Od euforije do depresije: zašto nas više od uspomena iz noćnog izlaska zabavlja toplo-hladni život na internetu

Još od maminih priča o shoppingu u Trstu sanjamo Ameriku. Tu gigantsku, sveprisutnu globalnu kulturu. Volimo njeno šarenilo. Njenu ikonu Taylor Swift. Hamburgere i pomfrit. Kad se u Zagrebu otvarao prvi McDonald’s, na ulici je bilo i obezbeđenje. Veliki redovi postaju norma krajem milenijuma – od Harryja Pottera do novog iPhonea. Inflacija to satirizuje jednim potezom, ali iscrpljujuća potraga za novim ne prestaje. Jedna stvar više nije dovoljna, želimo sve, a ne znamo ni šta tačno. Ono što se najlakše prodaje sada je jeftino, zamenjivo. Parfem „Baccarat Rouge 540” dobija na desetine jeftinijih verzija, izlozi su preplavljeni kopijama modela sa pariskih i milanskih revija, muzika je u fragmentima, kao i naše nasmejano lice na Instagramu.

Svađamo se i mirimo u javnom prostoru. Verujemo da smo originalni, i svi izgledamo isto. Previše se trudimo da budemo takvi.

Poznate ličnosti nam govore šta da čitamo i za koga da glasamo. Harry Styles nam preporučuje kultni esej Susan Sontag „Notes On Camp” na Met Gali. Odavno je izgubljen društveni razgovor o tome šta smatramo tzv. visokom, a što niskom kulturom. Pritom su sve jasnija pravila šta smemo, a šta ne smemo u javnom prostoru. Nije ni čudo da smo zbunjeni. Zato je tu Hollywood, nudi nam da se odmorimo. Pokazuje nam da kultura ne mora da bude intelektualni napor. Može biti „Barbenheimer”. Napokon zabava. Prizemljuje nas, odmiče od edukacije, estetike, morala, svih tih velikih debata. George Orwell je u umetnosti kao celini tražio znakove života, ali danas teško da bi mu to i palo napamet. Lako je moguće da bi čak i začetnik pop arta Andy Warhol ostao zbunjen, ako ne i neprimećen u šljokičastom barbarizmu interneta.

U internet smo uronjeni uvek i svuda. Dok sedimo u tramvaju i beskonačno scrollamo novu Zarinu suknju ili nijansu ruža Lise Eldridge. Opsesivno proveravamo apsolutno sve aplikacije, a pritom se paradoksalno najviše bojimo društvene interakcije i obične dosade.

Kad više ne znamo kako da idemo napred, okrećemo se unazad i vraćamo na teren nostalgije. Tako poznat, tako topao, tu je već više od 20 godina da nas gre u hitovima Due Lipe, The Weeknda, Post Malonea i Olivije Rodrigo. Grešna zadovoljstva popularne kulturne itekako su generacijska stvar, na šta nas podseća Rax King u „Love Letters to the Worst Culture We Have to Offer”. Televizija je nekada bila kao internet danas– Divlji, divlji zapad bezgranične zabave. Naš večni beg. Prodaja američkog mita na domaćem terenu za moju generaciju počinje serijom „Seks i grad”, koju gledamo premladi. Neko zbog odeće, neko zbog odnosa, a neko jer ga jednostavno Carrie živcira. Pakuje nam dobru priču. Moguć je seks bez posledica, moguće je da prijatelji budu nova porodica. Moguće je živeti bez bliskosti. Ali onda, baš na faksu, uleću potpuno drugačije “devojke“. Bez novaca i dozlaboga iritantne. New York nije bajka. To je rupa baš poput one studentske u kojoj trenutno živimo. Ono što smo do juče voleli u jednoj i drugoj seriji, danas mrzimo. Srećom, tu je „Fleabag”. Ne bismo je gledali iznova jer je odraz onog što skrivamo. Da nismo uvek najbolja verzija sebe. Uspešne mačke u velikom gradu. Ali bar imamo sestru i zgodnog sveštenika. Bavljenje sobom samima, koliko god volimo, toliko i osuđujemo, a posebno u književnosti. Autofikcija na domaćem terenu pleše opako na ivici poput ljubića sa kioska. Zbog jedne je ukinuta književna nagrada „Kiklop” pre deset godina. Svi su čitali „Golu istinu” Nives Celzijus. Svi su je prezirali. Tabloidi su ušli u visoku i nisku kulturu. Granica je izbrisana. Koliko god voleli da bingeujemo serije, toliko se svaki put grizemo kad nam vikend prođe na kauču. Domaće serije nemaju taj efekt na nas, njihov glavni kvalitet je da kolektivno volimo da ih mrzimo. „Gora” je od prve epizode sprdnja na društvenim mrežama, kao i fore iz „Mrkomira Prvog”.

