O monografiji Goranke Matić kao svedočanstvu jednog vremena, beogradskog novog talasa i društvenih prevrata

Ima jedna čuvena izjava Goranke Matić, koja, čini mi se, na najbolji način sumira njen život i rad, a glasi ovako: Ja sam fotografkinja svega i svačega. Sve što se moglo slikati, ja sam slikala, samo nisam snimala amebe. Ikonične fotografije Bajage, Vlade Divljana, Margite Stefanović, grupe EKV, Koje, Gileta, Bore Pekića, Marine Abramović, Živojina Pavlovića, Ace Popovića, Makavejeva, Šijana, Toma Gotovca, Vukice Đilas, Sonje Savić, Mire Karanović, članova grupe Idoli, Wim Wendersa nepovratno su obeležile njenu veličanstvenu karijeru. Svako ima sopstvena sećenja i tumačenje, ali teško da neko ko je bar jednom video njenu fotografiju može da je zaboravi. Goranka Matić je, dugogodišnjim i predanim bavljenjem fotografijom, stvorila arhivu neprocenjive vrednosti – svedočanstvo o ljudima, vremenu i prostoru u kojem je radila.

Značaj tog opusa biće sve jasniji u godinama koje dolaze: u njenim fotografijama prepoznaju se generacije današnjice, a one buduće iz njih će učiti i otkrivati svet koji je zabeležila. Njen pristup fotografiji kreće se od intimnog do društveno osvešćenog i angažovanog a njen odnos prema samom činu fotografisanja uvek je bio iskren i osećajan. Što se na kraju krajeva vidi već na prvi pogled. Njene fotografije su one kojima se čovek vraća. I svaki put vidi nešto što ranije nije primetio. Upravo ta slojevitost otkrila mi je njihov pravi kvalitet: slike Goranke Matić menjaju se zajedno sa vremenom, ili možda samo sa nama, pa zato sa svakim ponovnim pogledom dobijaju novo značenje.

Korice monografije Goranke Matic, 2025.

Nedavno je Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) dodelilo nagradu za izdavački poduhvat godine monografiji „Goranka Matić“ u zajedničkom izdanju RTS izdavaštva, Službenog glasnika, Muzeja savremene umetnosti, Društva ljubitelja popularne kulture i Galerije Novembar. Monografiju posvećenu jednoj od najpoznatijih fotografkinja sa ovih prostora, koja na sceni Srbije, Jugoslavije i Beograda, koja je aktivno delovala više od 40 godina, predstavlja monumentalni dokument jednog vremena prikazanog na 670 stranica i preko 1000 fotografija. Vodič kroz monografiju je sama autorka, koja svojim rečima opisuje kontekst u kojem je radila i u kome su nastajale njene fotografije, od onih beogradskog Novog talasa i likovne scene osamdesetih, do fotografija kojima je beležila politička dešavanja i njene aktere devedesetih i kasnije. 

Pozvao sam jednu od urednica ovog izdanja i kustoskinju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Unu Popović i uzbuđeno je pitao kako se oseća danas dok lista ovo kapitalno delo koje je pred svima nama? Sada, kada Goranke više nema, kada njen glas više nećemo čuti uživo, a njene fotografije ćemo gledati još dugo, knjiga nas uvlači upravo u to, u njene reči, opise događaja, stavove, komentare. Započinjemo čitanje knjige njenim rečima, ona nas sama vodi kroz nju, odnosno kroz sopstveni život. To knjizi daje jedan poseban, gotovo sentimentalni ton ali i važnost. Lično za mene, listanje knjige sada kada je nema stvara ambivalentan osećaj. Osvešćuje vreme u kojem je delovala, ljudi s kojima je radila i energija koju je unosila u svaki svoj poduhvat. S toga mislim da je ovo izdanje upravo pravi način da se proslavi njen život i rad. U vremenu koje je društveno i politički tenzično i prelomno, knjiga o Goranki, njenom integritetu, dostojanstvu, profesionalnosti i društvenoj svesti, postaje i podsećanje i upozorenje.

Povezano: Izložba o gorko-slatkom periodu života kojeg se danas sećamo s nostalgijom

Glumica Sonja Savić, 1987.

