Sa Gillian Anderson razgovarali smo o sestrinstvu, hrabrosti i skrivenim željama

Imam utisak da je od svih ženskih likova koje je igrala, privatno Gillian Anderson najbliža energičnoj seks-terapeutkinji Jean Milburn iz Netflixovog hita „Sex Education”. Njena prošlogodišnja knjiga „Want” (izdavačka kuća Marginesy), zbirka anonimnih ispovesti žena iz celog sveta koje dele svoje najskrivenije erotske fantazije je objavljena na nekoliko svetskih jezika i ne prestaje da oduševljava. „To, zapravo, nije priča o seksu, već o prepoznavanju sopstvenih potreba i hrabrosti da ih izrazimo”, ponavljala je i u razgovoru s Esther Perel i s Kareenom Kapoor Khan. Otkrila je i da se među anonimnim pismima nalazi i jedno njeno, čije joj pisanje nije bilo lako, jer susret s vlastitim željama traži intiman prostor. Ogroman odjek koji je knjiga izazvala učinio je da Gillian postane svojevrsna predstavnica najvećeg ženskog kruga na svetu – onog koji prevazilazi rasne, klasne i rodne granice. U svetu u kojem se često veruje da se uspeh postiže kroz rivalstvo, prvo što je pitam je kako je naučila da razlikuje pravo sestrinstvo od takozvanog performativnog sestrinstva – one prividne solidarnosti među ženama? „Dobro procenjujem ljude. Osim toga, mi žene jednostavno znamo koje od nas zaista podržavaju druge. Intuicija nam to kaže. Ponekad je dovoljan samo pogled da se stvori nit međusobnog razumevanja. Verujem da je naša dužnost da se podržavamo.”

Da li je u svom životu imala iskustvo u kojem je mogla da se osloni na takvo, istinsko sestrinstvo? „Oh, da. U mom životu postojala je jedna žena, dvadeset godina je bila moja menadžerka. Preminula je pre tri nedelje [razgovaramo s Gillian Anderson sredinom jula 2025 – prim. ured.]. Upoznala sam je na samom početku karijere. Bila je moja menadžerka, ali i prijateljica, podrška, mentorka. Uvek je bila uz mene, naročito u trenucima kada mi je bilo najteže. Razgovarale smo svakog dana. Ona me je naučila kako da budem dobar čovek. Ne znam da li bih se snašla bez nje, posebno tokom prvih deset godina rada na seriji Dosije X. Ne mogu da zamislim da sam kroz taj period prolazila bez nje uz sebe.”

GABRIELA HEARST; pantalone ANIA KUCZYŃSKA; cipele GIANVITO ROSSI

Tokom svoje bogate karijere igrala je žene koje istovremeno prihvataju i odbacuju sopstvenu ranjivost. Koliko je ranjivost važna u kontekstu sestrinstva? „Prava veza s drugim čovekom moguća je samo kada se ogolimo. Kada pokažemo svoje slabosti i strahove. Tek tada zaista upoznajemo jedno drugo, kad skinemo oklop, maske i prestanemo da glumimo. Tada je lakše voleti i biti voljen – kad pokažemo najintimniji deo sebe. Kad više ne glumimo da smo ‘kul’, pametniji ili bolji nego što jesmo. To nije Instagram verzija nas samih, ona ‘najuspešnija’, već nešto mnogo bliže našem stvarnom ja. Kada se žene međusobno pokažu na taj način, uče jedna drugu da mogu biti nesavršene i da se i dalje osećaju sigurno. Biti ranjiva nije slabost, to je snaga, jer ogoliti se pred drugima zahteva ogromnu hrabrost. Upravo tada nastaju istinski, duboki odnosi. To nije lako, jer živimo u vremenu ‘success story’ narativa, u kojem stalno stvaramo svoje savršene avatare…” Pogotovo na društvenim mrežama. Zato je važno stvarati zajednice u kojima se možeš osećati sigurno – bilo da su to žene, muškarci ili queer osobe, najvažniji su briga, poštovanje i hrabrost. To su vrednosti koje su potrebne čitavom društvu. I definicija hrabrosti se promenila. „Da, danas je hrabrost biti svoj.”

Čini se da to je njoj to i više nego jasno budući da je i u karijeri igrala samo hrabre žene: Scully, Stellu, Jean, Thatcher. Šta misli, šta bi svaka od njih rekla o sestrinstvu? „Mislim da bi Jean otvoreno govorila o tome koliko je važno težiti za sestrinstvom, činiti ga delom svog života, negovati ga i prihvatati. Margaret Thatcher bi verovatno odgovorila: ‘Ne znam na šta misliš. Sestrinstvo? Šta je to?’A Scully… u seriji je nikada ne vidimo sa prijateljicama. Ima samo posao i Muldera, pa verovatno ne bi imala mnogo da kaže. Možda bi žalila što nije imala vremena ni svesti da takve odnose neguje.”

