Od Istre do Manhattana: Priča o međunarodnom uspehu istarskog arhitekte

Iako je godinama bio aktivan u arhitektonskim projektima širom Istre, širu javnost je tek prošle godine čula za mladog Porečana, Sandra Užilu. Nije ni čudo jer je povod bio njegov angažman u preuređenju enterijera legendarnog resorana Delmonico’s na Manhattanu u New Yorku Ovo je sjajna stvar u karijeri istarskog dizajnera i arhitekte koja mu je otvorila put ka novim ponudama i mogućnostima na svetskom tržištu. Sandro je i dalje prizeman, sa čvrstim stavom da se upornost, trud i posvećen rad, na kraju uvek isplate.

Da li ste oduvek znali da će arhitektura i dizajn enterijera biti vaš poziv?

Želeo sam da se bavim nečim što volim i što me ispunjava, a to je oduvek bilo crtanje i fudbal. Crtam i igram fudbal od kad znam za sebe, pošto je tata veoma nadaren za crtanje,a mama je bila sportistkinja tako da mislim da sam nasledio dobre gene.

Davno ste već otišli na školovanje u Italiju. Recite mi više o tome?

Na kraju školovanja u italijanskoj osnovnoj školi Bernardo Parentin u Poreču, informisamo sam se o profesijama koje bi mi se potencijalno dopale, a da uključuju crtanje. Majka mi je već tada ubacila bubu u uho za geodeziju. Krenuo sam da tražim najbliže geodetske škole i pronašao Pulu i Trst. Pošto hrvatski jezik nije nikada bio moj forte jer sam pohađao italijansku školu, a u kući oduvek pričamo italijanski, odabrao sam Trst. Takođe, smatrao sam da u Italiji ima mnogo više prilika za uspeh u fudbalu, s obzirom da su tamo davne 2006. godine Italijani bili svetski prvaci u fudbalu. I tako je počelo, otišao sam u Trst sa 14 godina, a mama je plakala svaki put kada bi me pustila u slovenački dom Slovenski Dijaški Dom – Srečko Kosovel.. Mislim da je to bio jedan od najboljih poteza u mom životu jer sam se rano osamostalio. Morao sam samostalno da obavljam svakodnevne stvari kao npr. da rešavam boravišnu dozvolu, otvorim bankovni račun, naručim potrebne knjige za školu, vodim računa se o novcu.

Italijanska srednja geodetska škola je mnogo kompleksnija od hrvatske, a po završetku studija stiče se titula inženjera geodezije i niskogradnje. Moja srednja škola je trajala 5 godina, a časovi su se takođe održavali subotom. Školski časovi su trajali po sat vremena, sa pauzom od 15 minuta na svaka 2 sata. Bilo je veoma iscrpljujuće, ali mogu da kažem da sam stekao mnogo znanja o arhitekturi, statici, geodeziji, građevinarstvu, ali i o nestručnim temama kao što su krivično pravo i ekonomija. Bio sam student i sportista godine svih 5 godina zaredom, a onda sam upisao i fakultet građevine i visokogradnje u Trstu. Nakon fakulteta, završio sam dodatni masterclass za dizajn i 3D vizuelizaciju u Veneciji.

Kako su se stvari namestile za vas da postanete jedna od najzaposlenijih kancelarija u Istri za arhitekturu i dizajn enterijera?

Ja sam ih namestio (smeh). Rečenica kojom se vodim i koja najbolje opisuje moju filozofiju rada je: Dobar posao je najbolja reklama. To me neprestano tera u nove projekte pa tako i u nove izazove. Radim ono što volim i mogu da kažem da zaista uživam u tome. Nemam radno vreme, radim svaki dan, uključeni su vikendi i praznici. Pored toga, imam veliku podršku porodice i tima iz WAVE Design Studija i to je velika prednost.

Spomenuli ste da vaš radni dan traje prilično dugo, a stižete da ubacite i fudbalske treninge u raspored. Kako stižete?

Što više treniram, bolje se osećam i mogu više da radim. Odem na trening kad moji zaposleni odu kući s posla, odnosno nakon moje prve smene. Kada se vratim u kancelariju, ostatak stvari radim na miru i tada sam najproduktivniji. Trening smatram nekom vrstom izduvnog ventila. Donedavno sam bio i trener U9 kategorije porečkog fudbalskog kluba Jadran jer volim da radim sa decom i prenosim im svoje znanje. I fudbalsko i životno, želim da postanu dobri ljudi sa pravim vrednostima, a onda i sve ostalo.

Iza vas je veliki projekat Delmonico’s, kako je bilo raditi na njemu?

