Decembar 14, 2025
2025.godina bila je godina izazova, gubitaka, prepreka ali i pobeda za mnoge od nas. Zabavljali smo se, ali i plakali, a uz takve momente često dolaze i filmovi koji na svojstven način odražavaju kolektivnu svest. Ova godina bila je svakakva, ali jedno je sigurno, izašlo je mnogo filmova koji su nas iz meseca u mesec držali zakovane za ekrane, prvo radi gledanja a onda zbog opsesije koju su lansirali na društvene mreže. Kada govorimo o kultnim filmovima, sigurno vam je odmah u glavu došlo par naslova, ali šta je sa onima koji će to tek postati? Možemo li to da predvidimo, osetimo ili pretpostavimo? Možda ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo koji će film za deset ili dvadeset godina dobiti status kultnog, ali postoje određeni signali koje prepoznajemo gotovo instinktivno. Ono što jedan film čini klasikom je priča, atmosfera i osećaj koji proizvodi i svet koji gradi. To su filmovi kojima se vraćamo ne zato što su savršeni, već zato što su prepoznatljivi, ponekad i tvrdoglavo autentični. Često su vezani za određeni trenutak u vremenu, društveni nemir, generacijsku zbunjenost ili želju za begom, ali uspevaju da prežive taj trenutak i postanu širi simbol. U nastavku smo izdvojili 6 filmova koji imaju potencijal da jednom uđu u kategoriju klasika.
Povezano: 7 lekcija kojima me je naučila. 2025.godina
Verujem da se niko nije iznenadio što je film italijanskog reditelja Paola Sorrentina na ovoj listi. La Grande Bellezza je već uveliko na spisku kultnih, a čini se da ni La Grazia neće imati mnogo drugačiju sudbinu. Prepoznatljivo duhovit, ciničan i veoma inspirativan za stvaranje, ili možda bolje rečeno nadograđivanje, arhetipa Sorrentinovih likova koji već postoje u nekom sopstvenom univezrumu i van filma, La Grazia deluje kao tiša, suzdržanija varijacija njegovih velikih tema. Film polako gradi atmosferu u kojoj se život i banalnost istog, sećanje, krivica i nežnost prepliću bez jasnih granica. Sorrentino ovde ne beži od patetike, ali je koristi pažljivo, gotovo stidljivo, kao da je svestan koliko je tanka linija između iskrenosti i teatralnosti. Likovi su opet veći od svojih konkretnih priča, ali istovremeno ranjiviji nego ranije. Kada sam ga prvi put pogledala znala sam da ću želeti da ga pogledam ponovo, za par meseci ili godina, nije ni važno kada. Potreba da se na neki film vraćam mi uvek bude prva lampica za upozorenje da film može postati klasik.
Obožavam vampire, obožavam vampirske knjige i filmove, (ništa novo za one koji me poznaju, jer znaju da je Twilight moj ultimativni guilty pleasure film), a ono što ih izdvaja iz klasičnog horor žanra, kojeg često nisam fan, jeste to što su vampiri idealna mogućnost da se nešto apsolutno ljudski i realno prikaže na veoma intenzivan, zastrašujući i metaforičan način. Sinners je možda moj omiljeni film iz 2025.godine, a ono što tako pobedonosno izdvaja na prvo mesto jeste što ni u jednom momentu u filmu nisam znala šta će sledći sekund doneti. Najbliže horor žanru što sam u mogućnosti da izdržim je definitvno ova vrsta “horora” iako ga možda primarno ne bih svrstala u taj žanr iako su mnogi elementi neminovno prisutni. Coogler koristi vampirski mit ne kao puku žanrovsku dekoraciju, već kao alat za govor o krivici, želji, moći i nasleđu. Ah, ima li šta bolje?! Ovo nije film o čudovištima koja vrebaju iz senke (mada nemojte misliti da ih nema) već o ljudima koji se polako pretvaraju u nešto drugo, često sopstvenim izborima.
Povezano: Šta je to što nas opet vraća u svet Twilighta čak posle 17 godina?
Atmosfera je gusta, teška, prožeta osećajem stalne pretnje, ali bez tipičnih horor trikova. Strah ne dolazi iz naglih rezova ili glasne muzike, već iz neizvesnosti, iz pogleda, iz tišine koja traje malo predugo. Film stalno pomera tlo pod nogama i tera vas da preispitujete kome verujete i šta je uopšte zlo u toj priči. Potencijal da postane klasik leži u toj neuhvatljivosti. Sinners nije film koji se lako svrstava, niti onaj koji pruža jasno olakšanje na kraju. On ostaje s vama, u telu, u mislima, u osećaju nelagode koji ne prolazi odmah. To je film kojem ćete se vraćati ne zbog straha, već zbog slojeva koje otkrivate tek naknadno.