Košulja WNU; sako LOEWE; pantalone ANIA KUCZYŃSKA; leptir-mašna HARATYK; prstenje SOPHIE BILLE BRAHE, BY PARIAH.

Prošle godine objavila je knjigu „Want”, dajući glas ženama iz celog sveta koje su želele da podele svoje erotske fantazije. Odakle se uopšte rodila ideja za ovakvom knjigom, koja ideja ju je vodila? „Knjiga je trebalo da pokaže da jednakost nije samo pravo i mogućnost, već i emotivno dopuštenje da želiš više, drugačije, pa čak i sebično. Tokom susreta sa ženama koji su se održali povodom promocije knjige, postalo je jasno da biti sebična zahteva hrabrost. Hrabrost je potrebna i da sebi postavljamo teška pitanja: da li sam srećna na poslu, u vezi, na mestu gde živim? Da li ću se usuditi da nešto promenim? Mogu li o sebi misliti drugačije – pozitivno, umesto da stalno sumnjam? Isprva sam mislila da će knjiga biti samo o seksualnim fantazijama, ali zapravo dodiruje mnoge aspekte ženskog života – želje, zadovoljstva, svakodnevicu. I podstiče nas da postavljamo pitanja: šta želim od sebe, od partnera, od života? Imamo samo jedan život i zaslužujemo da ga proživimo najbolje”. A u kojoj meri misli da polna nejednakost utiče na to kako žene doživljavaju i izražavaju svoje želje – ne samo romantične, već i one koje se tiču ambicije, prostora, slobode? „Jedno od društvenih ograničenja je osećaj da moraš biti ‘dostojna prava’, prava na želje, na izbor, na život drugačiji od onoga što društvo očekuje. U mnogim zemljama pitanje šta žena želi, ako to nije u cilju zadovoljstva muškarca, smatra se radikalnim, pa čak i opasnim. Ponekad je i samo zamišljanje da možeš o tome razgovarati sa partnerom gotovo nezamislivo. A kod muškaraca to nije ništa radikalno, podrazumeva se da uvek prate svoje želje. Zato ono što je za muškarce norma često i dalje predstavlja tabu za žene. I zato moramo da se podržavamo. I ova i moja prethodna knjiga, napisana zajedno sa Jennifer Nadel, bavile su se solidarnošću među ženama. O tim zajednicama koje žene mogu graditi umesto da se međusobno ocenjuju, kritikuju i potkopavaju. Sama činjenica da smo žene trebalo bi da nas spaja, a ne razdvaja.”

Sako i suknja JACQUEMUS; narukvica BERRIES. Na strani pored: kaput GABRIELA HEARST; minđuše BERRIES.

Kao jedna od globalnih ambasadorki L’Oréal Paris da li se seća trenutka u životu kada je zaista sebi rekla: „Da, ja to zaslužujem”? „Počela sam to zaista osećati tek kada sam započela saradnju sa L’Oréal Paris i počela da to izgovaram naglas u kampanjama. Ponavljanje te fraze ima moć, dok je izgovaraš, stičeš samopouzdanje. Zvuči čudno, ali tako je. Sada je zaista prihvatam, jer u njoj osećam snagu.”

U svojoj aktivističkoj naraciji često koristi modu. Dovoljno je setiti se haljine prošle godine sa izvezenim vaginama sa dodele Zlatnih globusa, koju je posebno dizajnirala Gabriela Hearst. Da danas treba da obuče haljinu sa porukom, šta bi na njoj pisalo? „Mislim da bi pisalo: ‘Jednake smo’, jer većina sukoba u istoriji poticala je od mišljenja ‘različiti smo, ja sam bolji’. Mir među ljudima, komšijama, narodima, počinje od uočavanja sličnosti. Isto važi i za žene, kada ih ocenjujemo, govorimo da su ‘drugačije’ ili ‘lošije’. A svaka od nas želi da bude primećena, prihvaćena, važna, tako da kada kažemo ‘jednake smo’, poručujemo drugoj ženi: imaš istu vrednost kao i ja.”

Credits:

Konsultacija za styling
MARTHA WARD

Šminka
AMANDA GROSSMAN / Forward Artists

Frizura
JAMES ROWE / Bryant Artists

Asistenti fotografa
DALE CUTTS, RYAN RIVERS, MORGAN EVE RUSSELL

Asistentkinja stilistkinje
OLIWIA LESZEK

Manikir
CHIARA BALLISAI / One Represents

Produkcija

LOU GREENAWAY, JESKA HAYTER, JO CULLIS, JACK DRISCOLL-SLACK / RAW Production

Producent
FILIP JAKONIUK

Retuš
KRAM RETOUCH