Povodom velike regionalne turneje razgovarali smo sa slavnim pijanistom Maksimom Mrvicom

Iskreno? Nemam ni jedan Maksimov album u svojoj kolekciji, niti ga aktivno tražim na streaming servisima. Ali, priznajem, svaki, ali baš svaki put kad na televiziji naletim na snimak koncerta ili kad mi algoritam izbaci isečak njegove izvedbe na YouTubeu ili društvenim mrežama – ja ostanem. Posve hipnotisana. Možda je bolja reč – opčinjena.

Maksim Mrvica ima moć kojom zaustavlja vreme. Jednako intenzivno drži pažnju minut i po, koliko traje i „Bumbarov let“ u hiperdinamičnom aranžmanu, ali i sat i po, koliko traje ceo koncert. I jedno i drugo jednako je „veliko“ i intenzivno. Taj minut i po nosi težinu celog koncerta koliko je intenzivan. Ne mogu a da ne postavim neizbežno pitanje: Kakav je to muzičar, kakav je to umetnik, kakva je to persona koja poseduje takav magnetizam? Početkom novembra kreće na turneju koja počinje u Zagrebu i završava u decembru u Beogradu, a ja sam tim povodom dobila priliku da zavirim u enigmu zvanu Maksim Mrvica. Razgovorom smo odmotali slojeve od crossover zvezde do klasičnog virtuoza u potrazi za savršenim akordom.

Njegova karijera, za mnoge, ima jasno definirano ishodište: crossover era i album „The Piano Player“. Logično, morala sam da ga pitam o toj senci prošlosti, koja je ujedno i temelj njegove karijere. „Moj prvi album, „Piano Player“, i dalje je moj najuspešniji“, priča Maksim. „Prodat je u četiri miliona primeraka i njime sam obišao ceo svet. Taj iznenadan uspeh preko noći pre 22 godine bio je neverovatan šok.“ Svestan je da hitovi poput „Exodusa“ ili„Bumbarovog leta“ moraju da budu deo gotovo svakog koncerta, ali to ne doživljava kao teret, već kao normalu u muzičkom svetu, poput, na primer, Madonninih večnih hitova. No gde je tu umetnička sloboda? Maksim se priseća trenutka kad je najviše šokirao samog sebe (i svoje fanove): „Davnih dana, mislim na drugom albumu, dopustio sam sebi da s producentom, koji je radio i za Björk, uđem u studio i stvaram drugačije. Bio sam u fazi elektronske muzike i napravili smo techno verziju Bachovog preludijuma, menjajući zvuk klavira u nešto poput električnog. Meni je to bilo genijalno, ali dobar deo mojih fanova to uopšte nije shvatio.“ Bila je to jedna od najvećih sloboda koje sam sebi dopustio.

Danas, crossover se ponovno profilisao. To više nije toliko „playsmash“ klasične kompozicije kroz filter elektro-popa. „Sada je obrnuto. Uzmem poznatu pop ili rock melodiju i „obučem“ je u vrlo veliki, simfonijski, orkestralni zvuk da bi u principu zvučala kao klasična kompozicija iako je njena tema iz pop/rock sveta“, objašnjava Maksim, ističući kako je klavir i dalje dominantan element, ali je produkcija postala „mekša“, a ritam organski, izveden „živim“ bubnjevima i instrumentima. I ne, ne oseća se izdajnikom klasične umetnosti. „Ovo je žanr koji mi je vrlo drag. Kada smo počinjali pre 22 godine, taj crossover se tek razvijao. Danas ima na hiljade crossover muzičara s velikim karijerama. Sâm taj uspeh pokazuje da je ljudima zanimljivo“, zaključuje.

O muzičaru Maksimu Mrvici ispisani su mnogi tekstovi, intervjui, a i ovaj moj će im se pridružiti, no zanimalo me je koliko su mu važni i drugi oblici kreativnosti, izražavanja. Njegov kreativan proces, kako kaže, hrane i druge umetnosti. „Jako me zanima arhitektura. Puno sam proučavao i učio od najbolje prijateljice, koja je ahitektkinja. Osim toga, balet me fascinira – ta umetnost pokreta tela, ta neverovatna disciplina.“ Posebno ga je interesovao put baletana, koji je, kako kaže, dosta sličan onom klasičnog pijaniste – zahteva toliki trud, rad i perfekcionizam. Zato nije ni čudo da su njegovi omiljeni kompozitori Prokofjev i Stravinski ujedno i majstori pisanja za balet.

A radni dan (kada smo već kod discipline)? To je čista disciplina, daleko od haotičnog naleta inspiracije u 03:00. „Kad se pripremam za turneje, čim se probudim, skuvam kafu i sednem za klavir. Koncentracija je ujutru najbolja. Uveče još malo vežbam, a odmaram se u prirodi, volim da prošetam.“ No na sâm dan koncerta mora biti disciplinovan „na drugu stranu“: ne sme da vežba, mora da odmara glavu i ruke. Plivanje u bazenu mu je ključno za opuštanje mišića ruku.

