Decembar 10, 2025
Da li nekad mislite šta je ono što vam je trebalo kad ste tek počinjali da se bavite poslom u kojem ste sada već uveliko stručni? Ili generalno u životu, šta je to što biste voleli da vam je neko rekao kao tinejdžeru ili u ranim dvadesetima? Ja imam listu stvari koju bih volela da mi je neko rekao, a mislim da će za dve godine koje me čekaju do velike tridesete ta lista postajati samo duža. Kao neko ko je završio istoriju umetnosti, lista stvari koje bih volela da mi je neko rekao na početku studiranja i u toku istog sastoji se uglavnom od barem jedne pozitivne afirmacije i barem naznake svetla na kraju tunela, a tek onda poneku reč i o tome kako za umetnost i kulturu na našim prostorima ipak ima mesta. To sam se, međutim, uverila sama kada sam postala aktivni učesnik savremene scene. Želela sam da verujem da nije sve tako crno i možda na momente i nije, ali glavna stvar koju moramo sistemski da redefinišemo je način na koji govorimo o umetnosti. Za umetnošću i kulturom od početka vremena ima potrebe, ali danas sve manje sredstava i mogućnosti kao i ozbiljnih institucija koje bi iza nje stale.
Zato je Mokrin House Art Colony toliko osveženje na regionalnoj umetničkoj sceni jer donosi ono što se čini da kod nas do sad nije postojalo, a to je intenzivni mentorski program koji mladim umetnicima iz regiona pruža retku i dragocenu priliku da sedam dana stvaraju u profesionalno strukturisanom, fokusiranom i podsticajnom okruženju. Reč je o dugoročno zamišljenoj platformi posvećenoj umetnosti, emancipaciji i zajedništvu, koja funkcioniše kao savremena umetnička kolonija namenjena mladim, perspektivnim autorima. Ideja je da se ohrabri stvaranje i razmišljanje u dijalogu sa zajednicom, ali i da se pokrene šira društvena diskusija o umetnosti od najranijeg uzrasta, kroz uvođenje savremene umetnosti u osnovne i srednje škole, posebno u ruralnim sredinama. Definitivno nešto što bih volela da sam imala na samom početku svog upliva u kustoske vode, ali nije kasno, ovakve inicijative često pokrenu lavinu pozitivnih promena. Nadam se da će zbog ove kolonije liste onoga što su želeli da čuju u mladosti kod mladih umetnika u budućnosti biti mnogo kraće nego moje.
Prva kolonija biće održana sredinom januara 2026. u Mokrin Houseu i trajaće sedam dana. Žiri će izabrati dvanaest mladih umetnika iz regiona, a na licu mesta oni će raditi uz intenzivan mentorki program koje vode Marina Marković, ovogodišnja predsednica žirija, kao i Ivana Ivković, Saša Tkačenko i Šejla Kamerić. Svaki od učesnika će tokom kolonije kreirati novo umetničko delo koje će potom biti poklonjeno sponzorima projekta.
Kako bi se uticaj kolonije proširio i van profesionalne scene, svaki od mladih umetnika će pre dolaska u Mokrin, uz podršku mentora, napraviti još jedno posebno delo koje će biti donirano dvanaest škola u ruralnim područjima Srbije, kako bi deca u tim sredinama imala veći kontakt sa savremenom umetnošću. Tokom nedelju dana u Mokrinu, učesnici će istraživati različite medije i preispitivati savremene umetničke koncepte, od slikarstva i skulpture, do performansa i intermedije. Prepoznajući važnost profesionalnog razvoja, kolonija uključuje i predavače iz domena biznisa, koji će mladim umetnicima dati uvide neophodne za održivu karijeru. Tim povodom razgovarali smo sa Marinom Marković, Ivanom Ivković, Sašom Tkačenkom i Šejlom Kamerić mentorima koji će ove godine voditi umetničku rezidenciju u Mokrinu.
