S Grofom Darkulom o "Anatomiji poslušne žene", knjizi koja secira žensku stvarnost i progovara o onome o čemu se ćuti

U svetu koji rasplamsava mržnju prema svemu drugačijem, zabavlja se trivijalnostima i skreće pogled od svega onoga što je bitno, šireći dezinformacije iz pakosti ili ideološke zaslepljenosti, ponekad je teško osećati išta drugo osim beznađa. Uvođenje vojnog roka ili pad meteora prepisuje se muškarcima koji ne ispunjavaju stilističke kriterijume šire zajednice. Društvene mreže preplavljene su komentarima netrpeljivosti zbog jedne klupe u duginim bojama. Čete muškaraca već tri godine mole zbog manjka ženske poslušnosti i čednosti prizivaju povratak „tradicionalnih vrednosti“.

Istovremeno, ono što bi nas je trebalo podstaći da podignemo glas često ostaje začaureno u retkim pokušajima onih koji ne žele da ćute. Korupcija poput buđi nagriza svaku poru sistema, troškovi života rastu, sve veći broj ljudi živi u riziku od siromaštva, mentalno zdravlje društva se zapostavlja, a penzije su tako male da nakon čitavog radnog veka dobijete jedino gubitak dostojanstva. Paralelno s rastućom bedom, buja i nasilje, u regiji se nižu femicidi, ženski životi se gase i postaju statistika – a društvo odgovara ćutanjem, neuporedivo manje isprovocirano nego trivijalnostima oko kojih danima bukte rasprave.

14 kratkih priča o ženskoj svakodnevici

Jedan od onih aktera koji uvek podsećaju društvo na ono što je bitno kada ga zaokupe banalnosti, podižući svoj glas oko svih tema od društvenog značaja, je nezavisna aktivističko-medijska platforma Grof Darkula koju prati više od 77.000 pratioca. Osim što se na društvenim mrežama svakodnevno bavi temama poput feminizma, reproduktivnih i kvir prava, društvenih nejednakosti i mentalnog zdravlja, Grof Darkula svoj uticaj na društvo širi i u domenu izdavaštva. Nakon velikog uspeha knjiženog prvenca Priručnik za preživljavanje, koji je sada dobio i svoje četvrto izdanje, anonimni autorski dvojac objavio je svoju novu knjigu – Anatomija poslušne žene. Reč je o emotivnoj i autentičnoj zbirci koja kroz 14 moćnih kratkih priča daje glas ženama koje u javnosti uglavnom ostaju nevidljive. Knjiga progovara o stvarnosti iza zatvorenih vrata hrvatskih domova, bolnica, porodilišta, kancelarijskih hodnika i dnevnih boravaka, otkrivajući borbe, anksioznosti i tišinu žena koje društvo smatra “jakima” – stavljajući u prvi plan sve žene koje su rekle da im je dosta i odlučile da žive drugačije.

Knjiga je to koja dolazi upravo u pravo vreme. 

Povezano: Feministički aktivizam u regiji: „Možda smo daleko stigle, ali smo daleko od kraja“

„Želja da napišemo novu knjigu pojavila se vrlo brzo nakon objave nadopunjenog izdanja Priručnika za preživljavanje. Nismo odmah imali jasnu ideju o tome šta i kako želimo da napišemo, ali nas je privukao ceo kreativni proces, kao i potreba da nastavimo da pišemo o temama koje su kod nas nedovoljno zastupljene. Kada smo krenuli da radimo na Anatomiji, nismo imali nameru da žene budu u središtu baš svake priče, a ni naslov nije postojao sve do samog kraja. No kako je pisanje odmicalo, postalo je jasno da se sve teme, motivi i likovi gotovo prirodno vraćaju ženama. Kroz proces smo izbacili neke početne ideje i shvatili da upravo ženama treba prostor, jer njihove živote, iskustva i svakodnevicu društvo često zanemaruje“, objašnjava dvojac dodajući kako je godina na izmaku bila toliko izazovna i teška da su u par navrata mislili da će odustati. „Nastavili smo jer smo duboko verovali da ova knjiga nosi važnu poruku i da okuplja glasove žena koje se premalo čuju. Upravo zato je bilo važno da guramo dalje“. 