Goranka je studirala istoriju umetnosti i bila dete SKC-a. Majski dani bola i ponosa 1980. godine označiće i početak njenog profesionalnog bavljenja fotografijom a počela je, kako kaže, slučajno! Hodajući ulicama Beograda, inspirisana Titovom smrću snimila je seriju fotografija dućanskih izloga koji su tih dana bili aranžirani u skladu sa događajem. Godine koje su usledile doneće joj uzbudljive angažmane i, između ostalog, status kultne fotografkinje celokupne beogradske umetničke scene. Fotografije je objavljivala u čuvenom jugoslovenskom rok časopisu Džuboks, zatim u Startu, Svjetu, Politici, Liberationu, Delu, Dugi… Kao proslavljena fotografkinja Novog talasa tokom osamdesetih snimiće fotografije za mnoge omote beogradskih bendova, od Idola za čuveni album Odbrana i poslednji dani do saradnje sa Ekaterinom Velikom, Canetom, Kojom, Bajagom… Nadolazeće promene u zemlji su je iz života muzike, umetnosti i filmova odnele i u politički. Od prelomne 1990. godine pa sve do 2006. Goranka je bila urednica fotografije u nedeljniku Vreme a potom prelazi na istu funkciju za dnevni list Politika nakon čega dolazi na red i RTS. Autorka je mnogih, takođe kultnih, fotografija koje prate turbulentna društveno politička zbivanja na beogradskim ulicama, od devetog marta preko antiratnih skupova do studentskih protesta i skoro svih demonstracija… Svoje fotografske radove izlaže internacionalno od 1986. godine. Dobitnica je nagrade Oktobarskog salona, Politikine nagrade za izložbu Tiho teče Sutjeska u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, kao i nagrade Osvajanje Slobode iz Fonda Maja Maršević-Tasić. 

Demonstracije 9. marta 1991.

Naslovna strana monografje privlači pažnju bez dileme, jer je jednostavna i svedena. Ispisano je samo njeno ime, bez prezimena, jer ipak svi znamo o kome se radi. Ali, Una mi objašnjava kako je Goranka od početka znala šta želi: Ona je bila izuzetno otvorena, demokratična i nimalo sujetna osoba. Upravo u tome je ležala njena snaga, u toj retkoj kombinaciji sigurnosti u sebe i spremnosti da čuje druge. Sigurnost i hrabrost ne ogledaju se u rigidnom držanju principa po svaku cenu, već u stalnom jačanju sopstvene kreativnosti kroz dijalog. U druženju i radu sa njom ovo osećanje mi se još jednom potvrdilo. U procesu rada gotovo uvek smo se slagale, ali bilo je i trenutaka iznenađenja. Sećam se, recimo, kada je uzbuđeno rekla da zna tačno šta treba da bude na naslovnoj strani monografije – fotografija njenog dlana. U prvi mah to me nije impresioniralo, pored tolikog broja ikoničnih slika novog talasa, muzičkih i političkih događaja, portreta i scena koje su obeležile epohe, ona bira jednu neutralnu, gotovo konceptualnu fotografiju koja na prvi pogled malo govori. 

Idoli, Atelje 212, 1982.

Fotografski opus Goranke Matić je neverovatno širok, od muzike do politike, od reportažne fotografije do autorskih umetničkih radova, a ova monografija je najobimnije svedočanstvo kako o njenom radu tako i o našoj kulturnoj i političkoj istoriji. Pored Une, o njenom radu govore odabrani tekstovi čiji su autori Boris Miljković, Branko Vučićević, Nenad Lj. Stefanović, Bojana Pejić, Dragan Ambrozić i Zorica Kojić. Interesovalo me koji joj je period rada Goranke Matić najinteresantniji? Najviše volim njene osamdesete, nepokolebljiva je. To je period slojevitosti i samospoznaje, od ranih fotografija, kada je tek otkrivala tehniku i instinktivno hvatala trenutak, do ciklusa Dani bola i ponosa (sa Titovom slikom u izlozima) koji je njen prvi pravi fotografski rad. U tom periodu nastaju i kultni portreti rok scene, neposredni, energični, lišeni cenzure. Kasnije, u intimnijim ciklusima, ona preispituje sopstveno delovanje, uperujući kameru u sebe samu gde je jasno sagledavanje nje kao fotografa, na granici je između ličnog, biološkog i profesionalnog, zaključuje Una Popović koja je ujedno i kustoskinja njene restrospektivne izložba „Iskustvo u gužvi” u organizaciji Muzeja savremene umetnosti iz Beograda, koja je originalno priređena 2021, a nakon velikog uspeha i gostovanja u MSU u Zagrebu, MSURS Banja Luke i MSUV Vojvodinem postavljena je i Narodnom muzeju Crne Gore  – Galeriji umjetnosti Miodrag Dado Đurić na Cetinju. Zanima me kakva iskustva nosi iz tih kadrova, da li su se utisci publike razlikovali ili: Slični su, rekla bih, jer je Goranka pomirljiva, u njenim se fotografijama svi srećemo. One su poput velikih porodičnih okupljanja: prijatelji iz Hrvatske dolaze u Beograd, Idoli sviraju u Zagrebu, Azra u hali Pinki, smrt Tita obeležava čitavu naciju. Kada smo bili u Zagrebu ljudi su na osamdesete i protagoniste Novog talasa gledali s nostalgijom, dok su u Crnoj Gori s posebnom znatiželjom analizirali njene portrete političara.

Milan Mladenović, 1992.

