Provela sam dan u Šangaju sa Wallaceom Chanom, umetnikom genijem koji redefiniše ideju nakita

Nakon Deji Art Museuma koji sam posetila u Nanjingu bilo je jasno da je sledeće stanica mog premijernog putovanja Kinom, Šangaj, skromni gradić od 24 miliona ljudi, udaljen vozom samo sat vremena. U to vreme je u toku bio Shanghai Art Week, godišnji umetnički događaj koji u novembru pretvara grad u jednu od najvažnijih svetskih destinacija za savremenu umetnost. Nedelja obuhvata niz velikih sajmova, muzejskih otvaranja, galerijskih izložbi, instalacija u javnom prostoru i privatnih otvarenja koji privlače galerije, kolekcionare, kustose, umetnike i medije iz celog sveta. Gotovo polovina dinamičnog sveta umetnosti tih dana je u Šangaju, nestrpljiva da otkrije uzbudljiva umetnička kretanja. U jednoj od kultnih art institucija, muzeju Long, tih dana je renomirani umetnik Wallace Chan pretpremijerno predstavljao svoje dve nadolazeće izložbe Vessels of Other Worlds, koje se otvaraju iduće godine na Venecijanskom bijenalu i u Long Museumu.

Courtesy of Long Museum

Chan je umetnik iz Hong Konga čija praksa obuhvata nakit, skulpturu i rezbarenje. Dragom kamenu posvetio se sa 16 godina, nadahnut prirodom i kineskom simbolikom, a danas su njegova dela deo stalnih postavki u svetskim muzejima kao što su londonski Victoria and Albert i British Museum, bostonski Museum of Fine Arts, Capital Museum of China dok sam najzanimljivije činjenice o njegovom životu saznala na video kanalima aukcijske kuće Christie’s gde je čest gost. Ova posebna premijera izložbe Vessels of Other Worlds, na koju je i Vogue Adria bio pozvan, uvid je u dosad najambiciozniji Chanov projekat: dvostruku izložbu koja će 2026. u isto vreme povezati Veneciju i Šangaj, povodom njegovog 70. rođendana. Između njegove 16. godine i okruglog rođendana (koji uvidom u stvaralaštvo ovog zanimljivog kineskog umetnika imam osjećaj kao da ću i ja proslaviti), dogodio se ceo jedan svet. Pre svega, samouk je, i krenuo je ni iz čega, moje prvo pitanje upućeno Chanu išlo je upravo u tom smeru. Kad sam imao šesnaest godina, trebala mi je veština sa kojom bih mogao da preživim. Otac mi je dao dva izbora: da postanem šegrt u radionici za rezbarenje dragog kamenja ili da radim u automehaničarskoj garaži. Majka nije želela da se svakog dana vraćam kući prekriven uljem i prljavštinom, pa je izabrala rezbarenje. Ali u trenutku kad sam dotakao svoj prvi komad malahita, sve se promenilo. Dezeni, boje i tajanstveni svetovi skrivani u kamenu potpuno su me očarali i shvatio sam da i najmanji fragment može da sadrži čitav svemir. Tu je započela moja predanost umetnosti materijala.

Podsetila sam ga na izjavu koju sam zapamtila iz jednog od nekoliko intervjua koje sam pogledala o ovom impresivnom čoveku, koji je zračio neverovatnom mirnoćom, onom koju primećujete kod budističkih sveštenika “Čak i ako nemaš ništa, uvek možeš stvoriti nešto“. Nasmejao se. Iz ničega dolazi sve. Dolazim iz siromaštva. Nisam imao učitelje, resurse ni podršku, samo želju da stvaram. Kada nemaš ništa, otkriješ da je mašta najveće bogatstvo, vreme najvelikodušniji materijal, a kreativnost tvoja supermoć. Čak i danas, kada radim s naprednim materijalima poput titanijuma ili stvaram monumentalne skulpture, uvek počinjem na isti način: praznom rukom i otvorenim umom. Stvaranje ne zavisi od toga šta poseduješ, nego od toga koliko si spreman da daš sebe. Dok god sam živ, nastaviću da stvaram, čak i ako imam samo svtlost, tišinu i jedan jedini dah.