Čini mi se kao da u vremenu hiperproduktivnosti u kojem se naglašava brzina i tržišna logika, ova kolonija vraća fokus na sporiji, dublji rad, na razgovor, na učenje koje se dešava u blizini drugog umetnika. Stvara se prostor u kojem se stvari ne rade iz panike, nego iz radoznalosti. U kojem mladi autori ne moraju odmah da znaju šta su i gde idu, već da mogu da istražuju bez pritiska i da grade svoju praksu u dijalogu sa mentorima i kolegama. Saša Tkačenko govori upravo o toj vrsti otvorenosti bez koje nema stvarnog susreta: „Želim da verujem da ako smo otvoreni prema ljudima uvek možemo da dobijemo nešto dobro od njih. Tako i u ovom slučaju otvorenog srca iščekujem naš susret i siguran sam da ćemo svi puno toga načiti jedni od drugih.“ Njegova ideja učenja nije vezana za instituciju, autoritet ili strogu metodologiju, već za proces koji se razvija u trenutku i u bliskosti sa drugima. „Obrazovanju ne pristupam na formalan način niti sam to radio dok sam predavao na fakultetu. Umetnost je fluidna disciplina koja nam pruža slobodu da stvari promišljamo van kovencionalnih principa i opšteprihvaćenih društvenih normi. Tu sam da sa drugima podelim svoje iskustvo ali me jako zanima i šta je trenutno u fokusu novih generacija. Radujem se otvorenom razgovoru, argumentovaniom sučeljavanju ideja i mišljenja, intenzivnoj dinamici rada i pasioniranom pristupu temamam koje ćemo otvarati.“
Njegova povezanost sa mladom scenom je prirodna, gotovo refleksna. Tokom godina, kaže, ništa ga nije naučilo toliko kao neposredan kontakt sa ljudima i situacijama koje otvaraju nove mogućnosti: „To je nekao prirodno, mislim to da pratiš scenu, naročito onu iz koje si i sam potekao. Scena je živa stvar, ona je neka vrsta katalizatora svega dobrog ali i lošeg oko nas. Dok sam živeo u Beogradu bio sam svuda po gradu. Nisam propuštao otvaranja, akcije po gradu, performanse… Naročito kada sam i sam bio na početku, tada sam upijao sve ali bukvalno sve.“ Ta glad za iskustvom i dalje ga vodi, samo što se geografski pomerila: „Sa druge strane Zagreb je sve manje nova sredina za mene, vremenom sam upoznao neke divne ljude, a sama scena je dosta vibrantna i stalno se pojavi neko novo ime. Trudim se da budem maksimalno otvoren prema svemu oko sebe upravo da bi iznenađenja bila pozitivna.“
Povezano: Aktualne izložbe u Zagrebu koje želimo da posetimo ove zime
Ivana Ivković posmatra koloniju kao prostor dugog daha, kao nešto što konačno može da ponudi ono što sistem ne ume ili više ne pokušava da obezbedi. „Očekujem da ova kolonija postane prostor u kojem mladi umetnici mogu da razviju svoje ideje u kontinuitetu, uz podršku i dijalog koji se retko dešava u regularnim okolnostima.“ U trenutku kada je institucionalna podrška izuzetno tanka, sama činjenica da postoji vreme za rad deluje kao luksuz. „Naš sistem im to uglavnom ne pruža, tako da sama činjenica da ovde imaju vreme, uslove i mentore već menja dinamiku stvaranja.“ Ističe nešto što je možda najvažnije za ovakve programe: zajedništvo bez hijerarhije. „Očekujem da kolonija otvori prostor za novu vrstu zajedništva, onu koja se ne zasniva na hijerarhiji znanja, nego na razmeni iskustava, generacijskoj empatiji i stvaranju sigurnog okvira za eksperiment.“
Iz njene perspektive, kolonija može da utiče i na širi regionalni pejzaž, naročito u trenutku kada umetnička scena nosi teret iscrpljenosti. Situacija, kaže, nije samo teška, već tragična. „Umetničkoj sceni u regionu sigurno nedostaje stabilna, dugoročna podrška i infrastruktura koja bi omogućila umetnicima da planiraju, razvijaju i realizuju svoj rad bez stalne neizvesnosti.“ Opisuje godinu iza nas kao gotovo bez presedana: „Ako govorim iz iskustva sopstvene zemlje, ove godine situacija za umetnost je problematična na toliko nivoa, iako već dugo nije dobra, sada je tragična, bez realizacije konkursa, bez sredstava za produkciju, a brojni festivali sa dugom tradicijom ostavljeni bez ikakve podrške i u potpunosti otkazani.