Publika ga je izvela iz teatara i koncertnih dvorana (gde je voleo intimu i bolju akustiku) u arene. „Atmosfera u areni, kad 13 000, 14 000 ljudi vrišti, to izgleda kao pop-rock koncert, energija je neverovatna“, priznaje Maksim, ali dodaje: „U isto vreme ostajem taj klasični muzičar koji uživa u intimi koncertne dvorane.“ Nakon što je u poslednjih više od 20 godina više puta proputovao svet, nastupao u najprestižnijim i najvećim dvoranama i arenama, nakon što je iskusio, usudila bih se da napišem, (gotovo) sve, zanima me šta je za njega luksuz danas. „Definitivno anonimnost, tišina i mir“, ispaljuje bez razmišljanja. „Zbog prirode svog posla, stalno sam okružen ljudima – na aerodromima, stanicama, s hiljadama ljudi. Kad sam slobodan, želim tišinu i mir.“ Priroda je njegov glavni mehanizam regeneracije: „Kad imam slobodan dan, asistenti me samo puste u park ili u šumu. To me neverovatno opušta i čisti.“ Ideal odmora za njega je plovidba Jadranom tri meseca leti: daleko od ljudi, s prijateljima i porodicom, u toplim krajevima i na moru.

Ovde sam morala da pitam ko je i šta radi Maksim kao privatna osoba. „Najveća sreća mog života je moja ćerka Leeloo.“ I kad se zatvore vrata, u privatnosti svog prostora, vadi svoje klasične repertoare i – svira. „Klavir nije moj posao, to je utkano u mene. Ja jednostavno ne mogu da prestanem da sviram.“

Verovatno upravo zbog toga, zbog te nerazdvojivosti od onoga što je profesija i život samo po sebi, u nju se ulažu ne samo trud i vreme nego i duša jer granica između rada, poziva i privatnog sveta gotovo da ni ne postoji, Maksim sebe doživljava najpre kao umetnika. „Ceo svoj život se edukujem i u duši se osećam kao klasični umetnik. Ali jesam li i zabavljač? U teoriji jesam, zato što nastupam u areni i bitno mi je da se publika zabavi. No nisam verbalan zabavljač. Obraćam se publici možda tri ili četiri puta tokom koncerta. Bolje se izražavam muzikom nego rečima.“ A što bi većina pogrešno procenila kod Maksimove rutine, posla, na prvi pogled? „Možda je najteži aspekt mog posla putovanje. Ljudi ne znaju koliko je to iscrpljujuće – u velikim zemljama, pogotovo u Aziji, putujemo svaki drugi dan 6 do 10 sati. Dan koncerta i sviranje mi je puno lakše nego samo putovanje.“

Mislim da ne postoji osoba koja uz Maksima ne veže asocijaciju na modu. Kod njega se ne radi samo o kostimu za scenu. „Eksperimentisanje s modom, kosom i tetovažama bilo je prisutno puno pre nego što sam krenuo u projekat crossovera. Možda je to čak i bio razlog zašto je izdavačka kuća bila zainteresovana. Kad su me upoznali, imao sam crnu kosu sa srebrnim pramenom preko glave – što sigurno nije bio izgled klasičnog pijaniste.“ Moda je sastavni deo scenskog nastupa, a ponekad ga i umara jer su mu u glavi note, ali voli je i uživa u njoj. Osim mode, mora imati i „guilty pleasures“, i da, iznenadio me svojom „normalnošću“, onome čemu većina nas pribegava ne bismo li pobegli u taj svet ugode, neopterećenosti i na kraju krajeva, smeha. „Obožavam seriju „Prijatelji“ (Friends), gledam je valjda 30 godina. To mi je „go to“ serija kad sam pod stresom, neka ta familijarnost s likovima me opušta.“ A drugi? Zasigurno ih ima još… „Verovatno neki junk food tipa pizza i hamburger, koje ne jedem često jer se zdravo hranim. Ali kad baš želim sebi to da priuštim – priuštim.“

Nakon muzičkog genija, osobe koja hipnotiše mase, koja uživa u umetnostima, ali koja je isto tako, poput svih nas smrtnika, satkana i od uživanja u malim stvarima, zanimalo me koja je njegova ultimativna životna ambicija. Bio je brz na odgovoru, kao da je jedva čekao da ga podeli: „Želim do kraja života i još jako dugo da radim ovo što radim. Profesija pijaniste inače je dugovečna. Vidim sebe i dalje kako sviram po svetu. Ideja da prestanem da sviram klavir, to za mene ne postoji.“ I kad bih, poput zlatne ribice, imala moć da realizujem neku njegovu životnu želju, kad bih mu dala 24 sata s bilo kojim preminulim ili živim umetnikom, bio bi to klasični pijanista Arthur Rubinstein. „Ne samo da mi se sviđao kao muzičar, nego mi se sviđao i njegov joie de vivre – pogled na život i način na koji je balansirao uspešnu karijeru i znao da živi. Pitao bih ga – kako to radiš?“