Povezano: 7 knjiga o ličnom rastu i razvoju kojima se okrećem kada mi ponestane motivacije

Edukacija, podizanje svesti i otvoreni razgovor

Knjiga je nastajala tokom 2025. godine, a rezultat je delo koje je sirovo, nežno, emotivno i bez ulepšavanja prikazuje žensku stvarnost i svakodnevicu, ubacujući u nju i humor te ironiju. Zanima me, ipak, kako se Anatomija razlikuje od Priručnika. Nakon uspeha koji je doživeo Priručnik čini mi se vrlo hrabrim napustiti „isprobanu praksu“ i upustiti se u nešto žanrovski novo i samim time neizvesno. „Radi se o potpuno drugačijim vrstama knjiga. Anatomija je fikcija i zbirka kratkih priča, a Priručnik je bio kombinacija ličnih iskustava i esejističkih razmišljanja o društvu. Priče su bile istinite, lične i naše, a kroz njih smo analizirali stanje u patrijarhalno strukturisanom društvu. Tematski se svakako dodiruju, obe se bave položajem žena u društvu i posledicama života u sistemu koji često pokušava da ih svede na poslušnost, ali pristupi i tonovi potpuno su različiti, objašnjavaju mi autori“. 

Povezano: LGBTQ+ knjige mladih autora iz regije koje čitamo kao manifest slobode i otpora

Iako je reč o fikciji, inspiracija za neke od priča ipak su proizašle iz života autora ili njima bliskih ljudi. „Pisanje priče o baby bluesu bilo je posebno emotivno jer je zahtevalo razgovor s članicom porodice koja je prošla kroz težak porođaj; neke delove je bilo teško slušati, a još teže preneti na papir. Isto važi i za priču o mladoj ženi koja brine o svom ocu i koja je od detinjstva bila roditelj svojim roditeljima. Takve priče nose snažnu autobiografsku nit i zato su emocionalno najzahtevnije, ali upravo zbog toga su nam bile i važne, jer mislimo da će se u njima prepoznati mnoge žene s Balkana“, govori dvojac. Upravo u tom prepoznavanju leži ključ njihovog predanog aktivističkog rada. Svesni su da promene iz korena u društvu ne dolaze bez edukacije, podizanja svesti i otvorenog razgovora o temama koje su godinama zanemarivane i gurane pod tepih. „Potrebno je stvarati prostore u kojima se žene osećaju sigurno da kažu šta misle, govore o svom telu, seksualnosti, majčinstvu, radu i granicama bez straha od osude. Treba nam više medijske pismenosti, više feminističkog obrazovanja, više solidarnosti i međusobnog osnaživanja. Sistemi koji očekuju poslušnost opstaju samo dok o njima ćutimo, a svaki iskorak iz tišine već predstavlja otpor i malu revoluciju.“

Radikalna iskrenost

Mnoge priče bave se iskustvima koja su duboko intimna, ali i univerzalna: izolacijom, neplaćenim radom, baby bluesom, prekidima, traumama, ali ženskoj poslušnosti koja je duboko internalizovana, toliko da je deo društva ni ne propituje već je uzima zdravo za gotovo kao „prirodno“ stanje stvari. Upravo zato, temama u Anatomiji poslušne žene pristupilo se „radikalno iskreno“. „Naše junakinje nisu idealizovane ni romantično prikazane, nisu heroine koje spašavaju svet. Imamo majku koja mrzi sopstveno dete i ženu koja je odlučila da potpuno decentralizuje muškarce iz svog života jer je osvestila u kakvom sistemu živi i hirurški odstranjuje sve što ima veze s njima. Kroz svoje likove pokazujemo kako internalizovana mizoginija izgleda u praksi, kako žene često pristaju na manje jer su tako naučene i kako se mnogi obrasci jednostavno ne propituju. U drugim pričama prikazujemo i ono suprotno, odbijanje da se bude deo takvog sistema i taj kontrast se čitaocima otvara kao prostor za razmišljanje“, zaključuju autori. Iako proizašle iz umova autora, verzije priča iz Anatomije deo su nečije stvarnosti. A promene, kao i uvek, počinju da se događaju tek kad prestanemo da se plašimo da ih izgovorimo naglas.