Courtesy of Long Museum

Tu mi je već bilo jasno da sam s ovim umetnikom, koji se proslavio minucioznim obradama dragog kamenja, dotakla duhovniji nivo koji je kod njega bila dominantan. Zanimljivo je da je proveo neko vreme i kao monah početkom 2000-ih, kada se odrekao sve materijalne imovine. Pitam ga čemu ga je to iskustvo naučilo. Naučio sam da materijalna postojanost mene samog nije toliko važna koliko otelotvorenje duše u fizičkom. Ipak, strast prema skulpturi podstakla ga je da stvara koristeći pristupačne materijale poput betona, bakra i inoxa. Nakon dugogodišnjeg istraživanja razvio je metodu oblikovanja titanijuma, najprije za nakit, a u novije vreme za monumentalne skulpture. Baš u muzeju Long gledali smo u rad Birth, skulpturu visoku 7 m od obojenog titanijuma, i inspirisanu svetim uljima za blagoslovne rituale. Pitala sam ga da li je promenio pristup stvaranju sada kada izrađuje skulpture velikih dimenzija. Razmera se promenila, ali suština nije. Bez obzira da li je nešto tri milimetra ili sedam metara, mora imati dušu, mora disati. Ono što se razlikuje jeste odgovornost. Mali rad zahteva preciznost ruke. Monumentalna skulptura zahteva preciznost strukture, inženjeringa i predviđanja. Kada rad raste, rastu i rizici. Svaki spoj, svaka veza, svaki proračun ima težinu. Mali radovi su intimni; držiš ih blizu. Veliki radovi uključuju telo, prostor i okolinu. No oba počinju na istom mestu: u tihom pitanju u meni, koje čeka da poprimi oblik.

Zanimljivo je da je Chan puno proučavao skulpture na evropskim grobljima, otkrivši mi ih kao idealna mesta za to. To sam otkrio na dedinoj sahrani, dok sam još bio mladi naučnik željan učenja o zapadnoj tradiciji. Opsela me je spoznaja da se emocije mogu prenijeti materijalom, položajem tela i gestom. Skulpture na grobljima nisu stvorene zbog mode, već zbog sećanja, tuge, ljubavi i želje za večnošću, one su iskrene. Hodajući među njima shvatio sam da skulptura nije samo objekat, već razgovor između živih i mrtvih, između sadašnjosti i bezvremenosti.

Titanijum je njegov medij izražavanja, a fascinacija njime je snažna. Neverovatno je snažan, a lagan. Odoleva vremenu, koroziji, pa čak i vatri. Ponaša se gotovo kao živi materijal: biorazgradiv je i pun boja. Počeo sam da ga koristim za nakit ranih 2000-ih i verujem da, poput čoveka, treba rasti. Zato ga koristim za sve veće radove. Kad sam prvi put dotakao titanijum, osetio sam da je to materijal najbliži i večnosti i budućnosti. Njegova narav je zahtevna; traži nove alate, nove tehnike i nove načine razmišljanja. Ali možda me upravo zato privlači. Titanijum mi omogućava stvaranje struktura koje se čine nemogućim: tankih, a snažnih; masivnih, a lakih. Moja dela su stvorena da me nadžive  pa moram birati samo materijale koji će to moći da učine. Tu negde je razgovor skrenuo i u večnost, mnogi bi voleli da žive večno, pa i Chan, svesni da ne mogu. Ali zato su tu moji radovi, nadovezao se ističući kako bi idućim generacijama voleo da prenese ideju o samospoznaji. Nadam se da će biti u mogućnosti da vide moj rad kao refleksiju njih samih, i da će kroz to pronaći sopstvena otkrića, za rad i život.

Courtesy of Long Museum

Vreme za intervju je već isticalo, a Chan je žurio na zvanično otvaranje skulpture Birth, koju ćemo, zajedno s drugim radovima manjih dimenzija moći da pogledamo sledeće godine i u kapeli Santa Maria della Pietà u Veneciji tokom 61. Bijenala. Meni je ostalo vremena da razgledam izložbu 10——60, trenutno postavljenu u muzeju Long, privatnoj instituciji koju je osnovao bračni par i kolekcionari, Liu Yiqian  Wang Wei, danas jedni od najvažnijih art ljudi u Kini. Kao jedan od tri, Long je smešten u nekadašnjoj zgradi koja je služila kao pristanište za istovar uglja. Kad je muzej projektovao arhitektonski studio Atelier Deshaus, zadržali su originalne strukture; betonske „coal-hopper” elemente i industrijski karakter, i pretvorili ih u izložbene dvorane. Moram li vam reći koliko to impresivno izgleda kao muzej? Jako. A njihova kolekcija koja obuhvata dela gotovo petsto umetnika rođenih između 1910-ih i 1960-ih, s radovima nastalima od 1930-ih do danas, itekako je impresivna kao zbirka.

Razmišljajući o Chanu i utisku koji je ostavio na mene, odzvanjao je njegov zadnji odgovor na pitanje u čemu pronalazi forte da i dalje stvara i prenosi znanje. Preferiram da gledam svet očima deteta. Svaki put kad idem da spavam ulazim u reinkarnaciju i ujutru se budim s novim znatiželjnim pogledom, posmatrajući svet na nove načine. Bez obzira na zapadnjačke ili kineske poglede na svet filozofije, uvek je duh deteta prisutan, i iz toga se budi želja za prenošenjem i učenjem.