Saznali smo sve o izložbi Filipa Koludrovića, koja će biti otvorena samo 48 sati

U beogradskoj galeriji Non Canonico otvara se pop-up izložba Filipa Koludrovića pod nazivom Wrestlers. Izložbu možete pogledati večeras na otvaranju, 31. maja i 1. juna, uz prethodnu najavu.

Wrestlers

U eseju Svet rvanja Roland Barthes raspravlja o tome kako iskusni rvači vešto insceniraju spontane epizode borbe, prilagođavajući ih javnoj percepciji velikih mitoloških tema. U ovom kontekstu, autentičnost strasti je nevažna; javnost traži sliku strasti, a ne samu strast. To je paralelno sa problemom istine u rvanju i pozorištu. Na osnovu Barthesove analize rvanja kao spektakla, izložba fotografija istražuje složenu međuigru između pokreta, dodira, rvanja, emocija, strasti, pozorišta i istine.

U areni, pokreti postaju simbolički jezik koji transcendira fizičko, komunicirajući dublje emocionalne slojeve i društvene konflikte. Dodiri postaju medij kroz koji se prenose subverzivne strasti i intenzivne emocije, stvarajući atmosferu intime i dramatičnosti unutar javnog prostora. Kao i u pozorištu, rvanje postavlja pozornicu u kojoj se prepliću stvarnost i fikcija, istina i predstava, senzualnost i snaga, pozivajući nas da preispitamo granicu percepcije i autentičnosti.

Pokreti postaju metafora složenosti ljudske egzistencije, otkrivajući sukob između pojedinca i društva, unutrašnju i spoljašnju, stvarnost i iluziju.

Snimane u podrumima stadiona Crvene zvezde, u svlačionicama ispisanim grafitima, tuševima sa rđavim cevima i vratima punim rupa od udaraca, fotografije iz projekta WRESTLERS istražuju telesnost i bliskost, povezujući savremeni jezik sa antičkim doživljajem čulnosti i sporta. Istovremeno senzualne i snažne, ove fotografije rvanja kao performansa, čin fotografisanja postaje praksa posmatranja intime telesnog, od dokumentarnog osmatranja do dubljeg propitivanja voajerističkih elemenata. U kontekstu rvanja, koje prožima slojeve voajerizma i participacije, voajeristički aspekt razotkriva paradoks između privatnog i javnog, skrivenog i eksplicitnog, stvarnog i konstruiranog, kao i kompleksnu mrežu odnosa između fotografa i subjekata.

Kroz objektiv, posmatrač aktivno konstruiše dramatične trenutke, perpetuirajući i monumentalizirajući njihovu efemernost u trajne slike koje transcendiraju prolaznost.

Kroz ovaj proces, slike postaju ne samo dokumenti prolaznih trenutaka, već i artefakti kompleksnih socijalnih i emocionalnih dinamika koje definišu prostor privatnog u javnom kontekstu. Čin fotografisanja postaje neizostavan deo šireg narativa o percepciji, moći vizualne reprezentacije i granicama privatnosti u javnom domenu, poput sportske arene ili svlačionica, podstičući nas da preispitamo naš dominantno konzumeristički odnos prema intimnosti. O samoj izložbi, njenom nastanku i onoga svega što inspiriše i okružuje, o stvarnosti Filip otkriva Ivani Ivković, i Ivana Filipu Koludroviću.

In Conversation With an Artist…

Ivana: Reci mi nešto više o samom procesu izrade finalnih radova.

Filip: Mislim da je sama izložba morala da bude nekako taktilna zbog same prirode ovog projekta i sporta kao što je rvanje. Marko Cerketa, koji je bio sa mnom od samog početka kao art direktor, odveo me u prodavnice materijalima i tamo smo pronašli genijalna platna kao i otpatke nekih velikih modnih kuća iz Italije. Mislim da smo koristili preko 50 različitih vrsta materijala i tkanina. Nakon toga, uz veliku pomoć Alekse Vitorovića i Milice Vojvode te ekipe iz Matrijarsije, sve fotografije smo razvijali na prozirne filmske rolne koje su onda hemijskom reakcijom prenesene na fine svile koje se zatim koriste kao vrste matrica i tehnikom sito štampe ručno se štampaju na materijale. Proces je bio dug i naporan i stvarno sam zahvalan svim ljudima koji su bili deo ovog projekta. Finalnih materijala bilo je na kile i ova izložba je zapravo selekcija najboljih verzija. Darko Sretić pomogao mi je sa izradom drvenih custom made okvira na koje su iste tkanine razapete, tako da imamo neki hibrid između fotografije, grafike, platna na drvenom okviru i objekta. Dizajn knjižice koja se otvara u poster radila je Dragana Krtić.

Ivana: Šta lično više preferiraš, stvarnost ili fikciju?

Filip: Iz detinjstva vučem ljubav prema fikciji. Odrastanje u šumama oko moje kuće uvek me teralo da zaranjam u neke fiktivne svetove. Kasnije sam pronašao inspiraciju u stvarnosti i dokumentovanju stvari kakve jesu, možda i pronalaženju neke moje verzije estetike i lepote u stvarima. Trenutno mislim da me najviše raduje stvarnost sa elementima fikcije. Kako je kod tebe?

Ivana: Stvarnost – intenzivirana! Kako pristupaš perspektivama/ulogama i saradnji/dinamici između sebe i izvođača?

Filip: Mislim da je ta dinamika najbitnija stvar. Kao neki ples, nekad više senzualan, nekad oštriji, ali sve se prenosi na fotografiju. Sve mikro-dinamike čoveka mislim da se prenesu na ovaj ili onaj način na fotografiju. A nakon toga i moj mentalni sklop u tom vremenu utiče na selekciju i obradu fotografija. Mislim da je u modernom dobu teško zanemariti postprodukciju fotografije.

Filip: Kako koristiš pokret da preneseš svoju umetničku poruku?

Ivana: Jedan od osnovnih elemenata u performansu je pokret. Ono što karakteriše moja dela su minimalne koreografije i intenzivno prisustvo kolektivnog tela u statičnim formacijama.

Filip: Da li veruješ da je moguće stvoriti/izgraditi autentične emocije unutar vaših medija i ako da, kako to postižeš?

Ivana: Apsolutno, to mi je i cilj, ali takođe i početna pozicija. U performansima pokušavam da rekonstruišem emocionalno, psihološko i mentalno stanje izazvano određenim pritiscima, kako vremena u kojem živimo, tako i društvenih, istorijskih, geopolitičkih uticaja koje trpimo, u zavisnosti od sredine u kojoj rad nastaje. Kroz performanse koje uključuju svojevrsne tableu vivant situacije i aranžmane sa većim brojem učesnika, bavim se i pitanjem iskustava samih promatrača, njihove emocionalne i psihološke percepcije događaja.

Filip: Slažem se. Mislim da što sam bliže autentičnoj emociji, zapravo dolazim do rezultata koje želim. Mislim da modna fotografija povlači veliki teret veštačkog građenja narativa i nikada me nisu previše zanimali. Ako i postoje, volim da im dam neki dodir stvarnosti i emocije, iako je to možda samo bio statični crno-beli portret. Moj pristup je da nemam neki poseban pristup; volim da vidim ljude kako se opuštaju pred kamerama i polako otkrivaju slojeve inače skrivene javnosti.

Words by Ivana Ivkovic
Wrestlers Aleksa Ilic & Luka Vuckovic
Documented by Filip Koludrovic in Belgrade 2023.
Styling by Marko Cerketa
Skin Marija Stosic
Artwork photography Darko Sretic
Pamphlet Design Dragana Krtinic