Jednom rečju – nestvarno, ali zapravo i vrlo jednostavno. Kada sam izabran i angažovan za taj projekat, prve noći nisam mogao da spavam od uzbuđenja. Delmonico’s je restoran koji ima izuzetnu istoriju, jedan od najbogatijih u Americi i uopšte, a ja sam sada mali deo te istorije. Radio sam noću zbog vremenske razlike, i komunicirao sam sa vlasnikom i vodećim ljudima koji su uključeni u projekat preko video poziva. Nakon što sam otputovao nekoliko puta u New York, na lokaciju gde je smešten restoran, sve se prilično lagano rešilo. Amerikanci imaju potpuno drugačiju filozofiju rada, što i meni odgovara. Pored toga, imao sam punu podršku i veliko poverenje vlasnika Denisa Turcinovica tako da mi je to dalo dodatni vetar u leđa.

Generalno,kakav je susret sa američkim tržištem rada? Možete li da ga uporedite sa našim tržištem?

Američki način rada je mnogo brži i pogodniji za posao. Mnoge stvari bitne za moj posao su dostupne već isti dan. Na primer, dok sam još čekao ponude za opremu za enterijer restorana, za to vreme u New Yorku sam već opremio lokal alternativnom opremom kupljenom u SAD-u U Americi stvarno važi ono nema šta ne možeš da uradiš, kao što i jedna pesma kaže.

Šta se za vas promenilo posle tog projekta?

Moglo bi se reći da se način na koji me ljudi gledaju i slušaju promenio, sada znaju da znam šta govorim. Cene mene i moj rad, na šta sam izuzetno ponosan i zahvalan. Uz to, projekat redizajna restorana Delmonico’s je velika referenca u mom portfoliju koja mi je priuštila mnogo novih zanimljivih međunarodnih projekata.

Da li bi menjao Istru za New York?

Obožavam Istru i trenutno ne bih ništa mijenjao. Što više putujem, sve više vidim da je Istria zaista raj za život.

Koje biste svoje odlike izdvojili, a da smatrate da su vas dovele upravo tu gdj jeste.

Mislim da je veoma važno u životu, kao i u poslu, na prvom mestu biti čovek u punom smislu te reči. Na greške gledam kao nešto što može da se dogodi, ali je važno da se one ne ponavljaju. A ako se i dogode, važno je preuzeti odgovornost i rešiti problem, jer za svaki problem postoji rešenje. U poslu ne volim da ponavljam istu stvar dva puta, niti da radim sličan projekat. Trudim se da pronađem novu inspiraciju i novi stil za svaki projekat i tako zakomplikujem živote svojih saradnika (smeh). Pored svega ovoga, posvećen sam svakom pojedinačnom projektu. Radim u proseku 15 sati dnevno, tako da mislim da je to jedan veliki faktor koji me čini drugačijim od drugih.

Radite na mnogim projektima u Istri i moramo priznati da se tamo mnogo toga gradi. Kako komentarišete tu izgradnju Istre i da vile sa bazenima izviru prilično brzo? Kako bi to moglo da se završi?

Radim mnogo projekata u Istri, ali uvek uz poštovanje istarske okoline i tradicije. Nažalost, niklo je previše belo-sivih kocki, što za mnoge znači moderna arhitektura. Ja to vidim kao pustošenje istarskih gradova i sela. Mislim da nema problema u količini konstrukcije, već u tome što se gradi na neprimeren način. Ako se ovo nastavi, Istria će izgubiti svoj šarm, svoj identitet. Smatram da bi u Istri više trebalo da se obraća pažnje na kvalitet i da bi ona doista trebala što više da sačuva svoj jedinstveni identitet i tradiciju u arhitekturi, kao što to čini i na drugim poljima.

Koji tip projekata volite da radite?

Inspirisan sam projektima koji imaju neku vrstu priče iza sebe. Bilo da se radi o kući, stanu, restoranu, hotelu ili proizvodu, nije važno. To zaista daje poseban karakter koji integrišem u svaki takav projekat. Pokušavam da ispričam tu priču kroz njega i prenesem je gostima ili posmatračima. Smatram da je ovo osobina koju ne treba zanemariti, zato svaki tračak istorije na koji naiđem u svojim projektima pokušavam da prenesem i reinterpretiram u sadašnjost. Iz tog razloga, volim da radim na projektima koji uključuju antikvitete. Stare autohtone kuće i vile imaju posebnu čar za mene.

Na čemu trenutno radite i možete li nam reći nešto o završetku nekih projekata u Istri?

Trenutno radim sa svojim timom na mnogim projektima u Istri i New Yorku za koje verujem da ćete uskoro čuti i imati priliku da vidite.

Kada ćete odmarati?

Verovatno ne tako brzo, barem se nadam tome. Mogu da kažem da zaista uživam u svom poslu, koji ne smatram nekom vrstom umora. U svakom slučaju, častim se kratkom pauzom za letnje i novogodišnje praznike, kada volim da sa suprugom posetim toplu destinaciju.