Sveobuhvatnost dela Goranke Matić bila bi nepotpuna da neko nije uspeo da ga sagleda u potpunosti i pretoči ga u autentični vizuelni jezik. Upravo je dizajner Borut Vild, svojim prepoznatljivim rukopisom, ovoj monografiji udahnuo život i dao joj sasvim novi oblik i značenje, kako bismo mogli da zaronimo u magični svet ove fotografkinje do kraja. Autor je preko pedeset vizuelnih identiteta i dizajna za nekoliko stotina publikacija, knjiga i časopisa. Bio je art direktor i dizajner Centra za savremenu umetnost Beograd, Beogradskog kruga, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, ali i kompanije Politika. Zato ga pitam šta je to što ga je najviše uzbuđivalo u ovom projektu? Uzbuđuje me mogućnost da uđeš u nečiji život i rad duboko, kompleksno, a opet celovito i zaokruženo. Koliko god sam mislio da znam, ispostavilo se da sam u procesu rada svaki put puno naučio, ne samo o autorima, nego i o vremenu u kojem su živeli i okolnostima u kojima su radili. A bogami, naučio sam dosta  i o sebi. 

Rad na monografijama zna da bude iscrpljujući naročito jer je uključeno mnogo ljudi kako bi mogao da se sagleda nečiji život iz svakog ugla. Pored Une i Boruta, na knjizi je radio i urednik RTS izdanja, Nebojša Grujičić, pa me interesovalo kako su se slagali njih troje u samom procesu: Goranka, nažalost, nije stigla ni da vidi, ni da komentariše dizajn. Napustila nas je nakon početnih dogovora. Trebalo je da prođe vreme da uopšte budemo u stanju da se vratimo radu na monografiji. Saradnja sa urednicima Unom Popović i Nebojošom Grujičićem bila je izuzetna. Bez Uninog emotivnog odnosa i upućenosti u Gorankin opus i Nebojšine energije, znanja i upornosti, ove knjige ne bi bilo. Najteže je bilo izboriti se sa ogromnim brojem fotografija. Većina Gorankinih snimaka je u lajka formatu, bez naknadnog kadriranja. Isti format, kad se ponavlja kroz celu monografiju može biti zamoran, a ritam monoton. To je bio najveći izazov, što se mene tiče. Koliko god se moglo, poigravao sam se sa duplericama, ili sam menjao ritam povećavajući neke, a smanjujući druge fotografije.

Goranka Matić tokom priprema izlozbe u Muzeju savremene umetnosti, 2021, photo: Bojana Janjić

Fotografisanje usred gužve i dinamike savremenog trenutka – bilo na rok koncertima osamdesetih ili političkim protestima devedesetih – izoštrilo je pogled Goranke Matić i učinilo je jednom od najautentičnijih svedoka svog vremena. Njena sposobnost da istovremeno prenese dramatiku događaja, psihologiju pojedinca i duh epohe, a pritom poetiku prilagodi savremenim tendencijama u fotografiji i umetnosti, učinila je njen opus izuzetno širokim i višeslojnim. Zato i Unu i Boruta molim da zažmure i kažu mi koju njenu prvu fotografiju vide pred očima: Ajde da pomenem  nekoliko prizora, gotovo kao filmske sekvence u kojima je ona glavni protagonist, predstavljajući ključne događaje jednog vremena. Goranka na simsu Narodnog pozorišta pored Vuka Draškovića tokom demonstracija 9. marta 1991; zatim ona koja uleće u društvo i ekipu EKV-a ispred SKC-a; pa fotografija Goranke sa prijateljicama u njenom stanu – sve sjajne i važne žene, sentimentalna je Una, a Borut se odmah nadovezuje: Prvo mi padaju na pamet Idoli u bademantilima, Magi u džemperu sa podignutom rukom, Koja na stepenicama, Štulić iz donjeg rakursa, Branko V. sa neizbežnom cigaretom na protestu na Dedinju, naša ćerka kao beba na protestu protiv rata u Bosni, dva-tri diptiha Sutjeske, Jelena Šantić sa pištaljkom i visoko podignutom cipelom… ima toga još, a nije ni čudo, nakon toliko vremena intenzivnog posmatranja.

Ovo je i dokaz da rad Goranke Matić prevazilazi granice fotografije: on postaje način da razumemo svet u kojem smo živeli, ljude koji su ga oblikovali i trenuke koji su nas menjali. Njene slike nisu samo dokumenti vremena, već živi prostori sećanja u kojima se prepliću istorija, emocija i estetika. U njima je sačuvana suština jedne epohe, ali i jedinstveni pogled autorke koja je umela da vidi dalje od površine događaja. Da vidi dalje od svih nas zajedno.

Promocija monografije „Goranka“, posvećene fotografkinji Goranki Matić, i pretpremijerna projekcija celovečernjeg dokumentarnog filma „Goranka“, autora Borisa Miljkovića, održaće se u ponedeljak, 24. novembra u 18 sati u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.