U Parizu traje izložba na kojoj izlaže i jedna od najdražih mi mladih fotografkinja

Postoje izložbe koje vas privuku svojim nazivom, postoje one koje vas privuku svojim konceptom, a postoje i one koje vas privuku zato što znate da će se na njima pojaviti jedno ime koje vas svaki put oduševi. Za mene je to Hana Knížová. Njeno stvaralaštvo sam prvi put otkrila kroz projekat MOTHERS, o kojem sam pisala na Vogue Adriji, o onom nežnom, brutalno iskrenom portretu majčinstva prelomljenom kroz prizmu vremena, promene i identiteta.

Povezano: Glamur, sirovost i nežnost majčinstva kroz objektiv Hane Knížove

Zato mi je odmah privukla pažnju vest da se upravo njeni radovi nalaze među odabranim autorima nove pariske izložbe posvećene vizualnom nasleđu, vremenu i savremenoj interpretaciji klasičnih motiva. Reč je o kolektivnom projektu koji okuplja četrnaest umetnika nove generacije češke fotografske scene i njihove pristupe arhivu, memoriji i estetici: Marie Tomanová, Hana Knížová, Bára Prášilová, Kateřina Sýsová, Tereza Kopelentová, Vladimír Kiva Novotný, Vojtěch Veškrna, Tomáš Jiráček, Tereza Zelenková, Michaela Karásek Čejková, Eliška Sky, Vendy Mlejnská, Viktorie Macánová i Wlasta Laura Laurenčíková. 

Izložba pod nazivom Joy and Refuge otvara savremeni dijalog o transformacijama današnjeg društva i ulozi koju fotografija ima unutar njega. Izloženi radovi osciliraju između stvarnosti i sna, dokumentacije i inscenacije, krhkosti i samopouzdanja. Umetnici istražuju šta znači živeti u digitalnom dobu, gde se skriva radost i šta nam može poslužiti kao utočište, fizičko ili metaforičko.

Koncept izložbe polazi od ideje da se vizualno nasleđe ne čuva samo u muzejima, nego i u fragmentima naših svakodnevnih života, u teksturi, u svetlu, u predmetima koji prežive duže od svojih vlasnika, u porodičnim fotografijama, u načinu na koji razumemo lepotu.

Povezano:  Šta znači biti žena?

Umetnici okupljeni oko ovog projekta stvaraju dijalog između starog i novog, između materijalnog i emocionalnog. Neke fotografije su poput ličnih arhiva, druge deluju kao savremeni hommage klasičnoj estetici, treće kao dokumenti vremena koje pokušava da pobegne, ali se ipak vraća. Hana Knížová se ovde pojavljuje kao autorka koja intuitivno razume upravo ono što izložba želi da ispriča, da fotografija može biti i dokument i emocija, i promena i kontinuitet. Njeni radovi na izložbi vizualno komuniciraju s drugim umetnicima, ali i dalje nose onaj njen potpis: sposobnost da uhvati trenutak koji je istovremeno vrlo privatno “nečiji” i vrlo univerzalno “naš”. Baš kao i u MOTHERS, Hana ponovno postavlja pitanje šta ostaje od vremena kada ga pokušamo zabeležiti i ko postajemo dok ga gledamo.

Izložba traje do 30. novembra, a ako se nađete u Parizu, svakako je vredna onog usporenog popodneva kad želite da udahnete umetnost i izaći inspirisani.