Food
Volim kada se jedan običan maglovit početak nedelje pretvori u neobičan, odnosno da završi spontanom, neplaniranom večerom, u zagrebačkom kvartu pored šume. Zato poziv da se pridružim jednom ženskom druženju tog ponedeljka, nisam odbila.
Milena Marković mi je otvorila vrata, sa pirokim osmehom, tamnim smeđim toplim očima, kao da se već poznajemo, ali zapravo smo se tek rukovale. Brzo mi je pokazala svoju duhovitu stranu, što je kod mene najbrži put do zaključka da mi je neko jako simpatičan. Provela me stanom, prijatnim za život, ali ona je odlučila da ga pretvori u mesto za susrete, za večere, za druženja, onih koji se poznaju, i onih koji će se tek upoznati. Stan je dovoljno veliki da u njega smestite desetak ljudi (ali ne puno više) za okruglim centralnim stolom, kuhinja je odmah tu i u njoj različiti chefovi pripremaju večere za vas, a tu je i jedna soba, nazvala sam je sobom za čaj, ispunjena starim servisima u vitrinama.
Smejemo se Milena i ja, prisećajući se tih drevnih navika kada se svečano posuđe iz vitrina vadilo samo za krštenja, slave, posebne prilike. „Život je prekratak za čekanje, uvek je dobra prilika za kristalne čaše i bakine skupe tanjire“, izgovaram misao naglas dok Milena odobrava dodajući: „Cilj je bio povezati tipičan balkanski dom u kojem je većina nas odrastala, onaj u kojem je regal s porcelanom za ‘posebne prilike’, i tako uneti toplinu u percepciju savremenog doma danas. Naše večere poslužujemo iz antikvarnog restauriranog posuđa s potpisom devojaka iz Remake brenda, iz Beograda“, što mi je dok sam je slušala kako mi objašnjava svoju viziju, bio još jedan pokazatelj da je ovde sve u detaljima.
Ova zagrebačka priča je sveža i nosi ime Maison Mile, to je koncept koji je tek u povoju, „i traži svoje mesto pod suncem“, govori Milena dodajući kako je primarni sentiment za pokretanje ovakvog intimnijeg gastro druženja došao iz povezanosti s njenim rodnim Beogradom („centar sveta kako volim reći u šali“) i jednim Miletom. „Mile je moj najdraži deda, koji je, nažalost, preminuo pre mog odlaska iz Beograda, pre 10 godina. U ovom konceptu nalazi se sve što je on vole; Mile je zabavan gospodin, Mile voli fino da pojede, a voli i dobru kapljicu s dragim ljudima. Mile voli svoj dom, knjige, muziku, modu – mogu poslati i staru fotografiju kao dokaz (smeh). Mile voli ljude, život i, naravno, disco“, duhovita je bila Milena koja je u Zagreb iz Ljubljane preselila pre četiri godine, nakon što je dugo godina provela na Malti. Pokušavam da se setim da li imamo mi nešto već slično u Zagrebu, i osim nekih ne tako redovnih okupljanja, ili spontanih druženja gde bih završila kod prijatelja od prijatelja na večeri, nisam mogla da se setim primera.
„U Beogradu je koncept restorana smeštenih u stanovima vrlo zastupljen, od nekadašnjeg Iris Balkan Cuisine Saše Puškara, koji je postavio standarde kvalitete hrane i vina u ‘stanu’, do Salona 5. Takođe, guerilla dining tamo nije stran, ali ne kao održivi koncept, već sezonski ili po potrebi. Da ne bude zabune, Mile nije restoran, niti to želimo da bude – Mile je dom, gde se okuplja ekipa koja je primarno došla da se druži, bez posebne agende, i uživa u kvalitetnoj hrani i piću, po principu malog social kluba.“
Pitam je i s kime se sve povezala kako bi oživela svoju ideju, pri čemu sam već imala informaciju kako prostora za kompromise po pitanju hrane i serviranja, nije bilo. „Kako nije tajna da smo ovde gastronomski entuzijasti, bili smo slobodni da pozovemo chefove i ugostitelje koje lično poznajemo kako bismo testirali koncept, ali i zamolili za pomoć. Ivana Bekavac i Marin Petranović iz Studija 201 s nama su od samog početka. Uz njih, imali smo veliku podršku Nikole Nikolića iz kultnog beogradskog mesta Pretop, sushi majstora Mladena Križanovića, kao i mladog sommeliera Filipa Živkovića.“ Dok je to izgovarala, Filip mi je točio već drugu čašu različitog vina, izvrsnog, meni nepoznatog, ali zato su mi uši (i nepce) bili kao sateliti dok mi je stručno objašnjavao pozadinu, berbu, poreklo, i ono najvažnije, jer sam pitala, gde ga mogu kupiti s obzirom na to da me njegov izbor oduševio. „Mile je moje igralište, to je prostor gde se mogu igrati s vinima i uz vrhunsku hranu koristiti manje poznate etikete u kojima ja uživam i da ih približim gostima.“ Odgovarajući na moje pitanje što me tek čeka kod wine pairinga te večeri, Filip je nastavio: „Volim malo izlaziti iz okvira, probati neke neuobičajene stvari, svi znaju da šampanjac i kamenice idu odlično zajedno, ali ako na primer damo priliku, videćemo i da ćuretina s mlincima daje vrhunski pairing s kompleksnim penušcem. Vina za uživanje i igru, tako im ovde i pristupamo.“ (Ja sam iz ove igre izašla s lepom listom šta doneti prijateljima na božićni ručak).