Još lošije prolazi hrvatski film, koji nećemo ni pogledati, ali ćemo ga tako strastveno pokopati. Na „Tomu” ćemo s druge strane mirne duše otkinuti. On je grešno zadovoljstvo.

Kompleksne odnose gradimo sa poznatim fenomenima naše regije. Od Lepe Brene do Severine. Izvode se predstave, organiziraju megaturneje, kumstva su veća od života. Zvezdani status daje alibi za sve, od reklamiranja čarapa do borbe protiv korupcije. Osporavamo ih i mazimo, naše su i njihove, velike. Ni sami ne znamo šta i kako pod tim teretom, hoćemo li ih voleti još više ili mrzeti malo jače. I ne vidimo da nam trebaju oba ova osećanja. Takvi smo i prema klasičnijim umetnicima. Ne volimo ih siromašne, i nikako ne možemo da se nosimo sa njima kada su bogati. „Čelična djeva” vajara Nikole Vudraga prodata je za 712 000 eura. Uspeh karikatura Tisje Kljaković Braić odavno prelazi sve granice. Neverovatni se sjajni aranžmani Tončija Huljića. Mi to sve lajkujemo, ali negodujući. Nije nam baš po volji. Kao ni Eurosong. Malo euforija, malo depresija. Nije lako igrati toplo-hladno. Ta podvojena osećanja prema savremenim popkulturnim fenomenima izvrsno opisuje Judy Berman u „Welcome to the Era of Unapologetic Bad Taste”. U nesigurnim vremenima jedino što nas čuva od opsesije klimatskim promenama, informacijama i streamingom jeste ono poznato. Prošlost je ta koja nas drži čvrsto na zemlji. Uvek će nas grejati. Magazinova „Sve bi seke ljubile mornare” ili serija „Grlom u jagode”. Stvarnost je prekomplikovana i frustrirajuća. Živimo u milion sličica, a nigde nas nema. Ne radimo ništa konkretno, ali na internetu nema gde nismo bili. Čak i kad kažemo sebi da nećemo više tako, vrlo brzo pokleknemo. Pa malo dopamina nikog nije ubilo, zar ne?

Bilo da smo bogati ili siromašni, svi imamo zajedničko otuđenje, nedostatak istinskog deljenja, pa i sreće. Nedostaje nam ona jurnjava iz detinjstva da stignemo na „Devojčicu iz budućnosti”.

Uporna štednja za bicikl više nema smisla, sad ih imamo tri. Reči gube na težini. Kratimo ih. Kitimo smajlićima. Trpamo u glasovne poruke. Pristali smo, neki će reći, na nezanimljivi, aseksualni 21. vek koji ne zna za istinski gušt i spontanost. A opet, koliko god voleli da mrzimo kostimirane serije poput „Guilded Age” ili „Bridgertona“, i one su znak da ne odustajemo od romanse. Da ono što nas čini ljudima, makar bio i kič, jeste naša potreba za pripadanjem. Zato, bez obzira na fino serviranje američkih snova u svim bojama kapitalizma i apokalipse, ne verujem u kataklizmu čoveka. U našoj prirodi je da dajemo i delimo. Ljubav je tu da nas zbunjuje, kao i kulturno minsko polje u kojem se baš ne snalazimo najbolje, ali to ne znači da se ne trudimo. Na to nas podseća miris vlažne trave, topli burek na kraju noćnog izlaska, ali i sve ono što ipak nosimo u sebi ako prigrabimo najbolje od haosa u kojem živimo.