosk K67 pre pet godina kako bi ga sačuvala i ponovno uvela u urbano tkivo gradova širom sveta. Projekat je do sada uključivao brojne saradnje i nedavno je stigao u londonsku galeriju Faww.

“Moje akademsko istraživanje istražuje ulogu arhitekture u stvaranju kolektivnog identiteta u bivšoj Jugoslaviji i novonastalim državama. Arhitektura ovog doba, na svim nivoima od objekta do urbanizma, bila je moćna sila čija je uloga bila da prenese kolektivni ponos i solidarnost. Osim zgrada kao što su kongresni centri, robne kuće i kulturni centri, hiljade spomenika naručeno je između 1950-ih i 1980-ih. Oni su namerno osmišljeni bez ikakve simbolike, vere i etičke pripadnosti sa ciljem ujedinjenja različitih etničkih grupa. Međutim, danas, kroz ponovno prisvajanje, zanemarivanje i uništavanje, formalnu, brutalističku, ideološku arhitekturu mnogi vide kao neuspeh u svom zadatku. Međutim, za razliku od socijalističkih spomenika, nekoliko preostalih kioska K67, od 7500 proizvedenih, još uvek otelotvoruje kolektivni identitet zajednice u kojoj su nastali. Verujem da je Kiosk k67 pravi spomenik svim narodima bivše Jugoslavije i društvu u kojem je nastao. Dizajnirao ga je Saša Mächtig 1966. godine, a sa svojim placemaking aspektima multifunkcionalnošću, fleksibilnošću i otvorenošću, kiosk je transformisao urbani pejzaž jugoslavenskih gradova i mesta i postao neosporan deo gradskog pejzaža. Raznovrsnost pojedinačnih delova omogućila je beskonačne konfiguracije koje su odgovarale postojećem urbanom pejzažu, njegovim korisnicima i različitim programima. U gradovima koji su se brzo razvijali, kiosk je pružao zajednički obrazac i jedinstveni identitet” govori mi Dijana koja je u sklopu svog istraživanja već predavala na brojnim konferencijama i održala studijske nastave upoznajući studente sa ovom temom, a priznaje kako je projekat dosad nadmašio njena očekivanja.

“Započela sam ovaj projekat sa ciljem proučavanja modularnosti kioska, a istovremeno istražujući kako bi obnova Kioska K67 mogla da posluži kao presedan za očuvanje jugoslavenske baštine nakon dijaspore. Podrška i ohrabrenje koje sam dobila od Blaffer Art muzeja, Centra za umetnost Cynthia Woods Mitchel i Univerziteta u Houstonu dali su mi podsticaj za izložbu u Blaffer Art muzeju i da organizujem prevoz kioska K67 u Houston. Muzej za arhitekturu i oblikovanje iz Ljubljane odigrao je ključnu ulogu u izložbi dopustivši mi korišćenje njihove arhivske dokumentacije. Sa ovom idejom i ciljem, 18. oktobra 2022. restaurirani Kiosk K67 krenuo je na transatlantsko putovanje iz Bosne i Hercegovine i imao svoj veliki debi u Teksasu, u Blaffer Art muzeju, početkom 2023. kao deo izložbe “Kiosk K67: Sistem za urbanu maštu.” Ono za što sam mislila da će biti jednokratna obnova preraslo je u tekući projekt nabavke i obnove Kioska K67. Dok nastavlja svoje nasleđe kao ikona dizajna širom sveta, u etnički raznolikoj regiji bivše Jugoslavije, on je više od običnog kioska, više od kioska za novine i cvećare; to je svetionik nade i podsetnik na neko drugo kolektivno vreme. Vjerujem da ovaj projekat obnove ne samo da čuva istorijski dizajnerski objekat, već takođe postavlja presedan za to kako obnova takvih arhitektonskih elemenata može da pomogne u vraćanju zaboravljene zaostavštine.”

Nakon izložbe u Blaffer Art muzeju 2023., galerija Faww je pokazala interes za izlaganjem kioska i da se koristi kao pop-up objekat za umetničke izložbe. Razgovori su započeli prošle godine, a Kiosk je upravo ovih dana tamo i postavljen. “Bilo je mnogo interesa, upita i uzbuđenja oko dolaska Kioska u London i željno iščekujem povratne informacije. Ideja je da Kiosk nastavi da putuje Evropom neko vreme kako bi održavao izložbe pop-up umetnosti.“

Dijana trenutno radi i na organizaciji turneje u SAD-u sa putujućim kioskom koji će biti izložen u više američkih gradova (Miami, New York, Boston, Chicago, St. Louis, LA). Time ne samo da priča njegovu priču o značaju, već i prikuplja sećanja i priče onih koji su se sa tim susreli na području bivše Jugoslavije. „Moj cilj je da organizujem nešto slično u Evropi. Kratka stanica Kioska u Cannesu, u Francuskoj pre nekoliko dana na putu za London, za mene je dobar pokazatelj da će to biti dobro prihvaćena turneja.“

Pitam je i kakvi su utisci posetilaca izložbe. “Posebno me je brinula percepcija ljudi sa područja bivše Jugoslavije. Kako će oni to percipirati? Hoće li to prihvatiti? Da li oni to vide kao ja? Međutim, ishod je bio iznad mojih najluđih očekivanja. Na otvaranju u Blaffer Art muzeju je bilo 400 posetilaca. Strani posetioci prihvatili su kiosk kao dizajnerski artefakt stičući uvid u njegov istorijski značaj. Međutim, ono što mi je zaista zagrejalo srce je reakcija onih iz Hrvatske, Slovenije, Bosne, Crne Gore, Srbije i Makedonije. Njihovo prihvatanje kioska kao simbola našeg zajedničkog identiteta bilo je neodoljivo. Razmenjivali su priče i uspomene, puneći izložbu osmesima, razgovorima, smehom i suzama. Ova emocionalna veza je dokaz dubokog uticaja projekta. Moj omiljeni deo izložbe, tj. onaj koji mi najviše znači, jeste da sam sledećeg dana na kiosku pronašla samolepljivu ceduljicu na kojoj je pisalo „hvala“.

Dijana je danas iznimno srećna što postoji nova iskra interesa za Kiosk K67, a nekolicina entuzijasta (Dijana nije jedina) preduzima projekte restauracije zbog njegovog dizajnerskog značaja. “Želela bih da naglasim da Kiosk nije samo dizajnerski objekat ili poslovna prilika; to je mnogo više od toga, i mi, ljudi bivše Jugoslavije, moramo da ga zaštitimo kao ključni deo našeg kolektivnog društva i nasleđa.”