Istovremeno, jedan od naših najboljih sushi majstora, Mladen Križanović, u tom je trenutku pripremao već prve zalogaje režući preciznošću i elegancijom japanskih mentora ribu za nagiri i sashimi. Pitala sam ga da mi bliže objasni šta me čeka. „Pristup ovakvim večerama uglavnom ide u dva smera. Jedan je kada naručilac ima viziju šta bi želio, pa se onda usklađujemo; ili, ako imam slobodu odluke, tada volim da improvizujem.“
U našem slučaju te večeri bio je freestyle, a Mladen je dodao da jelovnik uglavnom smišlja za vreme nabavke, što mu po pitanju azijske hrane kod nas „zadaje najviše muke jer mora da se razleti na tri različite adrese“. Jelovnik se služio u pet sledova; Nigiri od gofa odležanog u kombu algama i sakeu, Wonton dumplings od kozica u bistroj supi napravljenoj od glava i ljuski istih kozica, Sashimi od lososa u ponzu umaku, s mešanim algama i mariniranim shiitake pečurkama, „Rezanci“ od tune obogaćeni dresingom od susamovog ulja, tostiranog belog luka i miso paste, Ražnjić od hame glaziran slatkom sojom, s dehidriranim žumancetom i mariniranim krastavcem. Ono što sam razumela i što nisam, samo od sebe se prevelo u jedan neverovatan gastro doživljaj kojem obožavam da dopustim da me iznenaditi. Cela priča se završila famoznom tortom i tiramisuom Ivane Čuljak iz Neka jedu kolače, koja je takođe saradnica Maison Mile.
Raspitala sam se o tome šta se već dogodilo i što će se tek događati u Maison Mile. „Bilo da su u pitanju zatvorene grupe ili druženja koja sami organizujemo, vodimo se željama ekipe i sopstvenim ‘fiks’ idejama, od bureka i penušaca do večera s deset vrsta hlebova i domaćim maslacem (jer se to, nažalost, ne može jesti celo veče u restoranima, ali kod Mileta – može). Cilj nam je da podignemo nivo druženja uz diskretnu edukaciju o hrani, vinima i namirnicama, i sve to u toplini doma. Svako okupljanje je drugačije; ekipa, jelovnik, vina, muzika, postavka stola – jer ne želimo da ponavljamo isti pristup, nego da stvaramo autentično iskustvo“, objasnila mi je Milena.
Da vam budem iskrena, te večeri je zapravo Ivana privatno okupila svoje društvo, drage prijateljice, sve redom zanimljive uspešne žene, od kojih sam neke znala iz viđenja iz grada, a neke sam tek upoznala. Dok su one slavile prijateljstvo, ja sam slavila činjenicu da sam deo jednog jako prijatnog druženja, i potvrdu da u Zagrebu uvek postoji nešto novo što možete da otkrijete, i zanimljivi ljudi koje možete upoznati. Činjenica je i kako Milena dolazi iz područja HR-a pa sam nekako tiho primetila da joj jako dobro ide s ljudima. Potvrdila mi je i da je to svoje radno iskustvo primenila i ovdje. „Istinska potreba za izgradnjom odnosa s ljudima, razumevanje potreba pojedinaca, stvaranje prilika i njihovo usklađivanje s postojećim potencijalom i dalje su tu, ali u drugačijoj formi, s jednim ciljem: stvaranjem iskustava koja su, zapravo, jedina prava merna jedinica života.“
Na ovo zadnje, samo sam visoko podigla čašu (onog finog vina koje nam je Filip servirao uz tunu) i rekla: Cheers to Life! I vama uskoro želim jedan ovakav ponedeljak koji će vas podsetiti koliko je dobro prepustiti se hedonizmu.
Fotografije: Jakov Vilović
VOGUE RECOMMENDS