Najnovije filmsko ostvarenje Yorgosa Lanthimosa samo nam je još jednom u nizu dokazalo da, osim što Emma Stone ume savršeno da glumi čudakinju, Lanthimos dosta vešto aktuelne teme obrađuje sebi svojstven način. Film je slobodna adaptacija južnokorejskog filma Save the Green Planet! iz 2003. godine, koji je režirao Jang Joon-hwan. Glumačka postava na čelu sa Emmom Stone priča nam priču o dvojci muškaraca opsednuti teorijama zavere koji kidnapuju direktorku velike firme, uvereni da je upravo ona vanzemaljac. Ovaj spoj naučne fantastike i “komedije” već postaje dokument o vremenu u kojem živimo i opsesijama, teorijama zavera koje ne možemo izbeći ukoliko smo aktivni korisnici bilo kojih društvenih mreža. Film funkcioniše kao groteskno ogledalo savremenog društva u kojem su paranoja, nepoverenje i potreba za skrivenim objašnjenjima postali svakodnevica. Lanthimos ne ismeva svoje likove direktno, već ih pušta da se sami razotkriju kroz apsurdne situacije koje su, neprijatno često, samo korak udaljene od stvarnosti.
Odmah ću reći istinu. Nisam fan mjuzikla i nikada neću biti, ne vidim razlog zašto bismo išta ikada saopštavali kroz pesmu? Samo koristi reči? Lične imspresije na stranu, htela ja to ili ne Wicked će biti kultni klasik i to je tako. Već smo prošle godine shvatili da će naš svet ili barem for you pages biti obojeni u zeleno i roze, a da ćemo iako nismo gledali ni jedan minut filma znati skoro pa svaku pesmu i referencu. Wicked ovde prevazilazi formu mjuzikla i ulazi u zonu kulturnog događaja, a ne možete mi reći da vas klipovi Ariane Grande i Cinthiae Erivo ne progone na društvenim mrežama. Chuova režija je maksimalistička, ali precizna, osmišljena za eru kratkih klipova, fan editova i beskonačnog citiranja. Ovo je film koji zna da će biti rastavljen na delove i da u tom procesu neće izgubiti snagu. Lik Elphabe već sada postoji van filma, kao simbol pogrešno shvaćene “zle” žene, a Wicked joj daje emocionalnu dubinu koju publika intuitivno prepoznaje. Glinda, s druge strane, ostaje jednako privlačna i problematična, što dodatno komplikuje dinamiku između njih. Kao da nam njihov već podjednako čudan odnos van filma nije dovoljan.
Razlog zbog kog će Wicked postati klasik ne leži samo u muzici, već u njegovoj sposobnosti da se savršeno uklopi u savremeni pop pejzaž. Ovo je film koji je kreiran pre svega za internet, u estetici, šminki, kostimima i jeziku fanova, a bioskopi su samo dodatno iskustvo. Čak i ako ne volite mjuzikle, Wicked je nemoguće ignorisati. A filmovi koji se ne mogu ignorisati, bez obzira na lični ukus, gotovo uvek završe kao kultni.
Kinematografija obožava lik napaćene majke, a publika obožava da se sa njime poistovećuje. Die My Love je već izazvao jake reakcije i podelio publiku, i to sa razlogom. Radi se o intenzivnoj, emocionalnoj i često uznemirujućoj priči o mladoj ženi Grace (Jennifer Lawrence) koja, nakon preseljenja iz Njujorka u seosku kuću u Montani i rođenja deteta, počinje da se suočava sa dubokom izolacijom i sve gorim psihičkim stanjem. Film je adaptacija istoimene knjige Ariane Harvich, a Ramsay koristi fragmentirani narativ i sirov vizuelni stil da prikaže Graceino iskustvo bez olakšica ili unapred pripremljenih objašnjenja. Zašto bi Die My Love mogao da postane kultni film? Prvo, zato što ne liči ni na šta drugo što trenutno dominira u popularnoj kinematografiji, a to je stvarno retko. To nije konvencionalna drama, triler ili psihološki film, već spoj svega toga sa sirovim pristupom mentalnom zdravlju, roditeljstvu i identitetu. Nakon izlaska, TikTok mi je bio pretrpan razgovorima, analizama i fan teorijama o ovom filmu zbog njegovog neobičnog tona i snažnih performansa, to je upravo zato što izaziva snažne emocionalne reakcije i ostavlja prostora za različita tumačenja, a to je valjda nešto što tražimo od kultnih filmova, zar ne?
Povezano: Filmovi i knjige koji otkrivaju svu složenost majčinstva
Mislim da stvarno nije bilo moguće sastaviti ovu listu bez najnovijeg ostvarenja Joachima Triera. Za one koji su zaboravili na ovaj film, tu su oni koji su i dalje njime opsednuti i koji ni mesecima kasnije ne prestaju da o njemu pričaju i analiziraju ga. Trier se i ovde bavi onim što mu najbolje leži: porodičnim odnosima, sećanjima koja nisu pouzdana, emocijama koje su potisnute, ali nikada zaista razrešene. Čini mi se da su te teme dosta dominantne ove godine, što možemo da primetimo i na našoj regionalnoj filmskoj sceni. U centru priče su odnosi roditelja i dece, umetnosti i svakodnevice, onoga što nas je oblikovalo i onoga što bismo najradije zaboravili.
Jedan od komentara koji se uporno provlači po forumima i Letterboxd recenzijama zvuči otprilike ovako: Ovo nije film koji gledaš, ovo je film koji te tiho posmatra dok ti razmišljaš o sopstvenim roditeljima. Složićemo se da takve teme nikada neće prestati da budu relavantne. Na kraju krajeva, Sentimental Value uopšte nije o prošlosti, već o tome koliko smo spremni da živimo sa njenim nedovršenim verzijama. I upravo tu leži njegova kultnost, jer svako od nas ima bar jednu priču koja nikada nije dobila kraj.
