Jubilarno 60. izdanje Bijenala u Veneciji otvoreno je ovog vikenda pod krovnom temom “Stranci svuda” koja je inspirisana serijom skulptura umetničkog dvojca Claire Fontaine gde je ova fraza ispisana neonskim slovima na različitim jezicima. Ova premisa koju je postavio kustos Adriano Pedrosa (prva osoba iz Latinske Amerike koja se našla na čelu izložbe u centralnom paviljonu Bijenala) ima dva značenja: (1) Gde god da pođemo, naletećemo na strance i (2) svako je u nekom smislu stranac bez obzira na to gde se nalazi.
U skladu sa tim, ovo Bijenale se fokusira na umetnice i umetnike koji jesu strani zapadno-evropskom kontekstu, koji su emigranti, ekspati, pripadaju dijaspori, raseljeni su, proterani ili izbegli. Nucleo Contemporaneo deo posebno ističe queer umetnike, autsajdersku umetnost i umetnost autohtonih naroda i zajednica, dok se Nucleo Storico fokusira na dvadesetovekovni modernizam Latinske Amerike, Afrike, Bliskog Istoka i Azije.
Sve to znači da je došlo do značajnog pomaka u onome što je prikazano ove godine u poređenju sa prethodnim iteracijama, i da je poslat jasan i ponosan znak podrške umetnicima na marginama. Međunarodna izložba predstavlja 331 umetnika i kolektiva iz osamdesetak zemalja, pri čemu je prednost data umetnicima koji nikada nisu učestvovali; zapravo, većina umetnika navedenih u nastavku prvi put izlaže na Bijenalu, pružajući najdugovečnijoj međunarodnoj izložbi umetnosti osvežavajuću perspektivu.
Predstavljamo vam pet istaknutih pravaca koje smo primetili u okviru Bijenala.
Narativni tokovi
Već zavedena izložbom Pacite Abad koja je tek otvorena u MoMA PS1, bila sam oduševljena kada sam primetila grupu njenih radova na početku Arsenale Corderie. Tri velika prošivena platna iz 1994. i 1995. godine – deo njene Immigrant Experience serije radova koja je inspirisana njenim putovanjima, istraživanjem i ličnim iskustvom imigracije sa Filipina – izrađena su u njenom prepoznatljivom trapunto stilu, koje je ona među prvima pokrenula tako što je prošivala i punila oslikana platna umesto da ih rasteže preko okvira. Njen rad Philipinas in Hong Kong (1995), u kojem grupe filipinskih migranata bivaju stešnjeni neboderima i luksuznim prodavnicama, izražava frustraciju Abad prema nedostatku političke zastupljenosti i podrške vlade velikoj zajednici filipinskih radnika koji često nailaze na široko rasprostranjenu diskriminaciju i loše radne i životne uslove.
Prateći tekstilnu nit, bilo je još mnogo neverovatnih primera tekstilne umetnosti. Bila sam fascinirana prizorima na izvezenim arpilleras koje su kreirali neidentifikovani čileanski umetnici tokom diktature Pinočea; zatim ogromnim i živopisnim tekstilom Bordadoras de Isla Negra koji prikazuje poprečni presek Čilea; i delima Claudiae Alarcón sa kolektivom Silät, koji čine stotine ženskih tkalja umetnica iz Wichí zajednica u Argentini, gde su obrađena vlakna autohtonog bilja čaguar tkanjem pretvorena u geometrijske tekstilne komade sa iznenađujućim kombinacijama boja koje evociraju cikluse prirode.
