Ovogodišnja reč godine nas vraća dadaizmu

Dok sam razmišljala kako da započnem ovaj tekst nisam uspela da pronađem ni jedan načim a da ne zvučim kao najveći boomer na svetu iako imama samo 28 godina. Obrađivanje ove teme čini da se osećam kao vuk u ovčijoj koži, kao neko ko želi da se infiltrira negde gde ne pripada, da razume nešto što nije namenjeno njemu. Iako razumevanje ove reči nije ni poenta, ona zapravo vrlo jasno i transparentno nema značenje, ne znači ništa, nije ni o čemu, ne predstavlja nikakav skriveni fenomen, kriptičnu poruku i metafizičku koncept. Ona je samo to što jeste. To je valjda početna tačka svih generacijskih jazova, trenutak kada shvatiš da te forma privlači, ali značenje uporno izmiče. Ili, u ovom slučaju, ne izmiče nego ga uopšte nema, i to sasvim namerno.

67 je postao viralan među pripadnicima gen alfa (to znaju svi koji imaju u porodici nekoga ispod 10 godina) upravo zato što ne znači ništa precizno. Nemojte očekivati da će vam u narednim redovima biti bilo šta pojašnjeno i da ću ja biti ona koja će vam nešto pojasniti, zajedno smo u ovom beznađu, okej? 67 ponekad može značiti „možda“, ponekad „ono nešto između“, ponekad samo zvuk koji se koristi da se popuni prostor. Oxford dictionary ga je izabrao za reč godine upravo zbog te njegove neopisivosti. U trenutku kada se jezik oblikuje brže nego što možemo da ga pratimo, kada se bizarni trendovi i narativi šire pre nego što imaju vreme da postanu pojmovi, 67 je postao savršen marker vremena i izraz koji postoji iako odbija da išta objasni. To je sleng koji funkcioniše kao neka vrsta namerno zbunjuće aktivnosti kojom klinci žele da zagorčaju život svojim roditeljima (to je objašnjenje jedne učiteljice sa interneta koja deluje toliko izgubljeno i iscrpljeno da za nju ti besmisleni uzvici sigurno nalikuju nekoj tehnici mučenja).

Jednostavno, ako znaš, znaš, ako ne znaš, ne možeš da ga “naučiš”.

Kao da je ceo internet odlučio da napravi jedan veliki inside joke. A mi matori dvadesetosmogodišnjaci nismo deo toga. Način na koji je sve to nastalo samo potvrđuje tu logiku, ta reč se pojavila iz generacijskog brainrot humora, iz TikTok videa, iz pesme, a sada hara hodnicima osnovnih škola. Učitelji su počeli da ga zabranjuju jer su ga deca ponavljala do besvesti, kao da su otkrila malu tajnu koja ih spaja. Potražnja za značenjem reči 67 skočila je nekoliko puta u toku leta,a čini se da pretrage ne opadaju iako se svako objašnjenje završavalo isto, nemoguće je definisati ga. 

A baš u toj praznini postoji nešto vrlo poznato. Jer nije prvi put da kultura slavi nešto što odbija da bude objašnjeno. Dovoljno je setiti se dadaizma. Dadaizam je, ukratko, umetnički pokret nastao tokom Prvog svetskog rata, vreme razaranja, kriza i potpunog raspada uverenja na kojima je počivala evropska kultura. Dada (značenje same reči je drvena konjič igračka, ali poenta i značenje iza nje ne postoje) nije želela da traži smisao u svetu koji ga više nije imao (zvuči poznato, zar ne?). Njegovi umetnici negirali su logiku, strukturu i nameru. Koristili su slučaj, apsurd, fragmente reči i kolaže koji su delovali kao vizuelni šum. Pisali su manifeste koji su zvučali kao šale, stvarali umetnost koja se nije trudila da bude umetnost. Tristan Tzara, jedan od predstavnika dadaističkog pokreta, govorio je da je Dada sumnja i negacija, Richard Huelsenbeck je bio još direktniji:

„Dada ne znači ništa, mi želimo da promenimo svet ničim“.

67 mi se čini kao jedan veoma buntovan unuk dadaizma koji njene principe neguje na svoj autentičan način, ali vidi se da je učio od najboljih.

Umesto kolaža od novinskih isečaka, imamo kompleksnu mrežu videa i brainrot referenci koji zahtevaju da ste toliko hronično online i da imate maltene doktorat iz svih prethodnih fenomena koji su doveli do ovog stadijuma jezika na internetu. Umesto performansa koji prkose logici, imamo sleng koji se širi kao signal. Umesto odbacivanja tradicionalnih umetničkih vrednosti, imamo odbacivanje tradicionalnog značenja. Generacije koje koriste 67 verovatno ne razmišljaju o Dadi, ali instinktivno rade sličnu stvar, razbijaju očekivanje da reč mora da nosi stabilan smisao. Dovoljno je da postoji. Da se prenese. Da poveže. A male ručice koje sa dlanovima okrenutim ka van idu gore-dole dok se ti nasumični brojevi prevaljuju sa usana hiljada desetogodišnjaka u meni izaziva verovatno istu reakciju kao i kod ljudi koji su prisustvovali prvim dadaističkim performansima pre više od 100 godina.

U pokušaju da ga razumem, shvatila sam da možda i ne treba da ga razumem. Dadaisti su davno pokazali da negde između besmisla i igre postoji sloboda koja se ne može racionalizovati. Šta znam, ako mene pitate ova godina odlično je sumirana rečju 67, ne znam šta se dešava, drago mi je da sam uopšte još uvek tu i sve što imam je nada da će mi nekad sve biti jasno.