“ Zato govori o promenama koje više deluju kao nužnost nego kao idealizam: „U tom duhu, uvela bih kontinuirano ulaganje u procese, istraživačke projekte i interdisciplinarne platforme, kao i mrežu mentora koji rade sa mladima izvan često rigidnih okvira institucija. Ukinula bih zauvek mukotrpno ‘preživljavanje’ iz ciklusa u ciklus, jer takav model ne gradi scenu, on je iscrpljuje.“ U njenom glasu čuje se i upozorenje i nada: da je vreme da se vrati poverenje, rizik i solidarnost u prvi plan. „Neophodno je da se odupremo narativu „sam svoj menadžer“ i imperativima uspeha po svaku cenu koji normalizuju iscrpljenost, samoeksploataciju i stalno dokazivanje i utiču na kvalitet umetničke produkcije. Ono što nam najviše treba jeste ulaganje i poverenje u umetnike, prostor za rizik i razvoj, kao i hrabro podsticanje i dokazivanje važnosti slobode i kritičkog mišljenja
Za Marinu Marković, ovaj program je mnogo više od još jedne kolonije, i to se vidi u njenoj vrlo ličnoj motivaciji da se uključi. „Takvi programi su na našim prostorima izuzetno retki, a iz sopstvenog iskustva znam koliko su rezidencijalni i mentorski programi važni u sazrevanju umetnika, zbog čega želim da mladim koleginicama i kolegama pružim priliku i podršku koju sam i sama tada tražila, a nije mi uvek bila dostupna.“ Ona vidi Mokrin kao mesto koje omogućava ravnotežu i koncentraciju: „Mokrin House je idealno okruženje za ovaj poduhvat jer nudi retki balans između kolektivne razmene i individualne koncentracije. Njegova udaljenost od svakodnevnih ometanja, uz potpunu infrastrukturnu podršku, pruža zaštićen prostor u kojem se dinamika grupnog rada pod stručnim mentorstvom može nesmetano razvijati.“ To što nastaje u tom prostoru, ujedno je i umetnost i dijalog i zajednica, nešto što se dugo čekalo.
Iz njenog ugla, prijave koje su stigle pokazuju da mlada scena ne samo da postoji, nego da ima jasan impuls, samosvest i ambiciju. „Veliki broj prijava visokog kvaliteta jasno pokazuje snažan apetit mladih umetnika za ozbiljnom i stručno vođenom podrškom, koja će im omogućiti da prodube svoju praksu, jasno je artikulišu i učine je održivom.“ Ističe i da je selekcija sve samo ne laka: „Izbor dvanaest mladih kolega biće značajan izazov, jer konkurencija nije samo brojna već i izuzetno kvalitetna, što dodatno potvrđuje snagu i vitalnost savremene umetničke scene.“ Možda najvažnije: mladi danas ne traže samo prostor za rad, već i zajednicu. „Takođe, jasno je da najmlađi umetnici ne traže samo mesto za stvaranje, već i prostor za razmenu ideja i međusobnu podršku, što ovu koloniju čini ključnim mestom za razvoj održivih umetničkih praksi i afirmaciju novih perspektiva.“
Šejla Kamerić unosi posebnu dimenziju, jer njena generacija nosi iskustvo koje je oblikovalo čitav region. Na pitanje koje razlike uviđa između njene generacije i novih generacija odgovara Šejla je vrlo jasna: „Moja generacija je stasavala i djelovala u prostoru koji je bio fizički ograničen, podijeljen, opterećen traumama ratnog nasljeđa i teškom tranzicijom. Stvarali smo iz urgentne potrebe da govorimo, da svjedočimo, da se čujemo i tako da preživimo.“ Iako se svet promenio, nesigurnost, kaže, nije nestala. Razlika je u brzini i tržišnoj logici koja danas oblikuje umetničko polje: „Danas mladi umjetnici imaju priliku da budu mnogo vidljiviji, scena je brža i intenzivnija. Osjeća se drugačija vrsta hitnosti. Ona proizlazi iz hiperprodukcije, stalne potrebe za prisustvom i borbe za prostor na nesigurnom tržištu.“
Zato je važno vraćati kulturni kapital zajednici iz koje je umetnik ponikao: „Često govorim o važnosti povratka kulturnog kapitala, jer smatram da je za umjetnika ključno da ima snažnu bazu iz koje dolazi, mjesto koje ga podržava, prepoznaje.“ Globalna scena je privlačna, ali bez lokalnog uporišta sve može lako da ostane krhko. Njena poruka o regionalnoj sceni je možda najjasnija i najintimnija: „Ono što se gubi, a što se mora stalno graditi i jačati, jeste kolektivnost, vjera u zajedništvo.“ I dodaje: „I možda najvažnije, mi nismo u poziciji privilegovanih koji mogu priuštiti luksuz nevjerovanja u snagu umjetnosti. Nas mora voditi uvjerenje da umjetnost može mijeniti, osnažiti, korigovati.“