Autsajderska umetnost u centru pažnje
Samouke umetnice Aloïse i Madge Gill su dva nova imena koja sam naučila u Centralnom Paviljonu i koja neću zaboraviti uskoro. Aloïseini radovi su istaknuti u zamračenoj sobi u kojoj je dominirao opčinjujuć multipanel Cloisonné de théâtre [Theater partition] (1941–1951), koji zaseni posetioca svojom teatralnošću, sensualnošću, floralnim elementima i ženskim figurama u različitim stadijumima . (Jedva nekoliko samoukih umetnica je postiglo toliki uspeh i slavu kao Aloïse, koja je većinu svog života provela u švajcarskoj psihijatrijskoj bolnici.) Jednako neodoljivu atmosferu imaju i radovi Gill, 10 metara dug rad Crucifixion of the Soul (1936), urađen mastilom na papiru, koji predstavlja prepletenu mrežu zagonetnih, delikatnih ženskih lica.
Sjaj autohtone umetnosti
Radovi autohtonih umetnika bili su među najfascinantnijim i najzapamćenijim na Bijenalu. Verujem da će svima posebno ostati u pamćenju detaljni prikazi aboridžinskih zajednica i kulture u radovima Marlene Gilson (za ovu priliku Cate Blanchett je poslala rad iz svoje kolekcije u Veneciju); zatim zanosni crteži Joseca Mokahesi o Yanomami duhovima, mitovima i šamanističkim pesmama; zanimljivi portreti haićanske kulture Sénèque Obin; živopisni i pedantno prikazani prizori amazonskog drveća i prašume Abel Rodríguez; i slike minijaturnog formata koje potpisuje Rosa Elena Curruchich a koje prikazuju svakodnevni život i običaje (često naglašavajući ulogu žena) u Maya Kaqchikel zajednici kojoj pripada.
Kinematografske paralele
Kao neko ko se često bavi filmom, prirodno sam gravitirala onim radovima koji su više na tragu bioskopskog iskustva. Ali, malo je reći da sam bila apsolutno raspamećena radom Wael Shawkya, 45-minutnim filmom Drama 1882 u Egipatskom paviljonu. U režiji, koreografiji i komponovanju Shawkyja, razrađena opera opisuje burne događaje u Egiptu navedene godine kada se nacionalistička Urabi revolucija borila da se otrgne od imperijalnog uticaja. To će sigurno ostati jedan od najmoćnijih i najočaravajućih performansa koji ću videti ove godine.
Susedni srpski paviljon bio je na sličan način zadivljujuć. Iskustvo Aleksandra Denića kao scenografa i dizajnera filmske produkcije primetno je u Exposition coloniale, koja se bavi nasleđem kolonijalizma kroz impresivan niz prostorija – prodavnica, bar, spavaća soba i sauna– prožeti jezivom poznatošću, ali lišeni specifičnosti. Švajcarski paviljon mi se takođe činio ubedljivim (da ne kažem i zabavnim, što je retka stvar na Bijenalu). Kada se nagnete u nazad, gledate u kupolu gde video švajcarskog brazilskog umetnika Guerreiro do Divino Amo Amora The Miracle of Helvetia prepun tipičnih stereotipa o švajcarskim satovima i siru i dodirima korporativnog kiča i pop kulture 90-ih oslikava kulturološki superiornu Švajcarsku.
Grudi u vis
Malo dalje od centra dešavanja samog Bijenala grudi konačno dobijaju pažnju koju zaslužuju kroz ozbiljno umetničko promatranje kroz grupnu izložbu “Breasts,” koja proslavlja grudi kao ikone i simbole. Kustoskinja Carolina Pasti je u ACP Palazzo Franchetti okupila više od 30 radova od XVI veka do savremenog trenutka koji se bave pitanjem kako se grudi shvataju i predstavljaju kroz vreme i kulture, pokrivajući sve teme od majčinstva, bolesti, osnaživanja, seksualnosti. Uzan ulazni hodnik, tapaciran crvenim plišom gotovo da nežno grli dok se otvara put u pet različitih soba gde su grudi u centru pažnje prikazane kroz radove Cindy Sherman, Salvador Dalí, Robert Mapplethorpe, Nobuyoshi Araki, Louise Bourgeois, i mnogih drugih.
